Тајни војни пакт између ФНРЈ и Америке: Југославија део НАТО савеза

Јосип Броз Тито (Фото: Profimedia)

ПОСЛЕ Стаљинове смрти, у Совјетском Савезу 1953. почели су да се одлеђују окови који су везивали југословенски брод. Обнављање односа и посета председника Хрушчова Југославији имали су врло позитивне последице и на унутрашњи развој државе. Изгледало је да су ране сурових прогона 1949-1950. почеле да зарастају. У исто време, Југославија је економски напредовала. Подлога за то је и обилата помоћ западних држава. Руководилац једног уреда за америчке саботаже и диверзије у комунистичким земљама (covertactions) Џорџ Кенан (Kennan), пре 18. јуна 1948, када су прекинути односи Југославије и источноевропских земаља, оцењивао је Тита као „пса птичара који је научен да чека и више му није потребан ланац“. Други амерички функционери су били боље обавештени, па је амерички амбасадор већ у јуну 1947. известио, како (1990) наводе Лампи (Lampe), Прикет (Prickett) и Адамовић, у својој историји југословенско-америчких економских односа после 1945, да Југословени не би увек морали да блажено прихватају совјетске инструкције.

Постојали су јасни знаци југословенске жеље да се више сарађује са западним државама. Делом је посреди била и појава пукотина у преамбициозном петогодишњем плану, па се тражила могућност да се новац зарађује повећањем трговине сировинама са западним земљама. Ипак је главни разлог био пораст неповерења Стаљина у самосталне политичке везе маршала Тита са британским државницима. Праву природу неповерења у југословенске планове о балканској федерацији историчари ће откривати тек у далекој будућности. Џорџ Кенан је после 1948. радикално изменио мишљење и закључио: „Овакав Тито је наша најдрагоценија добит у борби да зауставимо и ослабимо руску експанзију. Треба му оставити да на свој начин ради на томе да се Источна Европа осамостали.“
ПОУЗДАНИ САВЕЗНИК АМЕРИКЕ
АКАДЕМИК Милорад Екмеџић, у интервјуу листу „Печат“, јануара 2011. је рекао: „Влада САД, у време председника Регана, сматрала је да је комунистичка Југославија амерички савезник, као Аустрија и Шведска, иако су формално сматране неутралним, а били љути савезници Америке. Често сам цитирао документ у којем је Савет за националну безбедност 1982. и 1984. године јасно формулисао да је Југославија амерички савезник. Тражили су једино да у Покрету несврстаних Тито гони Кастра.“
БОЈАО се Тито да у случају совјетског напада на Југославију западни савезници не искористе ту прилику за укидање социјалистичког система. У том погледу, у Београду се од 15. до 20. новембра 1952. воде преговори између тројне делегације америчких, британских и француских представника и југословенске стране. Нетачно је убеђење неких југословенских историчара да је Стаљин спремао оружани обрачун са југословенским комунистима. Претње и застрашивања су заиста давали повода за та убеђења. Анатолиј С. Аникијев цитира Стаљина да Тита треба оставити, јер је он у основи комуниста. Имао је право што га је сматрао импровизатором. Све су велике промене, на првом месту идеје о друштвеној својини као леку против бирократизовања, остале велика, изневерена импровизација. Велики импровизатор је личио на „великог комбинатора“ Остапа Бендера у хумористичким делима Илфа и Петрова.




