Чији су “наши” интелектуалци

?????????????????????????????????????????????????????????

“ Историја није само прошлост једног народа, то је и његова будућност”.

Србкињица која верује да ће то и академици схватити

Чији су “наши” интелектуалци

ПИШЕ: Илија Петровић

Из Хрватске енциклопедије сазнајемо да је “Деклара­ци­ја о називу и положају хрватскога књижевног јези­ка, изјава састављена 9. III. 1967. у Матици хрватској, коју је потом прихватила већина хрватских културних и знанствених установа и потписао већи број јавних и културних дјелатника. Њоме се захтијева равноправан положај хрватског језика у југославенској федерацији, слободно обликовање хрватског језика у складу с хр­ватском традицијом те пуна афирмација хрватског је­зи­ка у свим сферама живота… у школству, новинству, јавном и политичком животу, на радију и телевизији, кад год се ради о хрватском становништву, те да службе­ници, наставници и јавни радници, без обзира на то откуд потјецали, службено употребљавају књижевни језик средине у којој дјелују”.

Позивајући се на начело “националног суверени­те­та и потпуне равноправности југославенских наро­да”, састављачи ове Декларације истакли су не само “право сваког од тих народа да чува све атрибуте наци­оналног постојања”, већ су “знаствено открили” да “ме­ђу тим ат­ри­бутима одсудно важну улогу има властито нацио­нал­но име језика којим се хрватски народ служи, јер је неотуђиво право свакога народа да свој језик назива властитим именом, без обзира ради ли се о фи­ло­ло­шком феномену који у облику засебне језичне ва­ри­јан­те или чак у цијелости припада и неком другом народу”.

У Декларацији не пише, али Хрвати не крију да је њи­хов књижевник Мирослав Крлежа (1893-1981) “ис­ко­ри­стио угледни положај унутар Комунистичке пар­тије и особно пријатељство с Јосипом Брозом Титом за заштиту самобитности хрватског језика: без Крле­жине би заштите Декларација о називу и положају хр­ват­ског књижевног језика била тешко остварива за­ми­сао”.

Као одговор на то, група писаца окупљена у Удру­жењу књижевника Србије “не улазећи у историјске и научне видове проблема”, потписала је “Предлог за раз­мишљање” којим признаје “легитимним и неотуђи­вим правом сваког народа да доноси одлуке о називу и развоју свог сопственог језика”, што значи да  се право на које се позивају хрватске институције  мора проши­ри­ти “и на све језике народа Југославије, и на све наци­оналне азбуке: латиницу, македонску и српску ћирили­цу, и правописе”. Само по себи, то би подразумевало и обавезу да се “из званичне употребе избаце називи хр­ватско-српски и српско-хрватски језици”.

Наравно, хрватски “доноситељи” декларације нису овоме имали шта приговорити, али је проблем нађен у књижевничком захтеву да се у уставе република Срби­је и Хрватске “унесу прописи који обезбеђују свим Хр­ва­тима и Србима право на школовање на свом језику и писму и по својим националним програмима, право на употребу свог националног језика и писма у општењу са свим органима власти, право на стварање својих културних друштава, завичајних музеја, издавачких и новинских предузећа, једном речју право на неометано и слободно неговање свих видова своје националне културе”.

По природи ствари, такви прописи поништили би основни смисао хрватске Декларације да “службени­ци, наставници и јавни радници, без обзира на то откуд потјецали”, морају употребљавати новостворени хрва­т­ски књижевни језик, односно да су Срби у Хрватској лишени не само права на употребу србскога језика и ћириличкога писма, већ и сваке могућности да, у та­к­вим условима, очувају сопствене националне и духов­не особености. Јер, таква каква је, хрватска “Декла­ра­ција о положају и називу хрватскога језика” настала је са нескривеним циљем хрватског политичког руково­д­ства да се србско национално биће у Хрватској затре у корену.

У тренутку у коме се појавио србски “Предлог за размишљање”, свега тога постао је свестан и врховни заштитник хрватске “Декларације”, познат као Друг­Ти­тоЈашеНаЧелуКолоне (1892-1980), те је пожурио да извади кестење из ватре:

“Ми, другови, не живимо од граматике, од овог или оног дијалекта, већ од оног што створе стваралачке руке наших радних људи… Важно је да се људи идејно разумију, да имају заједничку идеју, која ће их водити напријед… Они су потајно радили припремајући Декл­а­рацију и изненада ударили у леђа. Тако се код нас више не може радити. Читава Југославија је данас огорчена због таквих поступака, а у првом реду хрватски народ”.

Чији су “наши” интелектуалци

Павле Ивић (1924-1999). “Огорчени хрватски на­род” после те неграматичке и извандијалекатске пору­ке утихнуо је, није се знало да ли стварно, да ли при­вре­мено, а да ни Срби (“великосрби и унитаристи”) више не би таласали, Павле Ивић, универзитетски профе­сор, члан десетак науч­них др­у­шт­ава и ака­де­мија по свету, најзна­чајнији и најутицајнији срб­ски лингвист но­ви­јег времена, написао је, пре ће бити по задатку не­го сопственом иницијативом, књигу (научно-популар­ни оглед) Српски народ и његов језик, Београд 1971, страна  327, са више карата.

А тамо, своје виђење разних романизација, слове­ни­за­ција и бројних других арбанизација представио је једним опширним саопштењем чи­ји кључни став гласи да језичке чи­њенице не потврђују “са­зна­ње” византиј­ског ца­ра Констан­ти­на Порфирогенита (905-959) да су Ср­б­и (и Хр­вати) у данашње своје крајеве дошли после 626. годи­не, “умећу­ћи се између других Словена већ на­сељених на Бал­ка­ну” .

Без обзира на Ивићев напор да се Србима и Хрва­тима ба­ви паралелно, те да предмет његовог ин­тере­совања буде “српскохрватски” језик (а не србски, иако наслов његове књи­ге обећава не­по­свећеном србском на­роду да се из ње може поду­чи­ти и соп­стве­но­м језику и сопственој прошлости јер језик не иде без историје), он ће рећи да се ради “о оч­иглед­ни­м ино­ва­цијама из доцнијих епоха”, неодређено којих. Ипак, избегавају­ћи да се ба­ви Слове­ни­ма “већ насељеним на Балкану” пре но што су Порфи­ро­ге­ни­то­ви Словени из бечко­бер­линске (нордијске) шк­о­ле тамо “умет­ну­ли” током некакве наводне “велике се­обе на­рода”, све то он сво­ди на недоумице, сумње, хипотезе, само­дого­во­ре… а распра­ву са њи­ма, и са сами­м собом, протегнуће на бар пет­наестак стра­на (од 14. до 30). Учинио је то да ли у страху од трвења са службе­но­м “на­у­ко­м”, да ли “из оп­резности”, да ли по задатку “одозго”. “Декла­ра­цијом о по­ложају хрватскога језика” већ је био на­говештен обра­чу­н са Ср­би­ма, а била је покренута и “ал­бано­ло­шка” лавина; недостајало је са­м­о да могу­ће србско рас­п­о­ло­же­ње за било какав от­пор буде уми­рено “с нај­вишег научног нивоа”.

Иако пише књигу о србском народу и ње­говом је­зику, Ивић се више бави доказивањем да србског на­ро­да ни­је ни било, још мање његовог језика; били су, како он то пише, са­мо Румуни и Арбанаси.

Из целе те при­че овде ће бити представљено само неко­ли­ко Иви­ћевих најза­ни­м­љи­вијих академичких ставова који­ма покушава да објасни не­што чега ни­т’ је билонит’ ће када бити и да по сваку цену успостави односе ко зн­а за чи­ји рачун:

– Већина нерумун­ских испи­тивача мисли да румун­ску постојбину треба тражити “у римској провинцији Мезији која је захватала поред осталог источ­ну Србију и северну Бугарску”;

– “Остаће нам као најверо­ватније место ста­ре постојбине Албанаца источна Србије, дакле предели који су у раном средњем веку мо­гли сачи­њавати онај ме­ђупростор између двеју грана Јужних Сло­вена”;

– “Доцнији развој морао је ком­би­новати два-три процеса: постепену емиграцију румунског и албан­ског живља из простора о којем је реч, продирање у тај про­стор словенских насељеника, и то оних западне гра­не, и асимилацију остатака затеченог становништва (с изу­зетком дела Румуна у се­ве­роисточној Србији и дела Албанаца у метохијској области)… Ни­је вероватно да је ту одлучно било ширење немањићке државе ка југо­истоку. Ради се о пастирским кретањима још у стари­јем пе­риоду…

– “Уверљивост теорије о дугом задржавању несло­венске там­понске области између двеју грана Јужних Словена зависи, нарав­но, од тога колико има ствар­них трагова албанског и румун­ског ет­никума у том простору”, односно да ли има трагова њихових језика у топонимији по Косову и Метохији и по ис­точној Ср­бији и у данашњим срб­ским дијалек­тима;

–  “Претпоставља, “с разлогом”, да су Маџари “сво­је прве значај­не додире са Словенима имали још у пролазу, на тлу Румуније, и да су тамо преузели сло­ве­н­ске речи (чудно, заиста,  да се стране речи “преузи­мају у пролазу” – ИП) у источнојужнословенском гл­а­совном облику”;

– Претпоставља да будући Јужни Словени нису има­ли заједничких одлика док су живели заједно, “не­где тамо”, али су зато успели да “зајед­ничке одлике” развију кад су се нашли на различитим местима;

– “Зна” да су бројни топоними по источној Србији румунског порекла, док се арбанашки утицај огледа у топо­ни­мији по Косову и Мето­хији и неким суседним краје­вима, али без сигурних потврда  на ис­току и севе­роис­то­ку, у крајевима, дакле, који су, према Ивићевим прет­по­ставкама, били арбанашка постојбина;

– У србским дијалектима нема много румунских и ар­бана­шких елемената, али се, да би цела конструк­ци­ја добила на веродостојности, помињу такозвани бал­ка­низми, односно структуралне осо­би­не “какве се ина­че не налазе у српскохрватском језику, али их има у ру­мун­ском, албанском, новогрчком, бугарском и маке­до­н­ском”. Сви су, дакле, утицали на “српскохрватски” језик само не Срби.

И, не удубљујући се много у Ивићева размишљања о србском народу и његовом језику, читалац мора за­пазити да је он скоро св­е своје ставове, констатације, закључке, претпост­ав­ке о безусловној зависности срб­ског језика од румунског и арбанашког за­сно­вао на проценама, домишљањима, сумњама, нагађањима и слич­ни­м недоумицама, у форми којом је требало засе­ни­ти простоту:

– “материјал је употребљив само уколико се може показати, бар са знатном мером вероватноће”; “хроно­лошке процене”;  “могући прав­ци миграционих струја”; “недостају сигурни докази који би потвр­ђи­вали”; “по­сма­т­рање географске карте сугерира утисак”; “таква анализа искључује сваку вероватноћу да су се ствари баш тако догодиле”; “проблемски чворови које наша хипотеза не разрешава јед­но­ставно”; “кад би то био случај… наша би хипотеза била недвосмислено доказа­на”; “остаје отворена могућ­ност”; “има разлога и за претпоставку; “све ово није сигурно, али се не може ис­кључити”; “не може се искључити евентуал­ност”; “и сам географски положај ствара понеку недоумицу”; “и то се некако може “помирити с нашом хипотезом”; “ако прихватимо”; “у тој перспективи не изгледа не­природно”; “само у так­вом случају вероватно бисмо очекивали”; “било би логично да су продужили и даље ка југу”; “не можемо искључити  могућност”; “тако се у нашој анализи аргументи и противаргументи сла­жу једни на друге и узајамно разводњавају”; “постав­љена хипотеза недовољна је да би се објаснило”; “нај­једноставније би било прогласити одговорним геогра­ф­ски ре­ље­ф, али то би било најмање реалистично”; “нема доказа да је илир­ски и трачки свет дошао у додир са Словенима”; “уз све ово тре­ба ставити изве­сну ограду у вези с Албанцима”; “наша машта лако мо­же помоћи да схватимо”; “није вероватно… уколико га је би­ло”; “међутим није сасвим извесно”; “на први по­глед изгледа сасвим логично”; “и поред све уверљи­во­сти хипотезе… она се може прими­ти само са понеким допунама и оградама”; “ми имамо све разлоге да прет­поставимо”; “ово не искључује шансу”; “то није много и чак није довољно да нас убеди, али нема бо­љег кан­дидата да нас убеди”; “ако је тачно све ово што смо овде претпоставили”; “исто тако ово не значи да није било и друкчијих насељеника”; “уверљивост теорије зависи највише од трагова румунског и албанског ет­ни­кума у том простору”; и тако даље.

Но, ако је био крајње “несигурног знања” у овој књизи, Павле Ивић није био такав као рецензент за књигу Говор Баније и Кордуна, Нови Сад-Загреб 1978, свог лингвистичког сарадника Драгољуба Петровића (1935). На рецензентски захтев, из рукописа те књиге избачен је закључни одељак под г) Однос према хр­ват­ском језичком изразу, који је гласио:

“У понеком детаљу овај проблем надовезује се на онај претходни (о одсуству прецизних података о гео­графском простирању свих оних речи које би могле би­ти спорне по своме пореклу у одређеном говору – ИП), али су његови основни аспекти, разуме се, много шири и комплекснији, посебно због тога што се у њима че­сто преплићу и они моменти који нису лингвистички. Када тако говорим, имам на уму све оне неспоразуме око савременог српскохрватског књижевног језика ко­ји су оштрије избили почетком 1967. а кулминирали 1971, када су неке хрватске културне и научне инсти­туције развргле Новосадски договор из 1954. године ‘сматрајући га беспредметним и наважећим, јер га је повијесна збиља већ оповргла, управо као и Бечки до­говор прије њега’.

У оцену тога ја се овде не упуштам, али истичем чи­њеницу да су њиме, у свој својој оштрини, постављени неки нови проблеми. Међу њима може један бити и формални – онај који се тиче наставе језика – али и суштински, будући да није сасвим јасно дефинисана супстанција којој дата форма одговара. Када је, наиме, у Хрватској напуштен термин ‘хрватскосрпски језик’ и узет само хрватски, Срби у Хрватској поставили су питање свога језика и свих оних елемената који у јед­ном неадекватном термину могу бити садржани. Убр­зо је тај сукоб добио мирније токове, али с обзиром на то да је у њему остало још доста отворених питања, мислим да се о једноме од њих овде може изложити не­колико опсервација.

Из тенденције да се ‘враћањем у прошлост на осно­ву целокупне културне баштине створи национални тип језика са што већим лексичким фондом који би показао различност хрватског књижвног језика према српском књижевном језику’, проистиче констатација да се књижевнојезички израз Срба у Хрватској, према томе и на Банији и Кордуну, у таквој перспективи мора појавити као сасвим специфична целина. Будући да је тај израз чврсто органски повезан са својом ијекав­ском штокавском основицом источнохерцеговачког ти­па, разумљиво је што би се у њему испољиле све оне разлике према регионалним чакавским и кајкавским корпусима према којима би се окренуо хрватски књи­жевни језик. А чињеница је да се, у овом тренутку, у говорној пракси једне велике српске зоне у Хрватској кајкавски и чакавски утицаји рефлектују само у зане­марљиво ситним траговима.

Овде додајем неколико појединости: ћедан (искри­в­љено: тједан, у северозападном Кордуну, поред редов­ни­је седмица или осмица), офензивапоутјецалиоп­ћи­на (поред општина). Лексеме крухзракцеста, иа­ко је и са њима оперисано као са ‘национално маркира­ним’, много су шире распрострањене. По једном сам забележио научник (ученик у привреди, шегрт) и ке­ми­јаИначе, редовно је крстогледалосијалица, (х)и­ада; нормално је гвожђегвоздени; називи месеци су: јануарфебруар и даље, а само је понеки старији ин­форматор знао да постоје и сијечањвељача, али кад их је требло све побројити, тражили су помоћ од својих млађих и писменијих укућана. 

