Недићев „Српски народни задружни социјализам“

Специјални изасланик немачког министарства иностраних послова Едмунд Фезенмајер је током августа 1941. године обавио низ разговора са угледним српским интелектуалцима и војним лицима у потрази за идеалним кандидатом који би преузео српску владу. После обављених разговора, Фезенмајер је дошао до закључка да је армијски генерал Милан Недић најбољи кандидат. Стари генерал је већ био скрхан породичном трагедијом (страдање ћерке и унука у експлозији у Смедереву), па је одбио понуду немачких окупационих власти. Шеф Гестапоа у Београду Карл Краус и заменик војног заповедника Србије, др Георг Кисел су успели да убеде Недића да прихвати понуђено место, после претње да ће територију централне Србије препустити хрватским усташама, албанским балистима, Хортијевој Мађарској и Бугарима. Овакав претећи ултиматум Недић није могао одбити.

Немачке војно-окупационе власти су влади генерала Милана Недића дале нешто већа овлашћења од Аћимовићеве Комесарске управе, која јој је претходила. Стварни српски лидер у окупираној Србији је био Недићев рођак, Димитрије Љотић, вођа политичке организације Збор, која је у идеолошком погледу била блиска фашистичкој идеологији. Љотић није имао никакву званичну функцију, али је практично био „владар у сенци“. Циљ који су Немци хтели да остваре давањем инвеституре генералу Недићу и његовим министрима, била је пацификација Србије у којој је од јула 1941. године буктао устанак који су предводили комунисти Јосипа Броза и одметнути официри југословенске војске под командом пуковника Драже Михаиловића. Тек после велике немачке офанзиве, крајем новембра 1941. године дошло је до успостављања реда на територији Србије.

Устоличењем Недићеве владе, поред патриотског покрета Драже Михаиловића, који се ослањао на западне савезнике, појавила се нова српска национална опција под заштитом немачких освајача. Најважнија компонента Недићеве националне политике била је брига за биолошки опстанак српског националног бића, које је било угрожено геноцидним деловањем усташке НДХ, фашистичке Албаније, Бугарске и Хортијеве Мађарске. Немачке одмазде за њихове убијене војнике у устанку 1941. године су такође биле страшне (сто за једног). Да несрећа буде већа, српски народ је страдао у међусобним сукобима који су изазвали комунисти (партизани) не би ли у хаотичним условима извели револуцију и успоставили поредак налик совјетском. Грађански рат је стварао дубље ране од оних које остављао страни непријатељ.

Избеглице са простора који се нашао под контролом Хрвата и других суседних народа, Недићева управа је збрињавала преко Комесаријата за избеглице и пресељенике којим је руководио др Тома Максимовић. Збринуто је скоро 250.000 избеглица, рачунајући и око 8.000 Словенаца.

Недићев покрет је иступао са крајње десних позиција, за разлику од Драже Михаиловића који се званично никад није одрекао југословенства и у чијој су близини деловали левичарски политичари (Драгиша Васић, Живко Топаловић). Недић је као изразити десничарски патриота апсолутизовао српство и православну традицију. У својим говорима је позивао Србе да не дају узалуд своје животе за рачун Англоамериканаца и Совјетских Руса: „Зато, Срби, браћо и сестре Српкиње не уздајте се у помоћ туђина. Помоћ туђа наплата је скупа. Свако гледа свој рачун, само ми не. Оставите се лудовања. Зар очекујете помоћ од Енглеза, од Американаца или можда од Тита и његових господара? Свугде је ту издаја, пропаст, уништење српског народа (…) За Енглеску и Америку ми таман толико значимо колико њихова црначка племена у Африци. Они су нас помињали и помињаће нас само када треба да нашим месом напуне топове, да не би њихова фина плава крв текла. Или да нас баце у чељусти Стаљинових азијатских хорди…“

Најважнији идеолози недићевске националне политике су били: Димитрије Љотић, Велибор Јонић, Владимир Велмар-Јанковић, Данило Грегорић, Милосав Васиљевић, Мирослав Спајалковић, Ратко Парежанин, Ђоко Слијепчевић, Стеван Иванић, Симеон Керечки и други. Укратко, може се закључити да је према овим идеолозима српска национална свест почивала на 4 стуба. Први је српски језик, у коме су фиксиране националне особености и традиција српског народа. Други стуб је била приврженост тлу са ког је Србин потекао. Овај осећај је српског човека везивао за породични дом, имање и отаџбину. Трећи стуб је историја српског народа, односно његова славна прошлост. Нација је сматрана продуктом, односно производом бурних историјских догађаја. Заједничка будућност је пак, представљала четврти стуб српства.

Следбеници комунистичке идеологије нису сматрани делом српског народа зато што су се залагали за интернационализам, уништење приватног власништва и рушење породице. Такође, комунисти су негирали српску традицију и своју будућност видели у друштву налик совјетском. На тај начин, по Недићевим идеолозима, српски комунисти су рушили стубове српства и себе исписали из српске нације. Недићевски идеолози су истицали и негативне стране политичког плурализма, односно западњачке парламентарне демократије, која је друштво сводила на скуп дезорјентисаних појединаца. Политичке странке, на којима је била заснована демократија, су означене као фактори који уништавају и цепају српски народ. Оне су наметале различита мишљења грађанима, не водећи рачуна о њиховој истинитости и исправности. То је доводило до релативизације истине и морала. Појединци су тако ступали у политичке странке водећи рачуна о својим уским материјалним интересима, не трудећи се да упознају партијски програм и идеологију. Странке са таквим чланством су одвраћале народ од решавања главних друштвених проблема, фокусирајући се на нека маргинална питања која нису у интересу нације као органске заједнице.