Француски историчар Жил Труд (Giles Troude), у необјављеном истраживачком делу о маршалу Титу, открио је резиме извештаја који је амерички генерал Томас Хенди (Thomas T. Handu) сачинио у децембру 1952. Том састанку је претходила тајна посета генерала Вилсона (Wilson) Београду, јануара 1951, Милована Ђиласа Лондону, фебруара 1951, генерала Коче Поповића Паризу, маја 1951, као и „тајна војна конференција“ америчких и британских војних изасланика са југословенским, „у Словенији, јула 1951“. Један „трипартитни комитет“ састао се у Пентагону с југословенском делегацијом од 16 официра (два генерала и министром Велебитом), 6. августа 1951. Председавао је генерал Холмстед. Након претходних припрема, Тито је примио трипартитну делегацију 15. новембра 1952, и с њом у разговору провео један и по сат. Затим је почела шестодневна конференција двеју страна. Југословенску је водио генерал Дапчевић с пет официра. Конференција је показала битно неслагање у питањима одбране од могућег совјетског напада. Дапчевић је „изразио своје страхове“ да би три четвртине југословенске територије и становништва било окупирано за 15-30 дана, а Београд би био освојен за шест дана. У том случају би се југословенска војска повукла у „босанско склониште“. Западни представници су ову процену прогласили дефетистичком, и захтевали југословенску „стратегију напредовања“. Генерал Хенди је одговорио да североисток Италије, Југославија и Грчка представљају исту одбрамбену зону, то јест југоисточно крило НАТО. Југословенски задатак био би да брани „централни планински масив“ према јадранској обали, са оправком и изградњом транспортних линија, затим „љубљански“ и „вардарски пролаз“, први према долини По, а други ка Солуну.

МАРШАЛ ХТЕО ДА БЕЖИ ИЗ ЗЕМЉЕ

ТИТО у свом дневнику, који је водио од другог дана новембра 1950. до 12. фебруара следеће године, у белешци написаној 21. децембра 1950. пише шта треба урадити ако Совјети нападну: „Послије академије (поводом дана ЈНА) сам код мене кући (у Београду) дуго сједио са друговима Кардељем, Марком (Александром Ранковићем) и Ђидом (Милованом Ђиласом) и разговарали о томе шта све морамо предузети у случају напада на нас, у случају да ми не издржимо дуги рат на нашој земљи итд. Ја сам питао другове шта мисле о томе да се ми повучемо и ван наше земље са јаком армијом и да се касније са таквом и вратимо, јер ћемо само на тај начин спасити социјализам у нашој земљи. Сва тројица су се потпуно сложила, као што су се дан раније сложили Гошњак и К. Поповић.“ Пет дана касније разрађује ову идеју: „У земљи водити партизански рат са 100.000 бораца. Командант Темпо Вукмановић.“

ЗАПАДНИ стручњаци су мислили да је југословенска стратегија преценила совјетске снаге за целих 29 дивизија. У нападу на Југославију, од 370.000 војника, совјетских би било само 75.000. „У том смислу постављено је питање пребацивања ваздухопловних база НАТО из Италије у Југославију.“ Совјети би охрабрили 11 мађарских дивизија „продором на Јадранско море до Ријеке“, као и 14 бугарских дивизија, „које би хтеле зграбити Македонију“. Сумњало се и у румунске трупе. Тада је Југославији одобрена војна помоћ у тенковима, авионима, француска лиценца за производњу млазног авиона (фабрика авиона „Соко“ код Мостара), једна милијарда америчких долара за трошкове од 1948. до 1955. и 6,6 милијарди француских франака. Као резултат, Југославија је – наводи се у овом резимеу – с Турском и Грчком формирала Балкански пакт. Тај савез је сматран додатком НАТО, као југоисточно крило Европе. Обавештен из западних листова да је Тито дао изјаву шефу америчке обавештајне службе да ће Југославија ратовати против Совјетског Савеза, Благоје Нешковић је протестовао да се тако крупно питање може решавати на личној основи. Био је смењен и постепено отишао у заборав.

Иако је овим споразумом Тито успео да сачува југословенски комунистички поредак, то је ипак био почетак унутрашње корозије која је нужно водила коначном слому. Према датумима ових посета, као и кратким сусретима с Титом лично, намеће се утисак да је постојао још тајнији канал од овога „строго поверљивог“. Иницијатива је долазила са Запада, као покушај да југословенско вођство не направи нови заокрет ка совјетском блоку.