И да се на томе зауставим, уз још једну начелну на­помену: тешко је у овом тренутку говорити о томе ко­ликога су домашаја и сродности међу оваквим двама идиомима, и разлике међу њима, као што није сасвим извесна ни сврха таквих ситних рачуница, будући да ће се оба развијати по логици својих унутрашњих закони­тости и притом се и даље међусобно прожимати, као што је до одређенога степена и досад био случај”.

Овим  редовима, такви какви су, академик Павле Ивић у улози рецензента (такорећи цензора, као одго­ворног не само за тачност, већ и за идејну подобност онога што је написано и што би требало објавити) ис­пи­сао је замерку бар двема својим “мислима”:

На самом почетку: “Сувише политике, изоста­ви­ти”.

Негде у средини, уз помињање кајкавских и чакав­ских утицаја: “Овај материјал је добар али га треба дру­кчије интерпретирати. Нпр. само оволико: Јасно је да у Хрватској нема говора ближих књижевном језику него што су то говори српског становништва. С друге стране, ако је реч о варијантним обележјима, ти гово­ри одступају од тзв. западне варијанте књижевног јези­ка у знатном броју појединости… Овај списак је важан, разрадити га савесно, а за политичку полемику није ни место ни тренутак”.

Тешко да би академички браниоци управо цитира­них или препричаних Ивиће­ви­х условних, погодбених, сумњичавих, претпостављених, исконструисаних, до­м­и­шљ­е­них, произвољних и разних др­угих магловитих  ставова садржаних у његовој књизи намењеној “ши­рем чи­талачком кругу” (да их разумеју и “неструч-­ња­и”), као и замерки неким “политичким” формула­ци­јама у “(ре)цензурисаној” књизи научне природе, мо­гли лако оповргавати оно што у њима пише.

А што би га и бранили, кад су и они учили исту шко­лу коју и Павле Ивић, и они су, мада о другим темама, размишљали и “гордо посртали” на исти начин. Како то на једном месту каже Јован И. Деретић (1939), об­новитељ србске историјске школе, “тај феномен издај­е сопственог народа, какву је србском на­роду приредио један део његових водећих интелектуала­ца, не по­знаје ниједан други народ ни у Европи ни у осталом све­ту. Тај се феномен мора прецизно изучити и објаснити… Јасно се види да се ра­ди о јед­ној великој антисрбској за­вери, која се спроводи већ неко­лико ве­ко­ва. У цен­тру те завере профилише се Ватикан, а ње­го­ве главне по­луге међу Србима били су католици: Константин Ји­ре­чек, Иг­њат Барић, Ћиро Трухелка, Александар Стип­чевић, Божи­дар Фер­јанчић, Петар Скок, и други. Ни­шта мање нису били опа­сни њихо­ви србски и православни ученици и послушници, као што су: Сто­јан Новаковић, Светозар Марковић, Иларион Рувара­ц, Љу­бо­мир Ко­ва­чевић, Станоје Станојевић, Јован Цвијић, Влади­мир Ћорови­ћ, Јевто Дедијер, и други. Или наши савреме­ници, као што су: Сима Ћирковић, Раде Михаљчић, Па­вле Ивић, Драгослав Сре­јо­вић, Василије Крестић, Никола Тасић, Радивоје Радић, и слични.

Сви они, такозвани нордисти, присталице нордиј­ске историјске школе, односно германске историјске школе којом се диригу­је из Ватикана, својим већим или мањим доприносом, директно су одго­ворни за ве­ћину садашњих србских државних, националних и кул­тур­них проблема”.

Откуд посртање. Догађај који је од­лучујуће ути­цао на “мисаони” и делатни однос “интелек­ту­алне ели­те” у Срба пре­ма срб­ском културном и историјском на­слеђу, србским пре­дањима и србском завештању, био је Берлин­ск­и кон­грес 18­7­8. године. Тада, да би Ср­бији била призната (уде­ље­на) само­стал­но­ст, кључни за­хтев западних европских сила био је да се Срб­и од­рекну своје на­ционалне историје и при­х­в­а­те “на­учна” правила успостављена у берлинско­-беч­кој историј­ск­ој шко­ли, зва­ној и нор­дијска, правила којима су и до тада “уво­ђени у ре­д” Срби школовани на западној страни. А да би преузете (наме­т­ну­те) обавезе могле бити ис­пу­њене до краја, на том “но­вом та­ла­су тре­з­ве­ности и по­литике ре­а­ли­зма” морали су се наћи не баш бројни тада­шњи србски ин­телектуалци; њихови пред­водници и нај­зна­чајнији зато­чни­ци те нове “научне” логике би­ли су Сто­јан Нова­ко­ви­ћ (1842-1915) и Иларион Рува­рац (1832-1905).

По Новаковићевим и Руварчевим рецептима, нова “српска наука” кренула је са св­е новијим “критичким” при­чама о србској про­шлости, причама у којима није било места ни за народно преда­ње, ни за она знања ко­ја су до тада била позната у србској ис­то­ријској науци, исто као ни знања објективних историчара са стране. Под ут­и­цајем те и такве школе, у делу срб­ског народа окренутог тако­зв­а­ним европским вредностима почела је тада да се не­гује ло­гика до­казаних србских непри­ја­те­ља, по ко­ј­ој србски народ н­е треба да се бави нацио­налном прошлошћу, већ треба да се ок­р­ене будућно­сти. Ту исту ло­ги­ку, и у нашем време­ну, са­да још жешће, “пре­поручују” исти ти срб­ски непријатељи, а интелектуалци по­т­е­кли из србског на­рода здушно се труде да је на­метну сопственом народу, нешто кроз школски систем а нешто пу­тем најразли­чити­јих “теоријских” при­ти­са­ка на подсвест србски­х људи, нарочито пу­тем сред­става масов­ног општења.

Чији су “наши” интелектуалци

Стојан НоваковићУ журби да та нова логика буд­е представљена тадашњем ма­ло­бројном србском инте­ле­к­туал­ном слоју (нај­ве­ћим де­ло­м шко­ло­ваном на ев­ропском Западу, по реце­п­тури но­р­дијске школе), ко­ме је остав­љено да га пренесе буду­ћим србски­м ђа­цима и сту­ден­тима, Стојан Новаковић, на крштењу Кон­стантин, напи­сао је студију под на­словом Срп­ск­е обла­сти X и XII века пре владе Не­мањине. Да би оно што је написано добило на тежини, али и да би могло по­служити као основа новој “науци”, тај спис, глагољив а испразан, об­јав­љен је већ 1879. године, у Бе­о­граду, у Гласнику Србског уче­ног друштва, претече Српск­е кра­љевске ака­демије, данашње Срп­ске академије нау­ка и уметно­сти.

Иако му је могло бити познато да се мудар свет че­сто поштапа латинском изреком тимео хоминем униус ли­бри, бојим се човека који из једне књиге учи, Нова­ко­вић је,  самосвесно надмоћан, изја­вио да су нам “изво­ри, по којима нешто знамо о српској гео­гр­а­фији пре Нема­ње, сачувани у записима Константина Порфироге­ни­та”, по­менувши при томе и врло сумњив Летопис попа Ду­кља­нина у латинском преводу “некаква словен­ског, ни­кад после не­на­ђеног ру­кописа”. Стога, посебно забав­ним треба процењивати Новако­ви­ћево разматрање шта се пре Не­мање сматрало Срби­јо­м, нарочи­то због тога што ње­гово разми­шљ­ање не нуди одго­во­р на питање како је то једна “недонесена” Србија, сабијена у неке планине да­на­шње средишње Србије, од­јед­ном, из чиста мира, мо­гла достићи државне, по­литичке, вој­не, културне, градитељске и сваке друге вр­едности не­мањић­ког времена.

Чији су “наши” интелектуалци

Иларион РуварацПод непосредним утицајем беч-­ко-берлин­ске школе у исто­риј­ској науци која није оду­дарала од германских интереса запад­не социјалне де­мо­кра­тије у односу на србски на­род, био је и Јован Ру­варац, у монаштву наречени Иларион, од 1874. године архиман­дрит манастира Гргетега.

Већ пре замонашења (1861), он је у новосадској Сед­мици, књиже­вном додатку Србском дневнику, објавио један науч­ни рад (1856) под насловом Преглед домаћих из­во­ра старе србске повестнице. Вероватно имајући у виду и тај спис, хрватска Енциклопе­дија Југо­сла­вије, у ау­торском тексту Ђорђа Сп. Радојичића (1905-1970), ис­то­ри­чара и историчара књижевности, за ње­га ће ре­ћи да је био “необично обдарен, с урођеном особином критичности”, а посебно ће бити похваљен због тога што је “нарочито био жесток у на­па­дима на Пантелију Срећковића (1834-1903), професора српске ис­т­о­рије на Великој школи и једног од пр­вих наименованих чла­нова Српске краљев­ске академије (на­у­ка). Кроз своје ‘пантелијаде’ Руварац је са ос­лонцем на исто­риј­ске из­во­ре и жар­ком истрај­но­шћу истинољуп­ца рушио мито­ве традиције, а целим својим делом дао маха поти­ски­вању псеудоисто­риографског приказивања дога­ђа­ја и појава”.

Чији су “наши” интелектуалци

Љубомир Ковачевић (1848-1918), једно време и глав­ни секретар Срб­ске краљевске академије, крајем Пр­вог светског рата саветује војводи Живо­ји­ну Ми­ши­ћу (1855-1921) да србску границу према Хрватима по­ву­че на србску штету, чи­та­вих сто педесет километара “у по­зади­ну”, пре­ма истоку, желез­ничком пругом од Осе­ка до Шамца.

Наи­м­е, кад је у Загреб требало да отпутује потпу­ковник Душан Симовић (1882-1962), онај кога знамо из 27. марта, као изасланик србске Врхов­не команде код тамо­шњег Народног вијећа, вој­вода Мишић, ина­че Ко­ва­че­ви­ћев зем­љак, уз формалности везане за уручење акредитив­ног писма за Народ­но вије­ће, изре­ка­о је још неколико пригодних реч­и о тренутним војним и поли­тичким приликама:

“У име команданта Савезничке источне војске, ге­нерала Франше д’Епереа, ја треба да потпишем уговор о при­мирју с Мађар­ск­ом с опуномоћеницима мађарске владе, који су већ стигли у Београд (7. новембра – ИП). Демаркациона линија ићи ће и то: на ис­то­ку линијом Оршава-Мехадија-Карансебеш-Лугош-Арад; на се­веру линијом реке Мориш до Сегедина-изнад (северно од) Суботице-Баја-Печуј-Барч; на запа­ду реком Дра­вом до Осека-жељезнич­ком пру­гом Осек-Шамац­-це­ла Босна и Херцеговина и Дал­маци­ја до рта Планке”.

На Симовићево питање зашто између Драве и Саве, са циљ­е­м да се скрати фр­о­н­т, ни­је узета линија Барч- -река Илова-Јасеновац, Војвода је од­говорио: “Ја сам консул­товао професора Љубу Кова­че­вића и неке дру­ге, и они су ми саветовали ту линију (ону од Осека до Шамца – ИП), тако да се народу западно од те ли­није остави потпуна слобода да се оп­редели, хоће ли с нама или не”.

У складу са добијеним инструкцијама, Симовић је при предаји акредитива, 13. новембра 1918. године, фор­мулисао став србских војних и по­литичких кругова према уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца им­ајући у виду, пре свега, да је Србија у рату дала мили­он и по жр­та­ва за ослобођење своје србске браће изван Краље­ви­не, због чега плодове своје војничке победе она не може препусти­ти непр­и­јате­љу, нити може дозволити да на њеним границама на­ста­не нека но­ва држава која би тај живаљ узела у свој састав: “По праву ору­ж­ја, а на основу уговора о примирју са Мађарском” – рекао је Си­мо­вић – “Србији припадају Банат, Бачка, Барања, Срем и Сла­во­нија (до ли­није Осек-Ђаково-Шамац) као и цела Босна и Хер­це­го­ви­на. Ван те територије, да се можете опредељивати по вољи: да идете са Србијом или да формирате засебну државу”.

Србску западну границу о којој је говорио војвода Живојин Мишић, исту ону коју је у за­гребачком На­род­ном вије­ћу “исцртао” потпуковник Душан Симовић, успоставио је, да­кле, академик Љубомир Ковачевић ко­ји, према ту­мачењу њего­вих биографа “југословен­ске” школе, “као истори­чар стоји по­ред Ила­р­иона Руварца на челу борбе против тради­ционалних схвата­ња и роман­ти­чног патриотизма у српској исто­ријској науци”.

Управо дати пример потвр­ђује да србски војници и политичари нису увек били пре­ви­ше самоуверени, са­мосвесни и сује­тни, како се обично мисли, већ да су се при доношењу значајних одлу­ка ослањали на људе од високог научног угледа. Нажа­ло­ст, и ван сваке сумње, исто се тако потвр­ђује да водећи србски интелекту­алци, љ­у­д­и од зами­шље­ног “високог на­учног угледа”, у судбин­ским трену­цима тешко препо­знају на­цио­нал­не интересе сопственог на­рода.

Чији су “наши” интелектуалци

Јован Цви­јић (1865-1927), географ и ан­тропоге­о­граф, твр­ди да су кул­турне елемен­те па­тријар­хал­не ци­ви­лизације динарски Ср­би преузе­ли “од ста­рих Или­ра, Тра­ча­на, Келта”, али он то чи­ни паж­љиво из­бе­га­ва­јући историј­ску ис­ти­ну да су Или­ри и Тра­чани ста­ра србска пле­мена, а Келти “само” вој­ни­ч­ки ред у срб­ском народу.

Томе следи и потпуно произвољан и крајње бесми­слен закључак да је исти тај србски народ имао и једну не баш цивилизацијску “на­вику за исеља­ва­ње”. Било му је то потребно да би неуком србском свету подмет­нуо и образложио основни став нордијске школе о на­водној “ве­ликој се­оби на­рода” која обухвата целокуп­но становништво јед­не велике области и иза које у тој области не остане ни живе душе, чиме се пру­жа прилика неком другом народу, или племену, да се, ко зна због чега, насели у тако испра­ж­њен простор. После тога, он ће још произ­во­љ­није закључити како се “у неком крају” раз­вија “склоност или хук за исе­ља­вање”, на­ро­чито тамо где су већ дуго деловали исто­ријски, пси­хо­ло­шки или економски ра­з­лози “у том смислу”. Каже тако, пошто још није био рођен  кад је искована србска на­родна мудрост да – “ко се сели, тај се не весели”.

Иначе, Цвијић се не бави премного Илирима, али заслужује да се овде за­бележе нека његова запажања. Примера ради, као траг римске управе у данашњим србским крајевима он види велик број латин­ских речи у србском језику, нарочито због тога што је “вероват­но… полулатинизовано становништво, претапајући се доцније у Србо-Хрвате, утицало, поред осталог, на њихове физичке и пси­хи­чке особине, нарочито лати­низовани Илири на динарске Србе”. Писао је тако јер је пропустио да прочита шта је Павле Соларић (1779-  -1821), срб­ски лингвиста, географ, архео­лог (са тим својим зна­њи­ма и историчар!), у књизи “Римљани сло­венство­вавши” (на савременом србском: Римљани сло­вен­ских обележја, Нови Сад 2018, у издању потписника ових редака), Будим/Угарска 1818, писао о утицајима које је на римске досељенике, будуће Римљане, имала затече­на србска цивилизација, добрим делом у језичкој сфери. Онако како је то, у књизи Меине Ансицхт дер Гесцхицхте, Мој поглед на историју, још 1814. године објаснио Немац Петер Франц Јозеф Милер: “Од изво­р­ног (србског) језика створен је други, сада такозвани латински језик за богослужење, трговину и међусобну комуникацију”, али никада као народни језик.

