Ко год био нови предсдедник САД – Трамп или Бајден – Вашингтон више неће моћи да диктира свету

ОРЕДЕЋИ поруке које су двојица главних кандидата за председника Сједињених Америчких Држава послала urbi et orbi поводом 4. јула, америчког Дана независности, јавности се нуди избор између Трамповог некритичког ултрапатриотизма без пардона и Бајденове наизглед трезвене самокритичности.

Док је Трамп у подножју чувеног Маунт Рашмора, испод у стени исклесаних глава Вашингтона, Џеферсона, Теодора Рузвелта и Линколна, послао недвосмислену поруку америчког самопоуздања и самољубља (”скупили смо се да би најавили најважнији дан у историји свих нација”), Бајден је поручио да САД ”никад нису испуниле” идеал који чини срж америчке Декларације о независности – ”да су сви људи створени једнаки” и да земљи тек предстоји задатак да га испуни.

И шта би сад, нпр. неко ко се тек пробудио из 50-годишњег сна, помислио?

Да је Трамп опасан нарцис а Бајден скроман, добронамеран човек с којим се може разговарати?

Све би то било лепо кад не бисмо знали да је Трамп први амерички председник од Џимија Картера који није започео неки нови рат – мада је јасно да је далеко од тога да је пацифиста – док је Бајден био један од главних заговорника америчке агресије на СРЈ и Ирак, а био је и потпредседник у администрацији нобеловца Барака Обаме, за време које су САД биле непрекидно у рату, тј. дуже него за време било чијег председниковања у америчкој историји.




С друге стране, Трампово величање америчке демократије, идеала, и независности у брдима Јужне Дакоте – а дан касније и испред Беле Куће – не спречава га да у исто време заговара агресивну политику према кинеским напорима да реинтегрише Хонг Конг, који је насилно отргнут од Кине 1842. од стране Велике Британије на крају Првог опијумског рата, започетог да би се Кинези приморали да увозе ту разорну дрогу која је упропастила милионе њених грађана. Као што га не спречава да не продужава или иступа из преосталих споразума са Русијом о контроли наоружања, доводећи у питање глобалну стратешку равнотежу тешком муком изграђену током Хладног рата.

Многи су се сигурно обрадовали Трамповој практичној објави рата ”екстремно левом фашизму” и ”левичарској културној револуцији” која на силу покушава да наметне политичку коректност, беспоговорно прихватање њених мантри и мржњу према сопственој историји, под претњом губитка посла, кривичног гоњења и друштвене маргинализације. Свако ко је, било где у свету, осетио и део чари сорошевског тоталитарног ”хуманизма” не може а да тако нешто не поздрави.

Међутим, вреди подсетити и на то да су Маунт Рашмор и читава Црна брда припадали племену Лакота Сијукса (у САД се изговара ”Су” – прим. аут.), и да је та земља од њих буквално отета. О томе је 2012. детаљно известио Специјални известилац Савета за људска права УН, Џејмс Анаја, у извештају о положају домородачких народа у САД. Ту се, између осталог, наводи да је америчка влада 1877. прекршила споразум из 1868. и национализовала племенску земљу када је злато пронађено у Црним брдима, да је земља загађена услед интензивног копања злата и уранијума као и експлоатације нафте и гаса, због чега је дошло до пораста оболелих од рака у ширем региону, да се племенска деца насилно узимају од родитеља, да се не поштују права домородаца у складу са америчким законима, итд., a нису изостале ни оптужбе за ”геноцид” који је спровела или спроводи америчка влада.

Што би рекли Американци – сами изаберите свој отров.

Трамп позива на повратак ”јудео-хришћанским принципима” на којима су САД (наводно) изграђене. Он заправо позива на повратак оној ”старој” Америци, ”највеличанственијој земљи у историји света”, која можда неће на силу наметати своје вредности другима, али ће свакако, без извињавања, наметати своје интересе где год је то могуће, на начин који умногоме подсећа на агресивни западни меркантилизам и ”дипломатију топовњача” из 19. века.

Бајден, с друге стране, нуди ”добру жваку” препуну апстрактних флоскула, у име којих је, показало се, више него спреман да бомбардује друге земље ”за њихово добро” и успут жртвује и ”црне животе (који) су важни”.