ПРОФИТ ОД ИЗВОЗА ОРУЖЈА
ВАШИНГТОН је најпре слао храну, потом оружје, затим индустријску опрему, а онда и технологију која се није смела извозити другим комунистичким земљама. Само у првом полугодишту 1951. војсци Југославије испоручено је 25.046 тона пшенице, 12.711 тона зоби, 6.138 тона пасуља, 10.392 тоне грашка, 5.932 тоне масти, 1.744 тоне шећера. Америчка војна мисија у Београду, која је званично бројала 124 представника, усред Београда водила је картотеку за око 6.500 југословенских војних старешина. Тих година добијена је и најсавременија ваљаоница челика. Југословенска народна армија израсти у четврту војну силу на европском континенту, а домаћа наменска, односно војна индустрија је постала најпрофитабилнија извозна грана.

САВЕЗ комунистичке земље са једном исламском диктатуром, у којој су заједнички амерички савезници хтели да уведу барем још једну партију, и монархије у политички и социјално отуђеном народу, било је за све једно изнуђено савезништво. Одушевљење да је уведено у живот исцрпљивало се у блеску државних посета грчког краља, са аристократском дворском свитом, и турског председника једном диктатору. Ако је посматрао филмски снимак о свечаном пријему грчког краља на Титовом двору, необавештени не би био у стању да позна ко је прави монарх, а ко га глуми. За преговоре у том троуглу, југословенски министар спољних послова Коча Поповић је давао инструкције новим амбасадама (Данило Лекић) – да што више постављају питања а што мање дају одговора. Потомство је брзо заборављало сјај краљевских ленти и позлаћених униформи са иконостасом ордења. Остала је у животу шала о Суљи и Муји, који су на главној сарајевској улици постављали декоративне заставе, „једну нашу са полумјесецом и звијездом и једну њихову тробојну са петокраком“. Тито је из Турске донео идеју да и он уведе један свој „плави воз“, каквим је турски председник располагао од времена Кемала Ататурка. Нешто је од тог савезништва, дакле, ипак, остало.

Америчка помоћ је почела одмах 1949, а врхунац је досегла 1953. Помоћ у храни, укључивање Југославије у инвестиције у оквиру Маршаловог плана довели су до општег економског побољшања. Помоћ од 296 милиона долара за наоружавање армије од 600.000 војника није се могла надокнадити југословенским извозом (извоз 26 милиона и амерички увоз 234) у 1953. Америчка помоћ се нарочито повећала избором председника Кенедија 1961. године. До 1968, Југославији су стављене на располагање две и по милијарде долара помоћи и тиме су отворена врата расту државног дуга до касније суме од 12 милијарди. Иако је амерички политички интерес опао због процене да југословенски модел радничког самоуправљања не може бити ефикасно оружје поткопавања совјетске моћи, он ће све до слома југословенске државе 1992. остати на приоритетном врху. Све се више осећало да су католички покрети далеко поузданији савезник за те циљеве. Пољска је добила на значају, а католици у Југославији постали гласници.

ЈУГОСЛАВИЈА је доживљавала и пораст унутрашње социјалне и политичке хармоније. Суђење и кажњавање надбискупа Степинца после 1946. нису имали дубљих последица. Није се варао Степинац кад је рекао да ће камен који неко баци на цркву пасти њему на главу. Британски Форин офис је избегао да пружи подршку одбрани Степинца, највише због убеђења да је та одговорност за геноцид над српским народом изузетно висока, али и због жеље да се прст не упире и у папу Пија ХII. Последице овог побољшања нарочито су се осећале на оном делу југословенске територије на којем је вековна религиозна нетолеранција остављала трајан белег на целом друштву. То су Босна и Херцеговина и делови Хрватске са српском мањином. Иако је југословенски унитаризам неуморно проглашаван главним државним непријатељем, он се и у тим условима заиста осећао. Београд је постајао истинска престоница једне велике европске државе. Неке републичке престонице и велики југословенски градови почели су Београд да узимају као модел врло успешног развоја. Београдски универзитет је постао матични универзитет готово свих нових универзитета. Најпре оних у Скопљу и Сарајеву, а затим у Приштини, Новом Саду, Подгорици (Титоград), Нишу. Тек ће после 1968, због побуне на свим југословенским универзитетима у јулу исте године, ово угледање престати и биће посматрано са подозрењем.