Досељени Словени, односно Срби, који су се шири­ли “по Полуострву поглавито лаганом и готово непри­мет­ном инфилтрацијом или најездом, асимилујући и по­тискујући аутохтоно ста­нов­ништво, то јест много­број­на трачка племена на истоку, илир­ска, а јамачно и заостала келтска у западном и централном делу Полу­острва”, продрли су чак до Пелопонеза, а преплавили су та­кође и “знатан део данашње Арбаније”. По Цви­јићевом ту­мачењу, Словени из “готово неприметне на­језде” прилагођавали су се новим земљописним услови­ма тако што су “асимиловали ау­тохтона племена као: Илире на Западу, трачка племена на Исто­ку, македон­ска у центру”, не објашњавајући помоћу којих трикова су малобројни и неприметни досељеници успели да се прилагоде и асимилују многобројне староседеоце; ни у примисли му није да успостави било какво сродство међу њима, чак ни онда кад изричито констатује да је у долинама Рашке, Ибра, Таре, Пи­ве и Лима “становао један део Срба, који је био асимиловао најви­ше рома­низованих Илира и можда Келта”. То на једној страни, а на другој, Цвијић и не примећује да његови закључци под­разумевају да Илири, Трачани и Келти нису били “нестали” кад су се Срби, у 6. веку, појавили у краје­има јужно од Дуна­ва и Саве; сасвим супротно виЦантологу Радивоју Радићу (1954) који је Илире “нестао” током 3. века. И, даље, ако су ти неприметни досељеници тако лако ус­пели да асимилују аутохтоне Илире на За­паду, те ако су пре­пл­а­вили знатан део данашње Ар­ба­није, мора се поставити пита­ње да ли је ишта Илира преостало како би се, у нашем времену, на њиховом наводном постојању, исконструисала теорија о илир­ском пореклу будућих Арбанаса. Нажалост, у томе послу помагао је и Цвијић који је Тројанске планине на северу данашње Ар­ба­није “озваничио” под именом Про­клетије, небулозном тврдњом (будаластом, такорећи) да је “по­зн­а­то да су Арбанаси потомци ста­рих Илира, донекле поромањени за време римске владавине, за­тим изме­шани са Слове­нима, нарочито у току Сред­ње­га Века”.

У међувремену, кад су се већ Срби одрекли сво­јих илирских корена, на илирску подлогу, добрим делом и уз бла­гослов разних србских иларионовића, накалеми­ли су се Арба­на­си, а на илирску прошлост и културу почели су да се наслањају и Хрвати (бивши Срби, у ме­ђувремену поримљени) и Словенци.

Чији су “наши” интелектуалци

Станоје Станојевић (1874-1937). Да је заиста та­ко, доказ се може наћи и у још увек не­корисном при­знању (које, по прилици, званични историчари у Срби­ји још увек нису успели да прочитају) ис­торичара и енциклопедисте Станоја Станоје­вића, објављеном уз појаву прве свеске Архива за арбана­ску старину у Бе­ограду (1923), да “док смо ми били мали и слаби и по­литички и култу­р­но, радили су други, већи и култур­ни­ји народи, и наше ствари”. Додао је томе и да “вре­ме­ном смо ми успели да сво­је науке узмемо сами у своје руке”, али је прећутао да се узимањем “своје науке у своје руке” са­чувао не само њен несрбски већ и ан­ти­србски дух.

Бошко Петровић (1915-2001). Међу обич­ним све­том, али и међу ретким при­падницима историјске нау­ке у србском народу, рађало се и посте­пе­но сазревало ув­е­рење да се у “критичком” тумачењу србске ис­то­ри­је налази и по­не­што феле­ри­чно и, стога, штетно. Ако је већ тако, онда се мора признати да септембра 1996. године, у Срем­ској Митровици, није случајно ор­гани­зован један велики научни скуп посвећен браћи Рува­рац: Ил­а­риону, Димитрију (1841-1931), историчару, и Ко­ст­и (1837­-1964), књижевнику, нарочито оном пр­вом, Илариону, кога је филолог Ватрослав Јагић (1838-1923) назва­о “врховним поглавицом српске историографије 19. вијека”. А та­мо, могли су се о њему чути и неки вр­ло кри­тички тонови.

Могло се неком учинити да би то био и почетак не­ког општег покрета против Илариона и њего­вих навод­но критичких а стварно штетних и антисрб­ских ставо­ва. Томе “неком” више је одговарало да се ништа не мења у већ успостављеном односу критичких и других снага. И тај “неко” најпре се видео у Матици срп­ској, тој ста­рој, бар по дефиницији: националној институцији ство­реној да брине о србским пословима од Пеште до Црне Горе, а у свом такозваном наци­о­налном деловању зау­с­тављеној већ на пр­вом пешач­ком прелазу у Улици Ма­ице српске у Новом Саду, пред сопственим седиштем. Одмах се, нимало случај­но, огласио председник Мати­це српске Бошко Петро­вић, али не отвореном одбра­ном Илари­оно­вих ставо­ва, већ једним својим литерар­ним делом, причом Тага мних Иларион.

У свом белетристичком виђењу Иларионовог на­вод­но критичког историописања, Бошко Петровић у међувремену именован за доживотног по­часног пред­седника Матице српске, надмоћно сугерише очеки­ва­ном читатељству своје мисаоне прозе:

“Ар­химандрит Руварац ради своје минуциозно (а шта код њега није ми­нуциозно, из прекопавања, про­ве­равања сачињено, из но­ћи, шет­њи, ћутања?) и, упркос неодгонетљивим временским хи­ја­ту­сима (празнина­ма – ИП) компактно и оштро историјско саоп­ште­ње… И богзна по који пут опет, не одолева да, критички раз­ма­трајући и заједљиво комбину­ју­ћи, у оно што се казује, помиње или тврди, а што је стварно било ко зна ка­ко и кад, не уплете и себе сама… Сваки час разрачунава се са глупа­ни­ма који се баве исто­ријом, ис­писују и издају преписе старих споменика а, важни и као учени, не умеју ни да их прочитају, и који ће, читајући и ово што пи­ше, за­видети му завишћу бледом и зеленом. Жвала­ви, бан­га­ви, шугави, јогунасто ће, помрачена ума, бра­нити своје квази­па­три­отске кој­е­штарије, а њега про­гла­шавати отпадником и изд­а­ји­цом српства… Рас­пра­в­ља се са маџарским и немачким ауто­рима, латинским и папским булама, Србима преписивачима (по прави­лу нехатним и нетачним) старих записа…

А резултат шта је? Најчешће, само какав ситан, го, сумњив, пушљив податак из далеког времена. Само један каменчић који ваља додати дру­гом, а друкчијем и незгодном. Каменчићи, шљу­н­чићи, пиљци у праз­ни­на­ма између векова – а колико ли их је!”

Пишући тако, Бошко Петровић одриче било ка­кву стварну по­требу да се расправља са маџарским и не­мачким ауторима, списима на латинском језику и пап­ским булама јер је све то, ваљда, тачно и неспорно. Вреди само расправљати са “нехатним и не­та­чним” Ср­бима, али чему и то ако ће се ишчепркати само не­какав “пушљив” (а можда: пишљив) податак. Бошко Петровић сматра Ила­рионов рад “минуциозним”, што ће рећи: подробним, исцрп­ним, тачним, савесним, бриж-­љивим, иако ће његов академијски и матички садруг (и наследник на председничком месту) Чедомир По­пов (1936-2012), и универзитетски професор приде, уз ме­сти­мичне похва­ле за “велике и већ одавно неоспорне и неоспораване заслуге” Руварче­ве, све то назвати “неу­редношћу брзописца и аљкавог рад­ни­ка”.

Ако већ није био вољан да расправља са “нехатним и нетачним” Србима, разумљиво је што су се марта 1991. године србске (не)прилике налазиле изван његовог ви­докруга. Ти дани биће у историји србског вишестра­начја забележени као време у коме су предводници пар­ламентарне мањине покушали да на власт дођу “на улици”, мање политичким а више популистичким пу­чом. У страху да би такви страначки сукоби у Србији мо­гли користити искључиво управо пробуђеном екс­па­н­зионизму хрватског усташтва, Српско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема “имајући на уму све аспекте трагичног положаја српског народа на свим његовим историјским просторима”, у ноћи из­међу 6. и 7. марта затражило је од руководстава свих србских политичких странака и њихових присталица, свих србских духовних, културних и научних институ­ци­ја, свих Срба и свих њиних умних пред­став­ника, ма где живели, “          да нађу један заједнички минимум срп­ских националних интереса око којег би се све српске странке и сви српски људи могли објединити… Ако се то не учини сада, одмах, питање је да ли ће за то више икада бити прилике. Српска матица једина је и после­д­ња нада свим Србима који… имају несрећу да живе из­ван њених зло­срећних административних граница”.

Како се прилике у Србији нису смиривале, Српско национално вијеће предложило је 12. марта да се осну­је Савет националног спаса, форум умних и мудрих Ср­ба, људи од угледа, посленика чије дело служи на част србској култури и цивилизацији. Задатак Савета био би да из­на­ђе онај већ помињани заједнички мини­мум србских националних интереса око којег би се, као на њи­ви будућих дана, све србске странке и сви србски љу­ди могли окупити, да делује изванстраначки, да њего­вом челу стоји Патријарх Србски, те да се његови чла­но­ви први пут окупе у Ма­тици српској.

Наредног дана, у Матици српској, овај предлог је, са до­датном сугестијом да се замишљена институција назове “Савет националне слоге”, у присуству двојице потпредседника и секретара, уручен њеном председ­нику Бошку Петровићу.

У складу са непријатном истином да се у нашем времену афир­мисала искључиво у области науке и кул­туре потпуно занемарујући своју националну компо­не­н­ту (какав председник, таква и институција), Матица српска била је максимално неефикасна. Предлог Срп­ског националног вијећа стављен је на дневни ред Управног одбора Матичиног тек 22. априла, да би који дан касније (а можда и у међувремену, ко зна којим и чијим каналима), предлог доспео до онда највеће опо­зиционе политичке групације познате као Српски по­крет обнове и тако био обезвређен; само десет дана касније, Србима са западне стране наметнут је рат.

Чији су “наши” интелектуалци

Славко Гавриловић, историчар, акаде­мик (на стра­нама 58-60 писало се о његовој неспремности да србски говори), одбио је да се средином 1990. године упушта у причу о Барањи јер се ви­ше бавио Славонијом и Сре­мом, а и питање је “врло осетљиво”.

Симо Ћирковић (1929-2009), једно време “главни и одговорни” историчар у Академији наука, наводно Срб­ској, углавном окренут темама из србског средњег века, у хрватској Енци­клопедији Југославије напи­са­ће да Пан­телија Срећковић, бого­слов из Београда и Кије­ва, професор опште историје на београд­ском Лицеју и наци­о­налне историје на Великој шко­ли, “није имао ме­тодског обра­зо­вања ни потребног знања, а рад на исто­ри­ји мешао је са нацио­нал­ном про­пагандом”. Па кад је том­е још додао да Срећковићеви радови “одају некри­тич­ност и непозна­ва­ње основних начела историј­ско­г метода, због че­га је по­ста­о мета жесто­ких напада ис­торичара кри­тич­ког прав­ца Илари­о­на Руварца, Љу­бо­ми­ра Ковачевића и дру­гих”, онда поста­је ја­сно због че­га “критичка истори­ј­ска на­ука” заступа гле­дишта су­п­рот­на националним интересима.

Чији су “наши” интелектуалци

На већ поменутом сремскомитровачком скупу о Руварцима, и Ћирковић је говорио о Илариону, али са­свим уздржано. Не знајући “шта се иза брда ваља” јер су покровитељи тога скупа била два републичка мини­ста­рства: за науку и технологију и за културу, а један од органи­затора Покрајински секретаријат за културу, образовање и науку, он ће са своје академијске висине саопштити да “посматрајући Руварца… и (његове) вр­шњаке из веће даљине, може­мо њих­о­ве заслуге објек­тивно оценити и ви­дети у њима вредне претходни­ке којима и данас много дугујемо”. Тешко је разабрати шта се под тим “вреднилом” подразумевало, али се из Ћирковићевих меди­та­ција о стварном доприносу тих претходника србској историо­гра­фи­ји једино запажа ве­ли­ка недоумица да ли се ту ради о дилетан­ти­ма као љу­битељима (историје) или о дилетан­тима као извору “не­стручног, слабог и неуспешног рада”. Према тој поде­ли, Руварац би могао бити дилетант­-љуби­тељ јер није био “при­прем­љен за по­зив историчара на начин уо­бичајен тада у европ­ским зе­мља­ма”. Такође, Руварцу се као олак­шава­ју­ћа околност мо­же узе­ти и чиње­ни­ца да је друга половина 19. века “диле­тантски пе­ри­од у развоју српске историографије”, буду­ћи да тада “срп­ску исто­рио­гр­афију не унапређују личности које су студира­ле исто­ри­ју”.

Наслањајући се на своје уверење да је било услова “да се у дру­гој половини 19. ве­ка у ис­торијској дис­циплини разликују струч­ња­ци и нестру­ч­њаци, али није било у Србији цен­тра или ви­соко­школ­ск­е институције у којој би се формирали стручњаци за срп­ску истори­ју”, Ћирковић ће кон­ста­то­вати да су ови дилетан­ти­-љу­битељи, ме­ђу њима и Иларион Руварац, “померали границе позна­тог”, тако што су, “као нека врста само­ука, нака­лем­љивали оно што су усвојили од ев­ропске историографије”.

Кад Ћирковић томе академички допише “да су ови љу­ди без спе­цифичне спреме историчара усвајали на­че­ла, методе, поступ­ке, облике излагања, који су сма­трани за уоби­ча­јене и нормалне у њима савременој историјској на­уци”, нама само преостаје да закључимо како су диле­танти-љубитељи, међу њима и Иларион Руварац, одје­д­ном прерасли у диле­тан­те-штеточине, оне који су својим “нестручним, слабим и неус­пе­шним радом” прихватили “достигнућа” германске школе, на србску националну духовност накалемили такозва­ни критички при­ступ историографији и тако сасвим потисли не само врло жи­ву србску народну традицију и достигнућа изворне србске шк­оле, већ и све оно што се о дубокој србској прошлости могло про­чи­тати у ста­рим списима многих обавештених странаца, које наши “великани” нису стигли да прочитају.

Сам Ћирковић као да још увек није био сигуран у коју групу дилетан­ата треба сврстати Илариона Ру­вар­ца, али уздржаност којом је наступио на скупу о Ру­вар­цима у Сремској Митровици указује на страх од ско­рог а неумитног открића да су бројни “велики” ис­торичари 20. века у Србији школовани на достигнућима оне дру­ге групе “диле­тан­ата”. И они, дакле, које ми познајемо и који су нас уверавали у оно што данас покушавају да “открију”, потрудиће се да кривицу за сопствене заблу­де пребаце “на неке друге”.

Све то у складу са “законоправилом” владајуће ис­ториографије у Србији, која ни за црту не одступа од оно­га што су, својевремено, њени во­дећи пред­став­ници научили у Не­мачкој и Аустрији, од научника чија је основ­на идеја била усмерена на ширење германске културе на србски етнички про­стор. Они који су у Ср­бији “бринули” о науци, беспоговорно су прихватили такву герман­ску (нор­ди­ј­ску, бечко-бер­лин­ску) логи­ку, а пред историјском истином, ако им се није допадала, а није, поставили су сопствени зид ћутања.

А кад је Симо Ћирковић сазнао да се Павле Ста­но­јевић (1946), историчар уметности, тада директор Ар­хива Војво­ди­не у Новом Саду и члан двају одбора у “ње­говој”, Симовој, Ака­де­мији, дрз­нуо да 1998. године обја­ви Шафа­рико­ву књи­гу О пореклу Словена по Лоренцу Су­ро­в­јец­ком (пошто је претходно пронашао новац и преводиоце са немачког), “осмислио” је једну заиста детињасту претњу: “Шта он мисли, да ја треба поново да учим историју?!”