Трампов приступ свакако делује аутентичније и поштеније. Он отворено објављује да је ”Америка на првом месту” и без извињавања се хвали ”никад јачом” војском. Алергичан је на велике савезе који спутавају могућност независног, једностраног америчког деловања и, уопште, на све што мирише на глобализам. Не боји се да отворено призива Бога и да брани сопствену традицију, шта год о њој други мислили.

Што се тиче Бајдена, шта год он сада говорио – када уопште може да склопи смислену реченицу без телепромптера – имао је скоро пола века политичке каријере да покаже ко је и шта је – вешт демагог, ратни хушкач и, по нирнбершким стандардима, ратни злочинац.




Али, најбитније је да се време не може вратити уназад. Трамп не може да, попут Рузвелта, некажњено намеће америчку вољу где год жели, нити Бајден може више да, силом америчког оружја, намеће ”америчке идеале” широм света. На првом месту, зато што неће моћи више да их намећу ни код куће.

Сједињене Државе су постале дубоко подељено, па чак и располућено друштво. Немогуће је више наћи компромис између оних који, попут Трампа, величају америчку прошлост и њом се поносе, и оних који сматрају да је она срамна и да треба да буде ”деконструисана”, односно темељно превреднована па чак и одбачена, јер је заснована на расизму, геноциду, злочинима и неједнакости.

Као што је немогуће више тврдити – колико год се Трамп упињао – да су САД водећа ”капиталистичка” држава. Јер, америчке Федералне резерве су, по други пут у последњих 12 година, социјализовале губитке највећих америчких финансијских институција и Волстрита уопште. Овог пута су отишле и корак даље и, суштински, национализовале америчка финансијска тржишта.

Ово нису само филозофска питања, већ се тичу саме поставке америчког друштва. Што се више буде схватало међу обичним народом да је у америчком ”капитализму” неопозиво превладала синтагма ”исувише велики да би му било дозвољено да пропадне” (too big to fail), то је ближи коначни колапс једног од стубова-носача америчког погледа на свет – да се и за добар и за лош рад морају сносити одговарајуће последице, и да је свако одговоран за себе и своје поступке.

Могла би се чак бранити теза да су, у садашњем времену, чак и сатанизоване Кина и Русија ”капиталистичкије” земље од САД. Јер, док се у евроазијском двојцу социјализам примењује првенствено на појединца ради пружања основне заштите, дотле се у САД социјализам примењује на много већој скали – у корист огромних ”капиталистичких” корпорација.

САД су царство подељено изнутра. А ”ако је неко царство против себе подељено, то царство не може да опстане”. И та унутрашња пукотина је сада видљива све већем броју људи широм света.

Амерички костури су испали из ормара, на очиглед свих. Трампови инспиративни говори на отетој индијанској земљи могу да нешто значе домаћој публици, али све мање оној страној. Његова прокламована приврженост ”јудео-хришћанским” вредностима би се могла озбиљније схватити међу православним народима – јер је међу западним хришћанство практично убијено – тек када се Трампова администрација не би више мешала у унутрашње ствари православних цркава све до изазивања раскола зарад чисто геополитичких интереса, када не би користила једну хришћанску државу (Пољску) као истурену војну базу против друге (Русије), и кад не би и даље агресивно гурала дипломатију ”дугиних боја” широм света – што је у директној контрадикторности са Трамповом прокламованом политиком ненаметања вредности другима.

А чак и кад би, не дај Боже, победио Бајден, ни он више не би могао да успешно намеће ”америчке вредности” на другим меридијанима. Јер, ако је већ мање-више признао да су САД изграђене на расизму, робовласништву, бруталној експлоатацији и отимачини – колико ће други бити спремни да прихвате ”морални императив” који се намеће плодовима таквих злочиначких, нечовечних делатности?

На крају, овде се говори о нечијој евентуалној ”победи” на изборима у новембру. А шта ако победника не буде било? Односно, шта ако наводно поражена страна не прихвати победу оне друге, услед оптужби за крађу гласова, непоштено гласање путем поште, нерегуларности услед даљег пораста насиља и разбуктавања епидемије, незаконитог гласања оних који нису држављани?

По први пут откако се памти, и о таквим могућностима се може легитимно и сасвим реално говорити.

Овако, укратко, стоје ствари са САД у дане обележавања америчког Дана независности, Лета Господњег 2020.

http://sveosrpskoj / Александар Павић



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.