СПОЉНОПОЛИТИЧКИ ПРОФИТ

ПРЕКИД односа са совјетским блоком државе представљао је профит у спољнополитичком угледу југословенске федерације. У историји сваке друге диктатуре постоје краће фазе када она добија општу, народну подршку, па систем полицијске државе постаје својеврсна једнопартијска демократија. Тај период је у Југославији наступио 1955. и трајао је до 1962. Без обзира на суровост политичких прилика, Тито се показао као вешт политичар. Његова безгранична моћ импровизације је разбијала сивило личне власти. Готово вечно изолован на архипелагу Бриона, који су се претворили у неформалну југословенску престоницу, увек у бираним униформама, лепом друштву, он је источноевропском сивилу увек давао једну меру царског сјаја.

Криза југословенске државе је настајала из неспособности ужег броја југословенских вођа у непосредном кругу маршала Тита да се помири са чињеницом да су циљеви пре револуције 1941. о ослобођењу свих југословенских народа од политике унитаризма дошли у контрадикцију са историјском стварношћу. Природни развој није водио ка распадању југословенске заједнице, него обртно. У културном погледу, Југославија се почела унифицирати. Латинско писмо је рапидно истискивало најпре српску, а затим и македонску ћирилицу. Говорити београдским екавским жаргоном је постајало мода времена.

Никсон и Тито у Београду

Идеолог југословенског комунизма Едвард Кардељ био је први који је покушавао да звони на узбуну. Он није био само „десна рука“ маршала Тита, него с њим нераздвојни двојац који је водио земљу. На њега су се најпре односили и приговори да је „црни клерикализам“, који је разорио краљевску Југославију, замењен „црвеним клерикализмом“ новог времена. Та кованица је, по принципу незамисливог спајања уља и воде, изгледала апсурдна, али не и нестварна. Уместо свештеника, политичари су правили разлику између „тиролске културе“ у националној традицији двеју католичких нација и „европске културе“ код других.

ТЕМПО ДОНОСИ ПШЕНИЦУ

ЧАК и у најтежим тренуцима сукоба са Стаљином Тито није био спреман на отворене политичке уступке Западу. Када је крајем четрдесетих, Југославији запретила глад због економске изолације источног блока, политике принудне колективизације на селу и суша, Тито је 1950. године послао Светозара Вукмановића Темпа у Вашингтон да затражи помоћ. Када су амерички функционери заузврат затражили политичке уступке, Вукмановић је гневно одговорио да ће „Југословени пре јести корење него попустити под притиском“ и прекинуо преговоре. Американци нису хтели да ризикују да изгубе драгоценог савезника и на крају су ипак послали пшеницу и кукуруз, а генерал-пуковник Коча Поповић је ускоро посетио Пентагон, и са америчким генералима се договорио о војној сарадњи Југославије и Сједињених Држава. Југославија се ипак мењала.

Тајни војни пакт између ФНРЈ и Америке: Југославија део НАТО савеза 9
ВЕЗИРОВ СЛОН НА БРИОНИМА




ЈОШ из времена рата, а сасвим вероватно и пре њега, била је упадљива склоност личној удобности. Када је главни кувар у водећем загребачком хотелу „Еспланада“ пребегао у шуму, брзо је нашао пут до Титовог штаба. Сваки приговор на луксуз у једном сиротињском народу је политички сузбијан. Хумореска Бранка Ћопића „Јеретичка прича“, у којој је описано затворено летовалиште на морској обали неког државног руководиоца, доживљавано је као кршење угледа самог шефа државе. Због ове Ћопићеве приче, републичка друштва књижевника се ангажују да држе предавања на универзитетима и у омладинским организацијама. Неки су веровали да је приповетка водећег писца Иве Андрића „Везиров слон“ било дисидентско дело. Двор травничког везира, кога су дозивали да јаком руком и погубљењима уведе реда, претворио се у забран у којем се гоне луди и удобно живи. Као Тито на Брионима, и везир је створио свој зоолошки врт.

Академик Милорад Екмеџић, Новости.рс

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.