Павле Станојевић био је у томе “колатерална ште­та” јер је одмах искључен из оних Ћирковићевих одбо­ра, али зато и даље остаје нејасно да ли су академички истори­ча­ри (рођени и стасали у крилу србског народа) способни да провере нека своја знања о србској пове­ници, да их подвргну преиспитивању и признају соп­стве­но (не)знање и сопствене на­учничке заблуде.

Своје расположење према стварној србској про­шло­сти и србској историографији показао је Симо Ћир­ковић и у време док се, у његовој редакцији (за­једно са Радем Михаљчићем – 1947), припремала Ен­ци­кло­педији српске историографије, тиме што се по­тру­д­ио да у њу не буде уврштен неки од савремених србских историчара који пише и говори србски. Ипак, некако се “провукао” Јован Пејин (1944), историчар, једно вре­ме директор Архива Србије, али само благодарећи чи­њеници што је његов животопис, поред још четрдесет три, написао Милорад Радевић (1935-2011), сарадник у Историјском институту Академије наука; кад је Ћир­ковић хтео да Пејина избаци, Радевић је затражио да му се врате сви прилози. Како је рок за предају руко­пи­са у штампу био на измаку, и није било времена да се нађе ваљана замена за оно што би било враћено, Ћирковић је био прину­ђен да прихвати Радевићеву “уцену”.

По истим тим мерилима, није се у Енциклопедији нашао ни састављач овога прилога, иако је до тада имао објављених подоста краћих текстова и шест књига (При­саједињење Срема Србији 1918; Српско нацио­нал­но вијеће СлавонијеБарање и Западног СремаСлавонијаБарања и Западни Срем  Од Вијећа до Ре­публикеВојводина Српска 1918Српска Земља  При­лози за одговор на српско питањеВерници Отаџбине  Српски добровољци из прекоморских земаља 1912­-­1918), а у њу су уврштавани ликови са пет или шест ситних “ча­сопишућих” радова.

И, кад је већ тако, остаје нејасно да ли је Павле Шафарик (1795-1861), Словак, фи­ло­лог и ис­т­о­ричар, не­колико година и дирктор новосадске гимназије, у истој тој Енциклопедији (којој се може прикачити сва­какво обе­ле­жје, али не и србско), добио прелазну оце­ну. Јер, тамо је записано да “Шафариков труд, посебно на из­да­ва­њу извора има огроман значај за развитак српске крити­чке ис­ториографије, али је ропско осла­ња­ње на његов ауторитет уса­ди­ло у српску науку бројне романтичарске заблуде које су с му­ко­м искорењене”. Преведено на нашки, то значи да су извори које је Шафарик објавио, а заједно с њима и Шафариков ау­то­ритет, уве­ли у србску науку “бројне романтичарске заблуде”, због чега је Шафариков историографски рад био је по србску науку изразито штетан, али је та штета ипак била врло корисна, пошто је довела до “развитка српске критичке историографије”. Другим речима, оно што је Ша­фарик написао о словенској (и србској) старини ни­је ни смело да стигне до србског читаоца. И, наравно, није ни сти­зало, јер Шафариково дело није превођено на србски! А да јесте, могло се на једном месту видети оно што је о дубокој србској ста­рини (и илирској, и трачкој, и иној) било итекако по­знато број­ним страним ауторима од ауторитета; због чега је, дакле, Ђуро Даничић (1825­-1882), фи­л­о­лог, могао рећи да је Шафарик “знао о Словенима све што се у његово време могло знати, – мо­гло знати трудом, према ком је сваки труд ништа… и казао је свету то што је знао. Што сад било који Словенин зна о своме народу, од њега је нау­чио. Још свакоме врло много остаје да учи о своме народу из његових књига. Он је свакоме народу словенском показао шта је, – шта је историјом, књи­жевношћу и језиком. Показао је толико да још нико није могао све то ни примити… Па ми Срби осим свију Словена бејасмо у особитој љуба­в­и таквог човека”.

Лазар Ракић (1929-1992), историчар, пише да је Гер­мана Анђелића (1822-1888), владику бачког (студи­рао права и философију, положио адвокатски испит, једно време директор новосадске гимназије), “супрот­но вољ­и већине посланика у Народно-црквеном сабо­ру, који је два пута изабрао друге кандидате, цар Фрања Јосиф… као поверљивог човека наименовао 1881. за митропо­лита карловачког и патријарха српског. Због тога је (Герман)… имао врло тешких часова у животу… Влада­ло је велико незадовољство пре­ма њему, и због начина на који је по­стао пат­ри­јарх, а поготово због његовог опортунизма у односу на двор и пе­штанску владу, која је спроводила политику денаци­она­лизације народно­сти у Угарској. Замерано му је и што је упорно насто­јао да у народно-црквеној аутономији ојача положај кон­зер­вативно­-клерикалних елемената, а сузбије утицај световне опози­ције која се борила за проши­ре­ње и де­мо­кратизацију аутономије… На сабо­ру 1885. отворено му је речено да није ‘патријарх српски’ него вла­дин ‘комесар у мантији’, а у адреси владару негодовано је што није изабран него на­метнут за патријарха. Изузев еписко­пата и малобројних конзер­ва­тивно-клерикал­них елемената, чију је подр­шк­у имао, у широј јавности владало је уверење да ‘намет­-пат­ри­јарх’ води полити­ку у складу с интересима владајућих кругова Хабзбуршке монархи­је, а на штету свог народа и његове иначе ску­чене аутономије. Због овакве политике, он и Светозар Миле­тић (1826-1901), раније пријатељи, постали су ‘најжешћи противници’, а Ми­ле­тића су у томе следи­ли многи припадници његове странке, по­се­бно Михаило Полит­-Десанчић (1833-1920)”.

Бескрајно претерујући и потпуно непромишљено (зарад дневнополитичког странчарења), Полит је уствр­дио да је “велики грех А­н­ђе­ли­ћев лежао у томе што је он, бо­ре­ћи се за своје црквено стано­ви­ште, позвао у по­моћ државну власт (угарску и аустријску – ИП) про­тив свога на­рода, те се помоћу те власти дови­нуо до пат­ри­јаршеског прест­о­ла – што је и каноничан грех, а нај­ве­ћи према сопственом наро­ду”. Написао је то, иако владика Герман, као ми­трополијски адми­ни­стра­тор, није могао имати било каквог утицаја на бечког ћесара Фрању да одбије предложене на­следнике а именује ње­га, Германа.

Ни Ракић ни Полит нису рекли да је Светозар Ми­летић у свему томе наступао као не­помирљив против­ник “клерикализма”, што укључује и тежњу да се срб­ски­м црк­вено-народним саборима одузме црквени ка­ра­к­т­ер и да се отклони утицај Србске цркве на народне послове. И није рече­но да је такав однос његов и ње­го­вих следбеника према Србској цркви олак­шао насто­јања угарских државних, по­л­и­тич­ких и верских ин­сти­туција да сузбију србску аутономију, уто­лико пре што је Миле­тићева идеологија била усме­рена “ка ширим, оп­шт­ејугословен­ским хоризонтима и демо­кра­т­ским, република­н­ским и федерали­стичким концепцијама”; што је био “на­рочито за­пажен у одбрани хрватске са­мо­сталности према Мађарима” и што је његова “славна изрека Троједна краљевина (ХрватскаСлаво­нија и Далмацијанаша је нада” значила да је будућност Вој­во­ди­не Србске видео под хрватским патронатом; што је био не­задово­љан захте­вом да “само Срби имају пра­ва бирати војводу (и што је) тражио пуну уставну сло­боду за све националности у Вој­водини”; што је непуна три месеца од об­јављивања царске одлуке о укидању Војводства Србије и Тами­шког Баната, на Благо­ве­ште­н­ском са­бо­ру (1861), “први пут до­шл­о до отворе­ног сукоба између право­славног клерикализма и срп­ске грађанске демокра­тије”, и што се баш на таквим несрбским осно­вама “зачела идеја о постав­љању југо­словенског националног пи­тања на нову основу”.

Узме ли се у обзир и отпор србске политичке и ин­телектуалне елите у Угарској према патријарху Гер­ману (врло заинте­ре­соване за преузимање одлучујуће улоге на србским народно­-црк­веним саборима), и де­лање Германово на развоју србског школства и јача­њу социјалне сигурности србског народа у Кар­ло­вачкој митрополији, кључна оптужба да је он “из руку др­жавних власти против воље народа примио именовање за патријарха” казује и у којој се мери, сопственом зло­вољом, иста та србска ин­телектуална и политичка ели­та удаљавала од сопствених народносних корена. Владика Сава Вуковић (1930-2001), дописни члан Ака­демије наука из Београда, у књизи Српски јерарси пи­ше да је патријарх Герман имао не­пријатељско држа­њ­е према архимандриту Илариону Руварцу кога је из Сремских Карловаца прогнао у манастир Гргетег, али није уо­чио да и тај податак сведочи да је Герман на време схватио куд води штеточински рад Иларионов у тумаче­њу старе српске историје, рад од кога србски народ и данас трпи стравичне последице.

Никша Стипчевић (1929-2011), рођен у Спљету, “срп­ски историчар књижевности”, професор Филозо­ф­ског факултета у Београду (у два наврата и његов де­кан), за београдску Политику (број 31040, 25. март 2000) говорећи о књизи Василија Крестића Знамени­ти Срби о Хрватима, “безазлено” ће при­знати да, “кад се баци поглед на многа мишљења у прошлости – остајемо запањени у којој мери су се следили ставови политички наивних, као што су Јован Скерлић, Јован Јовановић Змај и Сло­бодан Јовановић, а занема­рива­ли политички зрели и видовити, безмало пророци, као Димитрије Рува­рац и Јован Дучић. Кад прочитамо Кре­стићев оглед посвећен Змају бивамо запрепа­шће­ни Змајевом политичком наивношћу. Змај је био наиван и необа­вештен, што је понајвећма долазило до изра­за баш у односу на хрватску политику. Јасно је, међутим, пока­зано у којој је мери Ду­чић био видовит”.

Макар колико академик Стипчевић инсистирао на Змајевој наивности (који је, као песник, имао “право” на идеализам), он не успева да одб­рани себе као представ­ника књижевноисторијске науке. Уместо да рас­по­ло­живе чињенице о одређеној појави критички одмери и пре­по­ру­чи за народно памћење, за историју, Стип­че­вић је “запањен” и “запрепашћен”. Као, он је до сада био необавештен, што му, ваљ­да, даје за право да своју стварну незаинтересованост за срб­ску судбину оп­рав­да­ва својим “изненадним” сазнањима: “Крести­ћева књи­га је лековита и отрежњујућа, она ме је убедила да је идеја југо­словенства послужила за инкубацију малих на­ција, а мали је број интелектуалаца који су то проз­ре­ли”. Када, и на чију штету?

Драгослав Срејовић (1931-1996). Све док се у тако­званој србској науци буду одбацивала сва давна сазна­ња о србској старини, и даље ће се дешавати све оно са чим се србски народ већ подуго сукобљава. Дешаваће се да хрват­ски “знан­стве­ници” (друге да овде не поми­њемо!) присвајају за Хр­вате све оно што припада Ср­бима: и језик, и порекло, и стани­шта, и становни­штво, и друштвене односе. При­ме­ра ради, кад је Радивоје Пе­шић (1931-1993) на самом почетку деведесетих година 20. века у једној телевизијској еми­сији из београдског студија саопштио да се србска ћирилица мора довести у везу са винчанским писмом, већ на­ре­дне вечери, у теле­визијском дневнику исте те куће, архе­олог Дра­го­слав Срејовић прогласио је све то “најо­бич­нијом бесми­слицом”. Али, зато, свега три-четири дана ка­сни­је, бе­о­градска Поли­тика пренела је из Загреба вест којом се наговештава да ће хр­ватски знанственици померити хрватску старину за “пет тисућа година уназад”. Хр­ват­ска “знанствена” логика била је једно­став­на: пошто Срби одба­цују винчанску културу којој је блиска срод­ница она из Вучедола, откривена у границама сада­шње Хрватске, нема разлога да се та “ничија” култура не прогласи “хрватском”; по истој логи­ци по којој је, својевремено, хрватски лингвист Да­ли­бор Брозо­вић (1927-2009), Број Два у Хрватској демократској зајед­ни­ци, ре­као да, уколико би се Срби одрекли ћирилице, Хрвати би је без икаквог премишљања прихватили као своје писмо.

Макар је до тада називали “ђавољим изумом”.

Василије Крестић (1932), историчар, академик, сре­дином 1990. године захвалио се на понуди да пише о Барањи исти­чући да, и иначе врло анга­жо­ван “у тра­гању за истином о српском народу”, не би желео да свој “на­учни дигнитет” крњи публици­стичким иступима за “дневно-политичке потребе”.

Што се тиче “трагања за истином о српском наро­ду” (без Барање као “дневно-политичке потребе”), тај део посла најбоље је представио приступном беседом у Акаде­ми­ји наука (маја 1992), тематски прилично ус­ком: тицала се, углавном, спорова “до којих је дола­зило између Срба и Хрвата у различитим времен­ским раздо­бљима” и, нарочито, Срба који су се почетком деведе­сетих година 20. века затекли у Хр­ватској.

У вези с оним првим, он је рекао да “спо­рови до којих је долазило у време масовног насељавања Срба на подручју Лике, Кордуна, Баније и Славоније то­ком 16. и 17. века не могу се третирати као спорови Срба и Хрва­та. До неспоразума и спорова тада је долазило између новодо­се­љеног, православног становништва и хрватских феудалаца, духов­них и световних, који су би­и власници земље насељене Србима. То су били спо­рови Срба с једне и владајућег слоја дру­штва Хр­ватске и Славоније с друге стране, а не између једног и другог на­рода”, што значи да су само, и једино, “спорни” били Срби, док су Хрвати били “правци”.

Што се тиче другога, за ову прилику уствр­дио је да су “хрват­ски политича­ри и хрватске политичке стран­ке признавали фи­зичко посто­ја­ње Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији, али су одбијали да признају њихову политичку инди­ви­дуалност, њихову конститу­тивност, па су их третирали као православне Хрвате, са намером да их асимилују. Кад год су и где су могли, пони­штавали су њихово српско име, не само кад су означавали њихову нацију и њихов је­зик, већ и онда ка­да су означавали њи­хове уста­нове, посебно Срп­ску пра­вославну цркву. Због тога службени је­зик није озна­чаван као хрватско-српски, хрват­ски или срп­ски, већ као наш језикнародни језикхрватски, а у једном тре­нутку и ју­го­славенски. Придев српски се стално избе­га­вао, а слу­жбе­ни на­зив Српске православне цркве је био Грчко-источна, Грч­ко-несје­ди­њена или Хрватска православна цр­к­ва. Прошлост у свему нали­кује сада­шњости”.

Но, оно што посебно привлачи пажњу у Крести­ће­вим академиј­ским размишљањима, јесте јасно изра­жен став да Срби и Хр­ва­ти “нису досад међусобно ра­товали, премда су у протек­лим ра­то­ви­ма били на су­протним странама”; у том се кругу не налазе ни Јас­е­новац, ни стотине других стратишта и безданих јама из Другог светског рата јер то, ваљда, није био производ хрватског ратовања против Срба “са супротне стра­не”. Отуд, могло би се очеки­ва­ти да би крв про­ливена током 1991. и 1992. године, без обзира на исход тог кр­во­про­лића, мо­гла зауставити насилну и вешто осми­шља­вану хр­ва­ти­зацију Срба. “Ако су пропали марија­терези­јан­ски и јозе­фи­ни­стички планови о стварању велике Немачке, ако су пропала мађарска настојања о стварању вели­ке сентиштван­ске државе од Карпата до Јадрана, још је извес­није да не могу бити остварени ци­љеви о асимиловању и уништа­вању Срба од Дрине до Јадрана, где би се протезала велика, етнички чиста и верски ка­толичка, је­дин­ствена Хрватска”.

Несумњиво, Крестићева академска беседа била је засно­вана на жељи да њена садржина не буде “рат­ни­ч-­ки” наглашена, већ да сваки њен површни читалац (или слушалац у Академији, а већина је, сасвим сигурно, би­ла таква) стекне утисак о несумњивој об­јективности беседниковој, макар по принципу који је деценијама ва­жио у брозовским “међунационалним односима брат­ства и јединства”: нису у спору били Срби као на­род и Хрвати као народ; од хрватских ци­ље­ва да се “униште и асимилују Срби од Дрине до Јад­рана” неће бити ни­шта, нарочито због тога што су Хр­вати у првим двема Југославијама, мада су били “све­сни да је Србима стало до Југославије, да би у њој били на окупу”, настојали да тој заједници “што мање до­принесу, а из ње што више да однесу”; и тако даље…

Уз Барању коју је својом историчарском логиком претворио у “дневно-политичку потребу”, Крестић је, у једном заиста тешком тренутку за србски народ, и Западни Срем “произвео” у исту такву “потрепшти­ну”. Била је то “научна” подлога за коначни одговор Др­жа­ве Србије на упорно залагање састављача овога рада, на разним странама, и у политичким и у војним кру­говима, током друге половине 1991. године да се Ср­би и Хрвати разграниче линијом која би србској стра­ни ос­тавила најмање Осек Доњи Град, прошла поред Чепи­на и неколико километара источно од Ђако­ва, и која би избила на Саву нешто западније од Шамца, код села Јаруге, тако да би хрватској страни остали друм и же­лез­ничка пруга Копаница-Ђаково-Осек; посто­јала је нада да би се оваквом границом, дугом свега седамде­сетак километара (уместо постојеће можда и три пута дуже) створи­ли услови за квалитетно саобра­ћајно по­ве­зивање Ба­рање и Западног Срема са срб­ском Бос­ном и Херцеговином и Крајином, Осек би задржао све комуникације са Хрватском а, сигурно је, не би био угрожен ни државни интерес Републи­ке Србије. Дуго се на србској страни није о томе полемисало – нити је било опонирања, нити подршке, нити било каквог пи­та­ња зашто баш таква граница а не друкчија.

Ипак, 2. септембра 1991. године, ондашњи потпред­седник Народне скуп­шти­не Републике Србије Павић Обрадовић (1953-2007), иначе доцент на Универзитету у Нишу, изјавио је на две­ма “својим” трибинама, у Оџацима и у Раткову, да “није реално да Осијек и Вин­ковци буду српски”. Некако истовремено, по­чео је да у оптицај улази и израз “Источна Славонија”. Најпре је било нејасно на који се део србске области овај израз односи јер то је био период у коме се и Вуковар нала­зио у Барањи, Барања у Славонији, а Западни Срем био је спорнији и од саме Троје или Атлантиде. Наро­чито београдски телевизијски про­грам није био у ста­њу да овлада тим разликама. Министарство информи­са­ња Славоније, Барање и Западног Срема покушало је у неколико наврата да “исправи криву Дрину”, али без успеха: југословенска војна географија за­ступала је ли­нију “братства и јединства”, а она се у свему по­кла­пала са брозовском (и хрватском) терминологијом: Славонијом изме­ђу Илове, Саве, Драве и Дунава, све тамо до Земуна, односно без Срема, чије је значење истоветно са значење појма “Србија”. Због тога није ни чудо што се у Западном Срему ратовало по прин­ци­пу “корак напред, два корака назад”, што је исто­вре­ме­но беспрекорно функционисао винковачко-вуковар­ски ко­ри­дор, што је највише србских бораца и цивила изгинуло у безбројним примирјима.

Обрадовићеве речи могле су се тумачити и као пе­с­ничка фигура, али оне су себи прибавиле “научну под­логу” када их је 8. де­цембра 1991. године, у емисији “Не­де­љом у десет” Радио Београда, потврдио академик Василије Крестић. Нај­пре, Крестић је оценио да у ос­но­ви свих новијих србско­-хрватских сукоба лежи чиње­ница да све политичке струје у Хрватској позивајући се на такозвано хрватско државно­-ист­о­ријско право, има­ју јасно дефинисан циљ – да се створи чиста нацио­нал­на и верски јединствена држава; из такве политике не­признавања србске индивидуалности проистиче и рат изме­ђу Срба и Хрвата. Према Крестићевом схватању, иако призна­је да то није нимало лако, србско-хрватски спор може се решити само дефинитивним разгра­ни­чењем ових двају народа: раз­два­јање најпре следује За­падном Срему, са вуковарском и илочком општином, као и Барањи. Док око Книнске Крајине нема много дилема, са Славонијом биће много теже јер она ни по ком основу не може цела припасти Србима. Посебан проблем су Пакрац, Дарувар, Псуњ, где има много Ср­ба. “Освајати” целу Славонију и Осек потпуно је бесми­слено, јер та територија не припада Србима.

Наравно, та Крестићева науч­нич­ка аргументација поразно је деловала не само на србске прилике у За­падном Срему, већ и на доцнија дешавање јужно од Са­ве, према Тузли, утолико пре што се он у Репу­бли­ци Србији (код њеног председника Слобо­дана Милоше­ви­ћа) повремено појављивао и као саветодавац (глав­ни саветник био је Добрица Ћосић, 1921-1914) и што до његове изјаве није дошло нимало случајно; она је “по­крила” и договор од 2. или, вероватније, 9. децембра у Председништву Југославије о линији коју ће до дола­ска мировних снага Уједињених нација бранити Југосло­вен­ска народна ар­ми­ја.

Може се чинити чудним академичко схватање да су србска Барања и србски Западни Срем тада била “днев­но-политичка потреба”, али је Василије Крестић четврт века касније, у разговору (на путу од Београда ка Новом Саду) са Милорадом Бухом (1957), онда пред­седником Владе (сада председником Скупштине) Ре­пу­блике Српске Крајине у прогонству, неколико ми­ну­та пошто је накратко прелистао две књиге Слобо­дана Јарчевића (1942) о “неким” бившим Србима и рекао да то није “научно засновано”, натукнуо да је њему јасно да су Словени и пре 6. века били “овде”. Ипак, он је “написао тридесет пет књига” ослоњених на “знање” о доласку Словена на Балкан током 6. и 7. века, тако да би “пребацивање на други колосек”, од­но­сно признање да су та два поменута века лажна, представљало одрицање од претходног стваралаштва.

Чедомир Попов, историчар, академик, избегао је средином 1990. године да изложи своја знања о Бара­њи, пошто се том темом не бави “у виду заната”, али је зато пред­ло­жио да тај послић обави његова жена Је­лена (1938), такође исто­ри­ча­р, која је нешто раније, о разним темама, а нарочито о разграни­че­њу Хрватске и Србије, на делу према Војводини, разговара­ла са Мило­ваном Ђиласом (1911-1995), оним који је предводио “југословенске” дародавце једног дела Србске Земље брозовској Хрватској. Коначно, обоје њих написало је нешто за београдски НИН, али је све то било без­вредно за дуже памћење.

Није ни могло друкчије, с обзиром на Чедову ака­демичку вишезначност. Како је то он једном приликом објаснио, “прихватањем конфедералног преуређења Југославије, што је равно њеној деоби, Срби би при­хватили сопствену деобу и признали да су два века ора­ли мо­ре, по цену мора сопствене крви. С друге стра­не, прихвата­њем јаке демократске, југословенске фе­де­ра­ције, Хрвати би се морали, по ко зна који пут у исто­рији, одрећи свог миленијум­ског мита и сна о суве­реној, ‘на повијесном праву’ заснованој ве­ликој хрват­ској држави. Може ли се очекивати да они то учине без тешке борбе и отпора”.

Нешто касније, крајем децембра 1991. године, о границама између Срба и Хрвата говорио је францу­ски правник и историчар Мо­рис Диверже. Унутрашње границе у свакој федерацији састав­ни су део “договора супружника о заједничком животу”, сматра он, а у слу­чају “њиховог развода о њима се мора поново по­стићи договор”. Доводећи то у везу са хрватским примером, Диверже се позива на Енциклопедију професора Робе­ра Фи­липоа (1946) из 1985, у којој је објашњено да је Србија 1939. године према Хрватској била “територи­јал­но веома дарежљи­ва”. Срби су тада, да би је задр­жали у Југославији и да би спре­чили комадање земље попут оног које су Немци наметнули Чехословачкој, признали Хрватској статус федералне државе. Стога, сматра Диверже, ако жели независност, Хрватска мо­ра поново са њима да преговара. Диверже због тога оспорава Европској заједници право да наметне сеце­сију југословенској федерацији, будући да је Баден­те­ро­ва комисија и сама за­кључила да Југославија посто­ји, чим каже “да је у фази распадања”.

Недуго затим, 19. јануара 1992. године, говорећи о истој теми мада из нешто друкчијег угла, Чедомир Попов сугерисао је својим сународницима да на неки начин сузе сопствене националне интересе и да их по­том жилаво бране: “Народи кроз историју пролазе кроз фазе ширења, али и кроз периоде повлачења. Ми мож-­да негде морамо учинити корак уназад, напустити неке своје амбиције, на пример ову да са другима живимо у заједничкој држави, да би(смо) сачували сваког Срби­на у тим границама. То је стара, природна и разумљива тежња сваког народа да има државу која ће се про­сти­рати до места на којима живи и последњи њен сународ­ник. Због очувања оног што се некад звало нацио­нал­на супстанца, или сада – национално биће, неопходно је учинити корак уназад и напустити неке територије. Морамо зато прецизно утврдити докле можемо и мо­ра­мо да бранимо сопствени национални интерес”.

Средином лета 1993. године, у два разговора са Че­дом Поповим покушао сам да од њега добијем предго­вор за мој рукопис Српско национално вијеће Сла­вонијеБарање и Западног Срема; најпре је обећао, да би после седам-осам дана “отказао” јер је радио на својој књизи о грађанској Европи. При трећем сусре­ту, крајем јануара наредне године, предомислио се: не би могао писати предговор, требало би му више вре­ме­на, написаће рецензију. Отезало се то због Чедових здравствених проблема, тако да је тек половином мар­та позвао телефоном и десетак минута утрошио у по­хва­лама. “Али да не причамо телефоном, да се нађемо сутра у Матици”.

У речено време стигох у Матичино Рукописно оде­љење, на минут пре Чеда. Чини ми се и без поздрава, Чедо започиње са похвалама, а ја се присећам своје си­ношње бојазни да овојолдаш добро бити неће: “На­пи­сао си сјајну књигу… Књига је сјајна. Мож­да је мало претерано, али то је то… Тако је писао Јован Ристић, с тим што је позиција Ристићева била у ондашњој поли­тици истакнутија. Он је био у врху српске државе, а би­ла су му доступна и документа из дипломатских од­носа… Његови Спољашњи одно­шаји Србије ЏИЏ века тако су писани… Ти си, за разлику од њега, деловао на једном ужем подручју и многе ти ствари нису биле до­ступне… На другој страни, видим да си многа од при­ложених докумената ти креирао, чиме они још ви­ше добијају на аутен­ти­ч­ности…” Онда ми каже да је књигу читао с изванредним занима­њем, да је многе ствари први пут сазнао, да је из тог текста учио. Сагласан је, вели са деведесет девет посто закључака. Све је то доста изнијансирано. Потпуно се слаже и с оценом да­том за Ма­ти­цу српску “Она је гломазна, трома, не реа­гује како би требало”. На пример, каже он даље, оцене о Вукашину Шошкоћанину от­кри­вају једну заиста слоје­виту личност. “Знам га као јуначину, хероја, а овде га видимо и са другим људским димензијама”. Па се пита, не као историчар него као човек, да ли би било згодно у овом тренутку рушити мит зарад истине…

И тако десет и по минута, можда и неку секунду више.

А онда, преко уског сточића за којим седимо, наги­ње се прем­а мени и тихо, да то неко, не дао бог, не чу­је, пита: “Али да ли је тренутак да се све ово објављује?” Чедо, побогу, Јелена Гускова (1949, инострани члан Академије наука у Београду) већ је у Русији објавила три књиге с тематиком из југо­словенских догађања и нико јој не приговара да је прерано.

Настављамо наш скоро једнострани разговор (он прича, ја слушам и убацим тек по коју реч), па Чедо устврди да ова књи­га, ако се сад објави, не би могла проћи незапажено. Изазвала би велике потресе. Већ несложне Србе додатно би испрово­цирала да полеми­шу о многим догађајима или поступцима. “Примера ради, пре неки дан једном колеги, математичару (мож­да је и академик, нисам најбоље схватио – ИП), макси­мално српски оријен­ти­саном, без твоје сагласности пре­причао сам неке појединости из твоје књиге… Ре­као сам му да си на­писао сјајну књигу, али да сам у дилеми шта са њом сада. Он је то дочекао с одушев­ље­њем: ‘Треба то одмах објавити!’… Пред­лажем ти да књи­гу даш Драго­љубу (мојем старијем брату, лингвисти – ИП) на поновно читање. Он сада јесте изван политике, али има осећај за такве теме, одмерен је, било би ин­тересантно чути и ње­гово мишљење… Не би требало консултовати оне који су поли­тички ангажовани, Ми­рослава Егерића (1934-2016, књижевни критичар и есе­јиста, професор Филозофског факултета у Новом Саду – ИП), на пример”.

Чији су “наши” интелектуалци

Пошто сам му рекао да је и Јован Пејин из Архива Србије на известан начин резервисан према књизи, у страху да би могла изазвати ве­лику и оштру полеми­ку, додајем да сам и сам имао извесних дил­е­ма. Ипак, опредељујем се да јавности ставим на увид читаву до­кумен­тацију о раду Вијећа не чекајући на ону Дедије­ро­ву “вре­менску дистанцу”. Чедо је, наравно, запазио у рукопису ту моју увод­ну “медитаци­ју”. А када му рекох да сам и иначе имао намеру да књи­гу дам Дра­го­љубу да је лекторише, он се чудом чуди, мислио је да је рече­нични склоп његова “мајсторија”. Поново изриче свој суд о “сјајној књи­зи”, с тим што сада свој суд допуњује оценом да “пишеш толико јасно да је то понекад пре­више јасно… Чита се лако, на самој је граници исто­рије; мало недостаје па да то буде историја”. У себи се чудим овој последњој констатацији и питам себе коли­ко ли година треба да има неко збивање да би ушло у историју, али му не противречим. Само признајем да, наравно, ја нисам имао увида у многе појаве и списе са стране, као што је то имао Јован Ристић, нисам учест­во­вао у свим догађањима, позадина многих збивања мени је непо­зната. Ја сам писао о ономе што сам ја могао пратити и знати.

Онда Чедо каже да би се можда и сада књига могла објавити ако би се у наслову назначило да се ради о јед­ној врсти мемоара. Помиње Черчила и још неке, који су о свом раду писали књиге и давали им различите наслове, али су све оне, у основи, били мемоари. Ако бих и ја тако поступио, ако бих убацио реч “успомене” или “мемоари”, много би ублажило ствар. Свакоме би се могло одговорити да неки евентуални напад на коју од констатација у књизи такође може бити субјектив­е природе, бар онолико коли­ко су субјективни и ме­мо­ари, односно успомене.

Када рекох Чеду да он ипак напише текст који би могао би­ти рецензија а да је ја објавим као предговор, долазимо “до краја улице”: Чедо ни­је вољан да то на­пише, пошто би му они који нису задовољни соп­стве­ним третманом у књизи, могли замерити што пише о догађајима које лично не познаје. “Али ако би то били мемо­ари, он­да би рецензија једног човека који се бави књижевном критиком била права ствар”. Чедо ће, ка­же, разговарати са Драгољубом кад и он буде прочи­тао тукопис.

Пре но ћемо се растати, а већ је прошло целих два­десет три минута од нашег сусрета, Чедо примећује, као узгредно, да би се и он могао понети “чапкунски”, па рећи да се књига објави, јер му се заиста свиђа, али се боји да би ефекти били негативни. Понавља да је књига “на граници историје”, да је “текст сјајан”, и из­ри­че још неке комплименте, али се прибојава да би књ­и­га могла изазвати и неке потресе. На томе се и растајемо.

Одох до Драга да му дам рукопис о СНВ и укратко испричам како је текао мој разговор с њим (или његов са мном). Драго је такав исход очекивао, пошто Чедо живи у страху, нарочито после преписке у београд­ском НИН-у са Мирком Чанадановићем (1936), нека­да­шњим (одбаченим) челником војвођанских комуни­ста; “боји се он да би га неко и због ове твоје књиге могао позвати на расправу”.

Димитрије Калезић (1937), утицајни србски бого­слов, професор Богословског факултета у Београду, објашњавао је читаоцима Васкршњег броја Вечерњих новости (18. априла 1993) да се верски рат води због догме, чега у суко­би­ма између православних Срба и ри­мокатоли­чких Хрвата и мусли­мана у Босни (све бивших Срба) није било. На питање да ли је тачно то што “по­је­дини поли­тички лидери, као Добрица Ћо­сић, често говоре да се у БиХ води верски рат”, одговор му је гла­сио: “Лично се с тим не сла­жем. Верски рат се води око верских питања, а у овом случају не ви­дим ни једно. То је грађански рат са елементима вер­ског, јер се напа­дају људи зато што су другог верског убеђења. А ми зна­мо за вер­ске ратове у историји – ту је главни про­блем био око догмат­ских питања. Реци­мо, Тридесето­годишњи рат у Немачкој у време Лу­те­рове реформа­ције. Овде ни једна догма није пипнута, мада сма­трам да је верски рат од свих и најтежи и нај­крвавији”.

Е, сад, Димитрије, брате, сине Митре…, зар напор римокатолич­ких и исламских идеолога да физички, би­олошки, елиминишу чи­таву једну популацију друк­чије верске оријентације – православ­це, најпре Србе, а после Русе, није догматско питање?

Ако знамо да се под до­г­мом под­ра­зумева принцип који црква намеће верницима као оба­везно ве­ровање, и да су црквени концили за догме проглашавали најби­зар­није теолошке спекулације, тешко је објаснити због чега се у Србској цркви олако прелази пре­ко неких заиста радикалних ста­вова догматског карактера рим­ске цркве. Примера ради, септембра 1900, свехрватски като­ли­чки конгрес прописао је као оба­везу да до двехиљадите године све што је у Хрватској мора бити хрватско, а све што је хрватско мо­ра бити католичко. Такви “верски толерантни” ставови у Срб­ској цркви, разумљиво је, дођу као поручени Ватикану да са себе скине одговорност за подстицање рат­ног пожара на Балкану, или чак за учешће у њему. Ватикан ће почет­ком децембра 1991. годи­не на конференцији папских нун­ција из источних земаља одбаци­ти тезу да је рат у Хрватској верски. Иако се ово ватиканско дистан­ци­рање понајвише односило на могућу одговорност за подстрекавање гено­цида над србским народом, Срб­ска православна црква је тежећи к екуменизму, спремно при­х­ва­тила такав став.

Момчило Митровић (1948), пореклом из Славо­ни­је (из Великог Набрђа, код Ђакова), историчар, чо­век који се бави новијом србском историјом (у београ­д­ском Историјском институту сличног назива), крајем октобра 1993. године не прихвата да пише рецензију за моју књигу Српско национално вијеће Сла­вонијеБа­ра­ње и Западног Срема, пошто је, вели, тема обухва­ће­на рукописом изван његове зоне интересова­ња. Стога, предлаже да се наша сарадња заустави на примед­бама методолошке природе: неке формулације о Милану Бабићу (1956-2006) треба ублажити, неке формулаци­је треба објас­ни­ти, речи међу наводницима треба по­твр­дити напоменом о извору, не треба се бавити пита­њем да ли се о рату у Србској Крајини ради о грађан­ском, бесмисле­ном или вер­ском рату, испред текста треба додати неколико редова из којих би се могло са­знати моје место у тим догађањима и огра­де које би оправдале моје ћутање о неким по­јединостима инте­ресантним за период у коме је Вијеће деловало и о оно­ме што је од значаја за његов рад.

Нисам му то рекао, али ми не пада на памет да при­хва­тим иједну “методолошку” примедбу на садржај мо­је књиге; само ћу у већ написане уводне напомене умет­нути који редак о себи.

Док ми Митровић предлаже да за рецензента иза­берем не­ког полити­ко­лога, пошто се тема дотиче поли­тико­ло­шких аспеката, мислим у себи колико је наша исто­риј­ска наука јадна, колико они који се називају ис­то­ричарима уопште знају шта је историја и да ли њима до свести може допрети сазнање да је и неко јучера­шње збивање већ поста­ло део историје. И питам се: колико овај историчар новије исто­рије мисли да тре­ба чекати да нешто ново уђе у историју, односно у зону његовог интересовања.

Тако мислим у себи, а наглас питам историчара но­вије историје др Момчила Митровића који се разуме у новију историју колико и магаре у кантар, да ли би за рецензента био прикладан Будимир Кошутић, на при­мер. Могао би, наравно, ка­же он, тек да ме откачи.

Душан Берић (1948), родом из околине Мркоњић Града, ис­торичар, професор на Филозофском факул­те­ту у Новом Саду, та­да  у савет­ничком тиму Српске де­мократске странке у Босни и Херцегови­ни, касније дописни члан (изван радног састава) Академије наука у Републици Србској, пр­вих дана сеп­тембра 1993. године преузео је рукопис о Српском на­ционалном вијећу и при томе рекао: “За мене ће бити част да напишем пред­говор за ову књигу”.

Иако је обећао да ће све урадити за две-три неде­ље, Берић је у неколико теле­фонских или личних кон­таката своје кашњење оправдао најраз­личнијим поро­ди­ч­ним или службеним обавезама. У том је оте­зању прошло равно четири месеца, те сам, заједно са бра­том Драгољубом који је др Берића “нашао” за рецен­зента, посетио др Берића у његовом привременом ста­ну у Дому универ­зитетских наставника на Лиману, са јединим циљем да поврати рукопис. Вишемесечно оте­зање Берић је оп­ра­вдао својим стамбеним неприли­кама, женином неза­по­сле­ношћу и ма­лом платом: “Ја сам књигу паж­љиво прочитао, ево и забележака, али за рецензију тра­жим сто марака”. Наравно, “понуда” је одбијена (не само због тога што је моја прет­ходна месечна плата износила четири или пет мара­ка), већ због тога, како рекох. што за свој рад у Крајини, онај којим се и књига бави, нисам добио ни динара, а не па­да ми на памет да не­коме плаћам за рецензију, макар рукопис бацио.

Пет-шест година касније, Берић се за све то изви­нио објашњењем да се није радило о маркама, већ су му колеге са катедре приговарале да “не иде” да он, про­фе­сор Универзитета, пише предговор неком публицисти. (Мора бити да је то било тачно, пошто је с истоветним заме­р­кама прошао и његов шеф на Катедри за исто­ри­ју др Данило Ке­цић који је у београдској “Политици” 23. новембра 1996. године приказао моју књигу “Војво­ди­на Срп­ска 1918”).

Коначно, рецензију је написао Јован Пејин (1944), а др Милорад Радевић (1935-2011) потписао је тај текст и не видевши рукопис; учи­нио је то, како је касније по­верио моме брату Драгољубу, “добро знајући колико је Илија вре­ме­на утрошио бавећи се срп­ским питањем у својим јав­ним иступима, али и ви­со­ко ценећи ар­гу­мен­те и мето­дологију којима је своје ставове образлагао у многим радијским и телевизијским емисијама”. Драго­љуб ми после рече да тај Милорадов чин вреди много више но да су књигу препоручили сви академици, и “о­стали”, од којих је то тражено.

На основу сопственог скоро деветомесечног иску­ства са (не)писањем реценције за једну књигу о нечему што се дешавало пред нашим очима, мени је само пре­остало да запишем да расположиве чињенице немају ис­ту “употребну вредност” у очима лаика, или амате­ра, и у високоумним медита­цијама “званичних” исто­ри­ча­ра, односно историчара од каријере. Они први спремни су да их вреднују двојако: или са пуним повере­њем у ауторов запис, или уз извесну сумњу како то да се њи­хово виђење о нечему не поклапа с оним што је аутор изложио. Они други гледаће на све то поиздаље, из јед­ног јединог разлога: кад се већ сами нису сетили да за­писују своја запажања о текућим збивањима или да их коментаришу из сопствене историчарске пер­спек­тиве, они ће се свесрдно трудити да се не осврћу на оно што је неки тамо аматер исписао за своју душу. И та­кав игно­рантски однос, чак потцењивачки, према оно­ме што су ам­атери записали, трајаће бесконачно, че­сто због тога да се не би задирало у незнање зва­ничне ис­то­риогра­фи­је о збива­њи­ма и личностима које неки (не)о­би­чан смрт­ник описује, али и да се не би повре­ђивала сујета “важних” историчара из још “важнијих” инсти­ту­ција. Пре­ведено на разумљивији језик, та вр­ста исто­ричара није спремна да призна ни сопствено незнање о нече­му, ни соп­ствене на­учничке заблуде о много чему, наро­чито о ономе чиме се баве у виду зана­та.

Јован Делић (1949), универзитетски професор (он­да на Филозофском факултету у Новом Саду, потом у Београду), књижевни критичар и теоретичар, од 2018. године дописни академик, одбио је да за моју књигу Српска Земља : Прилози за одговор на српско пита­ње, Нови Сад 1997, збирку текстова о приликама у ко­јима се Срби у крајинама (и у Хрватској) нашли почет­ком деведесетих година прошлога века, напише пред­го­вор, или рецензију, из два разлога. Први, прилози су “публи­ци­стичког карактера”, с тим да о некима од њих не би желео да рас­правља у тону који се нуди. Други, професор Делић замерио је коришћеном језичком из­разу што је “савршено јасан, толико јасан да би поне­кад могао бити и мање јасан”. Да би се изречено могло схватити на прави начин, он је одмах објаснио да аутор тих текстова никада не би могао бити дипломата, по­што за мисли које из­лаже не држи “ниједну резервну варијанту” којом би, ако би га неко напао, оно што је написано требало “ублажити или у неком дру­гом прав­цу усмерити”.

Књига је ипак добила рецензију: др Милован Ми­тро­вић (1948), социолог, тада професор Филозофског факултета у Београду, за уврштене текстове написао је да су то “често говори на политичким скуповима и јавним триби­нама, некад интервјуи или чланци у јав­ним гласилима, понеки прилог за стручне и научне ску­пове и часописе, а ту је и неколико писама упућених на разне адресе, међу којима су и нека за Пред­сед­ника Србије. Прилози су поређани по времену настајања, неу­је­д­наченог су облика и нивоа аргументације – зави­с­но од прилике у којој су настали, од улоге која им је намењена или од накнадне процене ауторове да ли их треба ‘мало дотерати у ред’ или их оставити такве ка­кви јесу да аутентично сведоче о једном траги­ч­но смут­ном времену и једном његовом актеру, спремном да јав­ности, без устезања, стави на увид чак и неке своје текстове који су се, протеком времена, показали било као илузија било као заблуда. Ова збирка обједињена је прометејским настојањем једног човека да промови­ше једну идеју, о једној држави – Српској Земљи – која би припадала једном народу… чије су ‘поглавице не­сложне и лако поткупљиве’; у којем ‘свако мисли да је у свему бољи од другога’, да ‘зна боље да води народ од онога који га тренутно води’; у којем лако прев­ладају ‘нетолеранција, самоувереност, подмитљивост и ко­ла­бо­рационизам’; у којем се пречесто ‘неће брата за бра­та’ али се уз ‘туђина као господара’ лако пристаје”.

Вељко Ђурић Мишина (1953), историчар из Бео­гра­да, родом из Далмације (из Косора До­њих, мислим да се село тако зове, а ја то повезујем са Кандијским ра­том 1645-1669. и могућношћу да су се неки моји давни пре­ци из Куча, данас у Црној Гори, из мога Доњег Ко­сора избегли у Далмацију и у своје ново ста­ни­ште пре­нели успомену на завичај), средином јуна 1991. го­дине, на једној трибини у Новом Саду, као “специјали­ста за геноцид и холокауст” говорио је целиих осам­де­сет ми­нута, најпре о односу хр­ватског римокато­ли­ци­зма и срб­ског православља, упорно инсистирају­ћи на перфид­но­сти хр­ватске идеологије упе­ре­не про­тив Срб­ства и на потреби да Срби схвате какве их опас­но­сти са те стра­не вребају.

Када, пак, говори о Србима, долазак Слове­на, одн­о­сно Срба, на данашње просторе, Ђурић везује за ше­сти и седми век, а ар­хе­олошке налазе Милоја Васића о ви­н­чанској кул­тури као претечи србске цивилизације, или открића Радивоја Пе­шића о винчанском писму и њего­вој вези с етрурским и са ћи­ри­ли­цом, сматра “не­прове­ре­ним домишљањем”. Реаговање Драг­о­слава Сре­јов­и­ћа и Павла Ивића на Пешићеву теорију правда досадашњим научним сазнањима, да би нека писања Ми­ли­ћа од Мач­-­ве, Станковића (1934-2000) о Србима назвао неозбиљ­ним и штетним. Не знам због чега, али ми се то учи­ни­ло заиста немотивисаним, Ђурић сво­ју при­чу завршава потпуним негирањем онога што чини председник Републике Србије Слободан Мило­шевић (1941-2006)  и кон­стата­ци­јом да делује против интереса србског на­ро­да; мањ ако не ми­сли да и на њега, Милошевића, де­лује перфид­ност хр­ватске идеологије.

Радивоје Радић. У београдској Политици од 20. септембра 2017. године, у рубрици “Друштво”, под на­сло­вом “Историчари пишу за оне који хоће да знају” и поднасловом “Не може се оспорити чињеница да су у но­вије време талас псеудоисторије и на њему заснова­ни погрешни митови у најмању руку замаглили историј­ску свест. – Најстарији подаци о Србима на Бал­канском полуострву из 10. века”, об­јављен је разговор са Ради­војем Ради­ћем, шефом Катедре семинара за византо­ло­гију, професором филосо­ф­ских факултета у Београду и на Палама и, по големој несрећи, на Богословском факул­тету у Београду. Момку је постављено пет пита­ња и он је на њих одговорио најбоље што је умео, бар за јединицу.

Коментар под насловом “Писар коме се не верује”, који је потписник овога рада послао “Политици”, није објављен (можда због тога што је и “Политикино дру­штво”, исто као и Радивоје Радић, заинтересовано за личну и “научну” употребу порфирогениталија) али га ево овде:

“У интервјуу… Радивоје Радић надмоћно објашња­ва да ‘историчари пишу за оне који хоће да знају, а псе­удоисторичари за оне који хоће да верују’.

Ван сваке сумње, Радић спада у оне који не знају, али му зато и не верују.

Да није тако, он не би србску историју ослонио ис­кључиво на ‘знање’ Константина Порфирогенита за ко­га каже да ‘најстари­је податке о Србима на Бал­кан­ском полуострву доноси… у Спису о народима (среди­ном 10. века), а односе се на њихово досеља­ва­ње око 630. године’.

Да зна, не би нас уверавао како је речени Коста помињао Србе на Балканском полуострву, пошто се то полуострво тако зове тек од почетка 19. века.

Да заиста хоће да му се верује, не би се позивао на са­мо тај један спис јер би се врло уплашио од латин­ске из­реке која на србском језику гласи: ‘Бојим се чо­ве­ка кој­и из једне књиге учи’. Мора бити да је он ту изреку пре­ско­чио прелиставајући ‘унутрашње критике из­во­ра… (у) потпуном незнању старих језика (пре свега ла­тин­ског…)’.

А како и да му се верује кад је он ‘целину овог источника’ (Порфирогенитовог) схватио као несум­њи­ву истину да ‘Илири нестају најкасније у 3. столећу’, Илири за које грчки историчар Херодот (5. век пре Христа) зна да су насељавали простор ‘од Јадранског мора до извора Мораве, на истоку, и до реке Адиђе (у­ли­ва се у море јужно од Венеције – ИП) на северо­за­паду, на југу… до границе Епира, по свој прилици до реке Ахерона (у северо­за­падној Грчкој – ИП) а на северу до Дунава’.

Будући да је Радић ‘нестао’ своје Илире ‘најкасније у 3. ве­ку’, што би могло значити да су могли ‘нестати’ и век-два раније, дешава се чудо невиђено: подручје које нам је исцртао Херодот би­ло је празно, пусто, ненасе­љено најмање триста тридесет (330) година, до Коле­то­ве 630. године, све док тамо нису сти­гли Срби, ни­откуд.

Радић нам, дакле, нуди да прогутамо бесмислицу о нестајању једнога народа, релативно бројног, на јед­ном врло широком простору, истовремено, а све због тога да би ‘своје’ Србе ‘који хоће да знају’ уверио како су многи страни извори који неке њему не­до­пуштене Србе познају вековима и миленијима уназад, безвред­ни у односу на ону једну књигу из које он и даље упорно учи.

И на основу које је он написао једну од најзна­чај­нијих својих књига, насловљену као ‘Друго лице Ви­зан­тије’, Београд 2014, у којој је своје важно место на­шла “једна збирка шала”, да не кажемо: ви­це­ва. Пошто су вицеви у питању, онда се његова наука с разлогом зо­ве “ВИЦантологија”.

Александар Лома (1955), академик, класични фи­ло­лог, “у низу случајева осведочио да имена која су про­глашена илирским, трачким или келтским… нала­зе своје право тумачење из словенских језичких сред­става”, али је наставак те реченице, у облику тврдње да су “своје народ­но­сно име Срби донели са севера и оно је старије од српског је­зика, који се развио тек на Бал­кану пре око хиљаду година постепеним распадом сло­венског језичког јединства”, само допринео да се ха­о­тич­на академичка мисао пренесе чак и на најдо­бро­на­мернијег читаоца. Такав утисак није могла да попра­ви ни Ломина мисао да “такозвана дијахрона лингви­сти­ка, која се бави прошлошћу једног језика… почиње као историја а завршава идући унатраг као праисторија”.

Ако је заиста тако, а нема разлога да у то не веру­је­мо јер то казује академик – зналац петнаестак-два­де­сет језика -, разложно је што своја језичка (топоно­ма­сти­ч-­ка) истраживања упоређује са радом на археоло­шким ископинама из праисторије и, чак, са палеонтоло­ги­јом, науком о развоју свеукупног живота на Земљи. И када каже да “земљишна имена преживљавају као пет­ре­факти, окамењени и тешко распознатљиви остаци давних је­зичких стања, па и изумрлих језика”, он ће на питање како то да су у Србији, “у основама данас живих речи садржани трагови ранијих фаза у развоју језика: старосрпске, пра­словенске, праиндоевропске”, одговорити да су Срби “своје народ­носно име… донели са севера и оно је старије од српског језика, који се раз­вио тек на Балкану пре око хиљаду година постепеним распадом словенског језичког јединства”.

До сада смо учили да су Срби, тада названи Слове­ни, дошли на Балкан током 6. и 7. века (иако се “наше” полуострво зове Балканско тек двестотинак година, док се раније звало Хелм) и да им је раније станиште било негде иза Карпата, више на истоку него на северу. Но, та земљописна заврзлама сасвим је небитна за тврд­њу академика Ломе да се данашњи Срби (исто као и они од пре хиљаду година), у језичком погледу, сврставају “у велику индо­европску језичку породицу” и, пошто њи­хова “родословна лини­ја… сеже у млађе камено до­ба” (између 7. и 4. миленијума пре Хри­ста), они су “у срод­ству” и “са старим Индијцима и Иранцима, Грци­ма, Латинима, Келтима” и разним другим “германи­ма”. Ако објасни и да су Грци на балкански југ дошли “још у бронзано доба” (пре четири-пет хиљада годи­на!), те да су се на просторе се­верно од њих населили Трачани и Илири, онда просечном чита­о­цу таквог об­ја­шњења само преостаје да у 3. веку пре Христа тамо дочека и Келте.

Два би се проблемчића у свему томе могла срести:

Први, Ломина тврдња да су “Словени дошљаци на Балкан и првенствено земљорадници, (док су) Арба­наси староседеоци и по­лу­номадски сточари”, макар он и признао да “номадско сточарство није било са­свим страно Словенима, бар не онима, у које убраја(м) предбалканске Србе (пази, богати, има и таквих! – ИП) који су првобитно живели на крајњем југоистоку пра­сло­венске тери­то­рије и били у додиру са номадским н­а­родима у степама северно од Црног мора”. (И ово је за пазибогати, пошто испада да су Словени, нарочито предбалкански Срби, били потпуне незнали­це у свему и свачему, тако да су се номађењу морали учити од оних који су се тиме бавили у виду заната); и

Други, чињеница да су Грци на Хелм почели да при­стижу, из Египта, не “још у бронзано доба” него “тек” око 1100. године пре Христа а да су се сасвим “пресе­ли­ли” неких триста година касније, таман на време да ор­га­низују своје прве олимпијске игре (776. пре Христа, организоване, ваљда, да би се свечано дочекали они ко­ји су последњи “стигли на циљ”) и да на њима уче­ствују.

У покушају да се тачно разазна ко је ту ко, а ко је шта, нужно је вратити се полазном академичком ставу да је србски језик стар свега хиљаду година а да је срб­ско народносно име много старије од србског језика. По логици ствари, то би значило да су Срби у међу­вре­мену или говорили неким страним језиком, или да су се споразумевали на неком немуштом језику, или да ме­ђу­собно уопште нису општили; било шта од то троје да је истина, био би то је­динствен и непоновљив случај у људској историји.

Ипак да то не би било непоновљиво и јединствено, А. Лома уводи у игру “прасловенски језик… какав се говорио у доба пред Велику сеобу, око 500 г. наше ере, дакле неких три до четири столећа пре првих писаних споменика на старословенском језику”.

Мада је озбиљној историјској науци (али не и оној званичној у Земљи Србији, у Академији наука, наводно Српској, на при­мер) јасно да никакве “Велике сеобе” није било, из Ло­ми­не конструкције о “прасловенском језику” произи­лаз­и да су тим језиком говорили неки давни (пра)Словени.

Који Словени, питање је сад, пошто је етно­ним Сло­вени, како је то установио археолог Карл Гот­либ Ан­тон (1778­-1861), први пут поменуто тек 491. године по Хри­сту. “Да­нашњи Сло­вени зва­ли су се Сораби, Сор­би, Серби, Срби, Сар­ба­ти, Сармати, Гимаро­н, Ки­мер­нер, Кимери, Кимбри, Цимбри, Симбри. Камбри, Ким­ри, Сар­ди, Суарди, Сибини, Сабини…” Рани­је, употребља­ван је на­з­ив Сла­во­риум, што не значи Словен, већ Сла­ван. “Срби су код Алек­сан­дра Великог били највећи народ, најбо­љи и најпознатији рат­ни­ци. Од­ликовали су се храброшћу, чашћу и верношћу… Ово ви­со­ко це­ње­ње Срба је од римских историч          ара опи­сано. Наводи се, са как­вим је све привилегијама Александар Србе, за њи­хо­ве изврсне особи­не, наградио. Дао им је потпуну сло­бо­ду, ослобађа­ње од пореза и од ратне службе. С име­ом ‘Слав­ни’ он није имао намеру да из­ме­ни њихово старо име, него да их од других ратника истакне” (Миленко Николић, Тестамент Александра Великог : Дас Те­стамент Алеџандер дес Гроссен, Београд 2005, 10).

И, пошто схватимо шта је све академик Алексан­дар Ло­ма поручио, видимо да на “историчарски” на­чин размишљају и лингвисти у Србији, чак и они који су учлањени у Српску академију наука.

Видимо ли да су ставови академика Александра Ло­ме о србском језику подупрти тезама које је пре скоро подруг века звани­ч­на историографија у Срба преузе­ла од берлинско-бечке (нордиј­ске) школе, тезама које су у потпуној супротности с историјском истином, остаје нам само да под сумњу ставимо све оно што је мо­мак из­го­во­рио: о прасловенском јези­ку и његовој ре­ко­н­струк­цији, о оскудним знањима о трачким и илир­ским јези­ци­ма, о србским позајмицама из арбанашког језика, али и других (не само суседних, већ и поиздаљих), о пр­вим писаним споменицима на старосло­вен­ском је­зику, о ети­мо­ло­гији србских речи, о топонома­стичком суп­с­тра­ту (“подсло­ју”) на Србској Земљи, о романти­чар­ском и недовољно критич­ком приступу срб­ској топонома­стици, о правом тумачењу “из сло­вен­ских је­зичких средста­ва… на дубљој теоријској рав­ни”, о непо­сто­ја­њу старобалканских топо­номастичких остатака, о “изво­ри­ма и чињеницама историјске ди­ја­лек­тологије”, о срб­ском имену старијем од србског јези­ка, о срб­ској нави­ци да “из старе у нову постојбину пре­но­се имена страног порекла”, о “старосрпском језику почет­ка четр­на­е­с­тог века”, о дијалектима прасловен­ског је­зика, о…

Непоменути. Остало је много непоменутих – оних ко­је Радивоје Радић, у словном смећу Боља про­шло­ст, Београд 2018, помиње бесмислицом, или глупошћу: “Је­д­но је кад нам тобожње историјске истине подастиру не­уки псе­удоисторичари, занесени дилетанти, недоуче­ни аматери, пре­ам­би­ци­озни радозналци или површни публицисти жељни научних сен­за­ци­ја из далеке про­шло­сти, а нешто сасвим друго када то чине доцен­ти или професори угледних факултета Универзитета у Београ­ду” – а “угледну” одбрану “против њих” овде ће заступа­ти Наставно-научно веће Београдског универзитета, сво­јом Декларацијом од 8. јуна 1992. године, којом се, поводом актуелне политичке ситуације, “обраћа држав­ним органима, полити­ч­ким стран­кама, нашој и светској јавности”. Универзитет то чини “дубоко свестан драма­тичности ситуације у којој се, услед потпуне међу­на­род­не изолације и крајње заоштрених унутра­шњих прили­ка, на­лазе српски народ и грађани Србије, а по­лазећи од одговор­но­сти коју има као највиша научна образовна и културна институ­ција Србије и доследан својим слобо­дар­ским и демократским традицијама”.

Између осталог, тамо пише и ово:

“Универзитет у Београду сматра да значајан део одговорности за стање у коме смо се нашли сноси и ин­телигенција. Нај­ве­ћи њен део је ок­левао да се ствара­лачки укључи у јавни жи­вот, ос­та­ју­ћи на позицијама ин­диферентног неутрализма и апо­ли­ти­чно­сти; ме­ђу онима који су актив­но учествовали у јавном и поли­ти­ч-­ком живо­ту, један број ванстраначких интелектуа­ла­ца је својим иступима до­приносио стварању егзалти­ране национа­ли­стичке а­т­мосфере која је погодовала недо­во­љ­но критичном индивидуал­ном и колективном оп­ре­дељивању у политичком жи­воту. С друге стране, не­ки ‘неза­ви­сни’ интелектуалци, под плаштом објек­тив­но­сти и непристрас­но­сти, изрицали су тешке и ув­ре­д­љиве опту­жбе на рачун српског на­ро­да, што је до­при­носило да се у свету формира крајње неповољна слика о Срби­ји и српском народу. Водеће научне и културне инсти­ту­ције Ср­бије споро су се мењале и нису биле спремне да понуде на­учно засноване визије демократ­ске транс­формације друштва. У делова­њу неких од њих израже­на је претерана окренутост прошло­сти, чиме се даје непосредна или посредна подршка национално­-ро­ман­ти­чарским про­грамима и политичким снагама”.

Универзитет се у двеста педесетак редова “декла­ри­сао” о многим стварима, али је за­то врло видљиво да је неке своје “декларације” набацао тек толико да се “на­ђе у дива­ну”:

– говори о “крајње заоштреним унутрашњим при­ли­кама”, али ћути о каквим се “приликама” ради и ко их је “заоштрио”;

– помиње “дуготрајну економску, уставну, међуна­ци­оналну, по­литичку кризу” за коју није “на време” на­ђе­но решење, не казујући у чему су се те кризе састо­ја­ле, шта је довело до тих криза, колико је та “дуготрај­ност” трајала, ко је и када требало да за њу тражи “примерена демократска решења” и није ли, мож­да, у налажењу тих “кризиних” решења требало да учест­ву­је и Универзитет;

– предлаже формирање двеју концентрационих вла­да (у Србији и СР Југославији) јер се противи “Мило­ше­вићевом фашизму”, а члановима Наставно-научног већа Унезверитета у Бео­гра­ду, у огромној већини, није ни пало на памет да у време “Бро­зо­ве демократије” пи­сну, знајући, ваљда, да су целу своју “науч­ну” каријеру на “угледним факултетима” заснивали на припадности Брозовом режиму;

– позива се на своје “слободарске и демократске тра­диције” и своју “одговорност коју има као највиша научна, образовна и културна институција Србије”, али прећуткује сопствену одговорност за стање у коме се србски народ нашао током траја­ња пр­вих двеју Југо­сла­вија, нарочито у време док је Броз бринуо о неговању “сло­бодарских и демократских традиција” истога тог Уни­вер­зитета.

То “неговање” значило је да су нови ратни побед­ни­ци, вођени својом револуционар­ном мишљ­у, “своју историјску грађевину” засновали тек пошто су до те­ме­ља пору­ши­ли све установе “поражене” претходнице. Ср­би­ма су, поред доброг дела националних територија, отете све традиционалне вредности, а они прогл­а­шени “хегемонистима”; спречавањем да обнове своје исто­ри­ј­ске тради­ци­је, против њих је зачет још један геноцид.

Велик допринос томе дали су комунистички “инте­лек­туал­ци­” изникли из србског народа, они који су пре рата на Београдском универ­зи­тету сту­дирали, али им се није дало и да дипломирају. На­редних деценија, у “ин­те­лектуалном” рату против сопственог народа зду­шно су их помагали они који су у међувремену и дип­ло­мирали. Сада већ на кључним местима на Универ­зи­тету, они  ће, и сами свесни да су времена тешка, не­ра­до признати да су и неки “не­зависни” интелектуалци “под плаштом објек­тивности и неприст­р­а­с­ности, из­ри­цали тешке и ув­редљиве опту­жбе на рачун срб­ског на­рода, што је доприносило да се у свету формира крај­ње непо­во­љ­на сли­ка о Србији и српском народу”. Уни­верзитет не каже да је међу тим “инте­лек­туалцима” било и професора с истог тог Уни­верзитета, чланова Ака­демије наука, нводно Српске, истакну­тих уметника, културних делат­ника и разних других “независних ми­слилаца”. Стидљиво призна­јући да “водеће научне и културне ин­ституције Србије… нису биле спремне да по­нуде на­у­ч­но засно­ва­не визије демо­крат­ске транс­фо­р­ма­ци­је друштва”, Универзитет пре­ћут­кује сопстве­ну стварну одго­ворност за стање у ко­ме се срб­ски на­род нашао током траја­ња пр­вих двеју Југославија, на­ро­чи­то у време док је Броз бринуо о не­говању “слобо­дарских и демо­кра­т­ских традиција” истог тог Уни­вер­зитета у Београду.

А одговорност Универзитета у Београду (и осталих универзитета и ку­л­турних и научних установа, наравно, заједно с Академијом на­у­ка и уметности која се углавном попуњава из тога “инте­лектуалног” кру­га) за све оно што он окривљује другог, најчешће не­и­менованог, заиста је не­мерљива. Нико више од Универ­зитета у Београду није учинио за “леву” индоктри­на­ци­ју србског народа и његово расрбљивање. На бројним факултетима, нарочито наставничким, “произведен” је огро­ман број идеолошки обрађених кадрова (они који “знају”, рекли би: индоктринираних), добро припрем­ље­них да ту идеју пресаде у “остале” Србе. Они су били настав­ници по ос­нов­ним и средњим школама (укључу­јући и учитељске и васпи­тачке), и они су тражили да се у настави свега и свачега до краја примењује “знање” засновано на поставци да је Броз “највећи син наших народа” и да, осим њега, деца не могу имати другог роди­теља. Они су у психологију србске деце, због тога што су поти­цали из најбројнијег народа у вишенацио­налној Југославији и, због тога, у­век расположеног “хегемонистички”, утеривали соци­јалистичке принци­пе засноване на потискива­њу православне ве­ре (“ре­лиги­ја као опијум народа”), на разбијању породице (“боље ће се живе­ти ако се у породици рађа једно или највише двоје де­це”), на раслојавању села (претвара­њу сеоског становништва у “радни­чку класу”, односно градску сиротињу упућену на месечну плату, најчешће довољну за преживљавање, због чега се так­вом без­лич­ном масом могло најлакше манипу­ли­сати), на школ­ском сис­те­му у коме је сваком ђаку (да не би био на улици, без посла, јер нај­већи део није био остављен на селу да обрађује земљу, бави се сточарством и бри­не о произ­вод­њи хране) било намењено да за­врши нај­ма­ње средњу шко­лу, а можда и факултет (јер су и свр­ше­ни студенти виших шко­ла остајали без посла, на улици), на бри­сању србских национал­них обележја, почев од ћи­ри­личног писма па све до претварања србске наци­оналности у “југословенску” (сре­дином шез­десетих го­ди­на 20. века србски ђаци се у статистикама нису ис­казивали као Ср­би, већ као “Југословени”). То су биле ствар­не осно­ве “науке” коју је школски систем на чијем је челу стајала “нај­ви­ша научна, образовна и културна институција Ср­би­је”, ши­рио по Србској Земљи. За де­цу “осталих народа и народ­ности” увек су се примењи­вала додатна (неписана) правила, тако да су њи­хова вера, њихово село, њихова породица, њихов “удео” у школ­ском си­стему, допуштали друкчије тумачење, по­што су они имали и до­датни задатак да се боре против “српске хегемоније”.

Да не помињемо оне “интелектуалце” који су се на­шли “на позицијама ин­диферентног неутрализма и апо­ли­ти­чно­сти”, или оне који су “под плаштом објек­тивности и непристрас­но­сти, изрицали тешке и увред­љиве опту­жбе на рачун српског на­ро­да”.

Живот у заблудама. Да­нас, огромна ве­ћи­на назови­у­че­них људи потек­лих из ср­б­ског народа а удомљених по којекаквим “научним органима”, институ­тима, “углед­ни­м факултетима Уни­ве­р­зите­та у Београду” и раз­н­и­м другим академијама, своје зна­ње, противно интереси­ма истог тог народа, мистифи­кује и под­ре­ђује дневним полити­чким потребама и ко­руп­тив­ном напре­до­вању у наводно научној хиерар­хи­ји.

Само ако хоћемо, сви ми можемо сведочити о тра­гичним последицама читавог низа мистификација то­ком последњих седамдесетак година, а “научно” дело наших савремених историчара несумњиво потврђује да је мистифи­кова­на и цела историја србског народа, на његову штету, наравно. Обичан свет, ограничен соп­ственим незнањем о свему што се збивало и за његовог живота и раније, из кљуса таквих мистификација није у стању да се са­м извуче. Што се историчара тиче, они и да хоће, неспособ­ни су за један такав искорак из соп­ственог “научног” дела. Они су своје титуле и своја зва­ња стицали пишући књиге, расправе, дисертације, “го­во­ре и чланке”  са коначним судовима и нису спремни, или нису вољни, да се свог ранијег дела одричу. Запра­во, они због тога нису у могућности ни да било који догађај из прошлости преиспитају и поново вреднују, нарочито не онај о коме су већ изрицали свој коначни “научни” суд.

И баш због тих мистификација, мора се као сасвим разумљива прихватити тврдња да и да­нашњи Срби, као и многе њихове претходне генерације, трпе бројне заблуде о сопственом националном и историјском би­ћу. Нажалост, једна од кључних последица таквих за­блуда јесте постав­ка да су Срби нација, а да је Србство, само по себи, национализам. Због свог односа и према ближњим и према државној организацији, по правилу да “сада нећу ни оно што ја хоћу”, Срби су, по несрећи, свега једна антинација, а Србство једна безлична маса која је мно­гим генерацијама “просветљених” Срба по­лужила као одско­ч­на да­ска за скок у неку од нација са свешћу о себи. Многи су Срби током сво­је историје по­служили као народносно ткиво за стварање или бројно јачање мање или више удаљених (суседних и неких не много географски удаљених) нација: Шкота, Енглеза (ма­кар Велшана), Шпанаца, Францу­за (макар у Ванде­ји), северњака (у шведском имену крију се Свеви, Све­би, Серби, Срби), Немаца (само између Одре и Ла­бе по­пи­сано је пре седамдестак година преко дванаест хиља­да лако препознатљивих србских топонима), Ма­џа­ра (којих је после битке код Аугзбурга 955. године преостала тек нека хиљада), Турака (рачуна се да их је међу њима бар девет милиона, без оних чији су давни јаничарски преци већ заборављени), Арбанаса, Румуна, Грка (острво Крит постало је део Грчке пре стотинак година), Бугара, Хрвата (нарочито штокавских), Сло­ве­на­ца, Талијана (по­чев од Римљана), и иних. Без јасне свести о припадању одређеном национу, Срби су често напу­шта­ли своју ве­ру и свој народ и прелазили у народе којима су вера и на­родносно биће представљали све­ти­њу. Срби без так­вих светиња били су само “садни мате­ријал”, односно проста светина која је своју будућност налазила у некој народносној групи с идентитетом; није битно са ка­квим, али идентитетом.

Да не помињемо разне западне, источне, северне, јужне и друге  “Словене”, оне који се под тим именом први пут помињу тек после 491. године. а који су, као бивши Срби, према свом племенском или покрајин­ском називу, постајали “нов” народ.

С разлогом је Сава Поповић Текелија (1761-1842), последњих својих пет-шест година председник Матице србске, непогрешиво уочавао как­ви­м се све странпу­ти­цама креће србски на­ро­д и узалуд нас упозоравао “да се мане­мо тих назива Босанац, Далмати­нац, Србија­нац, Цр­но­го­рац, јер ће неко наћи оправдање да од тих по­крајинских на­зива на­прави по­себне народе”; баш она­ко како се то сада чини и како се вековима уназад чинило.

Томе су, током претходних сто четрдесетак годи­на, највише допринели “наши” историчари од карије­ре, или зва­ни­ч­ни историчари, дебело урасли у оно што се обично зове кварљивост, корупционизам. Њихово напредовање у струци (од избо­ра за асистента, до “уна­пређења” у звање редовног професора и, потом,  уписа у академију – по мерилима и избору сопствених исто­мишље­ника већ исписаних из Србства), зависи најви­ше од тога колико се један кандидат за “исто­ричара” може прилагодити “знању” или утицају менторовом, учи­тељевом. Ако је већ тако, а јесте, онда то значи, нај­блаже речено, да будући “историчар” ни­ти уме да мисли својом главом, нити ће то икада успети.

А кад је већ тако, онда као разложно треба при­хватити невољ­но признање слависте Драгана Недељ­ко­вића (1925-2015), редовног чла­на Европске академије наука, књижевности и уметности, да “наши главни не­пријатељи нису негде у свету, него у нашој земљи, и че­сто у највишем руководству наше земље”, због че­га би било не­ко­рисно противречити његовом суду да су Ср­би “непаметан народ” који, за раз­лику од мудријих, стално истиче међусобне разлике.

Да су званични историчари у Србији далеко од срб­ске националне идеје и да се њихово научно деловање креће у кругу из кога се не види нити наслућује србски национални интерес, као несрећна потврда свега тога могли би бити случајно испрегледани зборници за исто­рију Матице српске, годишта 2005-2011, бројеви 67-83, у једанаест књига:

– Од четрдесет девет (49) чланака и расправа, само седам однос се на “новије време” (прве две или три де­це­није 20. века), од тога по један на Ирску, Египат и Фран­цуску. Свега је један са средине прошлог века, а он се бави “врло важном темом”, скидањем фереџе у Босни.

– Од сто осам (108) прилога и грађе, дванаест би се могло сместити у новије време, али и то само условно. Један од прилога тиче се Леонида Брежњева, а један, о хрватским уџбеницима исто­рије (аутор Горан Латино­вић, на 26 страна), као да је с изузетно злом намером стрпан у ову категорију текстова, иако би му при­па­да­ло високо место међу чланцима и расправама, ако ни због чега другог а оно као подстицај да се о србској наци­онал­ној историји почне размишљати трезвено;

– Од  седамдесет три (73) приказа или белешке, свега петнаес­так њих тичу се књига са новијом тема­тиком, што ни за поменуте зборнике, ни за приказане књиге и није нека особита препорука.

Оно што такође може бити забавно, то је чиње­ница да историчари “од каријере” и не помишљају да се оглашавају на такозваним веб-порталима који се баве националном проблематиком. Ваљда рачунају: ако се том и таквом проблематиком не баве ни у школи, ни на факултетским студијама, ни у историјским часопи­си­ма (еда би заштитили своје “право” на борбу против исти­не) зашто би се појављивали међу обичним светом спремним да чује и сазна неку истину о крупним наци­оналним темама.

Па се не треба чудити ономе што смо 16. фебруара 2011. године, у емисији из бијељинске Телевизије БН, од професора др Србољуба Живановића (1933), антро­полога из Лондона, могли чути да је “још осамдесетих година немачка академија наука одустала од такозва­не германско-нордијске школе”, да је објавила “једну огромну књижурину” у којој је речено да је дотадашње “учење” те школе погрешно, да су “изнели какво је ста­ње данас и дали су чињенице”. И још смо од професора Живановића чули да је његова жена Софија, археолог, један примерак оне немачке “огромне књижурине” да­ла Библиотеци Народног музеја у Београду, али, како он доврши своју причу, “шта то вреди, научници у Србији не воле да читају”.

Мора бити да су се некадашњи “учитељи”  из те шко­ле вратили на оно о чему је, у својој књизи о Сло­венима из Турске, односно Срби­ма, писао француски славист Сипријан Робер (1807-1857):

– “Немачка наука се узалуд сили, да нам представи Словене као уљезе у Европи, међутим… они су били у Евро­пи пре Го­та, тих немачких отаца. Може чак да се каже, да је Немачка пос­тала само распарчавањем сло­венских краљев­ста­ва, (да се) данашња Аустрија састо­јала само од Слове­на, а у Пруској, све до 16. века – уљез је био Германин, који је ту живео као пољски вазал”;

– Србскоме народу дао је назив почетни народ мај­ка, а његовом језику, србском, назив је­зи­кмајка;

– “Требало би се више бавити Србима, или Илири­ма. Навикли смо да видимо седиште словенске моћи са­мо у Русији… Али, далеко од тога, да може да буде ис­кључено из оквира словенских области Подунавље – њихова осовина и средиште… Прве словенске масе за­блистале су на великој реци… Те џиновске расе најжи­во­творнија артерија словен­ског тела, Дунав само је, дакле, сло­вен­ска река”, једна од четири рајске реке.

Управо наведене Роберове речи, као и оно што је Шафарикписао о србској старини, и наша иску­ства са разбијањем Југославије, земље за­ми­шље­не да и свим Ср­би­ма послужи као заједничка ку­ћ­а, мада кућа без кро­ва, могло би данашњим “званичним” истори­ча­рима (на­рочито онима изакадемије и “угледних факултета”) у Србији (макар колико им била сумњи­ва нацио­нална оријентација), по­слу­жи­ти као сигуран и не­дв­о­сми­слен основ за писање праве и истините србске истори­је.

Пе­си­ми­сти би могли рећи да је касно за то, али: бо­ље икад него никад.

Научноморална вертикала. И за сам крај: Мио­драг Кулић, доктор физичких наука, теоријски физичар, три­десет четири године “на привременом раду” у Не­мач-­кој, 25. фебруара 2019. године у београдском Све­до­ку поставља “питање научног и друштвеног креди­би­ли­те­та и одсуства морално-научне вертикале председника САНУ Владимира Костића” (1953), лекара-неуро­ло­га. Да то учини, нагнала га је, каже, Костићева “крајње неодговорна политичка изјава српској јавности 2015. године”, уоб(ез)личена следећим речима: “У овом тре­нутку једина политичка мудрост је на који начин са неким елементима достојанства напустити Косово”.

Не би ли се видело како поступају часни људи, др Кулић даје пример Игора Јевгенијевича Тама (1895­-1971) по коме се именује једна лабораторија на на­учном институту “Лебедев” у Москви, за кога каже да је био “образац човека с моралним и научним инте­гри­тетом. Он је за цео свој радни век публиковао 55 (пе­де­сет пет) научних радова а за један од њих добио је 1958. године Нобелову награду. Пред крај живота, одрекао се своја три рада јер су, како је утврдио, били погре­шни! Нису то била само друга времена, већ су били и други људи – они прави с врлинама, моралним принци­пима… За оваквим људима са задивљујућом научно­-мо­ралном вертикалом вапе данашња Србија и Српска академија наука и уметности”.

У непосредној вези са тим, мада из нешто другог угла, ваља записати да, када Ђорђе Јанковић (1947-­2016), археолог, каже да о судбини србског народа од­лу­чују они које “не занима државни и народни инте­рес”, он има на уму и оне који су “обузети колекционарским страстима, учесници или присутни у трговини и рас­про­даји археолошке грађе, на највишим местима. Уз њих су разни неспособни ар­хеолози, они девијантни, сви различито духовно оште­ће­ни. А њих користи Запад. Сви који су противници сло­венске археологије пове­за­ни су с Немцима, кроз не­ке стипендије, докторате, дневнице, објављени члан­чић, и њима нису потребни озбиљни научни резултати за реизбор. Има и утицаја Француске. Ватикан утиче, преко људи изван своје стру­ке, они подстичу разне се­па­ратизме, шире обмане и мржњу, нарочито међу мање образованим светом”.

Частан изузетак из навода да су “противници сло­венске археологије повезани с Немцима”, био је Мило­је Васић (1869- 1956), творац србске археологије, човек који је током Великог рата “емотивно коначно преки­нуо своје везе с аустријском и немачком археологијом, а догађаји у 1917. (долазак комуниста на власт – ИП) одвојили су га од Русије и срушиле све његове наде о ‘сло­венској заједници’ и препороду словенске култу­ре”. И једно и друго сведочи да је Милоје Васић био човек са “задивљујућом научно-моралном вертика­лом”, за каквим вапи данашње Србство, а о Академији нау­ка, наводно Србској, да и не говоримо.

Почетком априла 7527(2019)

 

Илија Петровић

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.