Према Данилу Грегорићу (1900-1957) Срби су као народна целина морали да створе своје друштво, државу, уметност и привреду које би одговарале њиховом народном духу. У складу са овим ставовима, Недић је имао визију „српског народног задружног социјализма“, који се заснивао на фашистичкој доктрини сталешке државе. У фашистичкој идеологији сталеж (корпорација) представља производну заједницу послодаваца и радника у оквиру једне привредне гране. Свака привредна грана је представљала једну корпорацију. Пошто су фашистичке корпорације обједињавале и власнике средстава за производњу и раднике, оне су се разликовале од марксистичке концепције класа, које су у сталној конфронтацији. У фашизму, корпорације су служиле за превазилажење социјалних сукоба, па су тако чувале јединство државе и нације. Зато је Недићева влада почетком 1942. године донела Уредбу о оснивању Српске заједнице рада, која је представљала први корак ка увођењу фашизма у Србији.

Сваки сталеж је имао своју улогу и функцију у друштву, попут органа у људском организму. У српском друштву најважнији сталеж је било сељаштво, јер је 90% становништва живело на селу и бавило се земљорадњом и сточарством. Српска интелектуална елита, која би одбацила демократију и комунизам, заједно са сељаштвом је требало да чини идеални организам који би функционисао у окврима немачког Новог поретка.

Генерал Недић је своје идеје предочио немачким војним властима кроз два документа које је доставио војном заповеднику Србије, генералу Паулу Бадеру 1. јануара 1943. године. У питању су меморандуми са насловима: „Образложење неопходности организовања српског народа на основу народне заједнице“ и „Изградња Србије на основу народне заједнице“.

Из ових меморандума се види да би препорођена српска држава почивала на породици и кућној задрузи (шири вид породице код Срба на селу). Недић је предвидео образовање сеоских, општинских и среских скупштина на челу са начелницима (старешинама). Чланови ових скупштина и начелници би на своје фукције долазили не путем демократских избора, већ би били постављани са врха, од стране централне власти. Критеријуми за именовање били би лични ауторитет у локалној заједници, добро владање, домаћинска беспрекорност и национална исправност. У овом концепту важан је принцип одговорног домаћинског руковођења од дна до врха хијерархије. На самом врху би се налазила Земаљска скупштина (састављена од представника локалних скупштина) и Врховно државно руководство (на челу са генералом Недићем или неким његовим наследником кога би одредио немачки фирер).

Овакав „српски народни задружни социјализам“ на коме би била заснована Србија се уклапао у немачку визију Новог поретка, где је источни део Европе предвиђен за пољопривредну производњу. Војни заповедник Србије, генерал Бадер је после консултација са својим предпостављеним у Немачкој, одложио спровођење реформи у српском друштву до окончања сукоба на светским ратиштима. Дотле, Недић није смео да даје никакве предлоге, већ да беспоговорно извршава наређења, јер је представљао поражену страну у Априлском рату. Генерал Недић је и поред тога, инсистирао да се опсег његове ингеренције прошири на подручја Срема, Босне и Херцеговине које су дотле биле у саставу усташке НДХ, и Црне Горе која је била у саставу Италијанског царства, како би се спречио геноцид над Србима у тим областима и окончао партизанско-четнички грађански рат. Немци нису имали намеру да испуне и ове захтеве до окончања светског рата.

У Београду се у то време говорило о српству и православљу можда више него у време Краљевине Југославије. Према речима психолога Владете Јеротића, термин „светосавље“ се први пут чуло на предавањима које је у просторијама Београдског универзитета држао Свети Јустин Ћелијски (Благоје Поповић). Широм Београда су отварана позоришта која су у својим репертоарима имала представе које су величале српску прошлост и традицију. У Београду никад није било толико позоришта, као у време Недићеве владе (1941-1944).

Према идеолозима Недићеве владе непријатељ српства и хришћанства је троглава аждаја комунизма, западњачке демократије и капитализма. Иза ње, као мрачни господари стајали су богати Јевреји и масони. Зато је Недићево министарство просвете често организовало антимасонске изложбе где су посетиоци обавештавани о јудеомасонској спрези између совјетског комунизма и западњачког капитализма. САД су представљане као земља организованог јеврејског капитала, а док је СССР представљен као тамница руског народа у којој су тамничари били Јевреји (јудеобољшевици). Јевреји из Америке и јудеобољшевици из СССР-а су по Недићевим идеолозима били повезани заједничким интересима и настојали су да поробе читав свет, униште хришћанство и породичне вредности. У Недићевој Србији шириле су се две књиге: „Под шестокраком звездом – јудаизам и слободно зидарство у прошлости и садашњости“ од Георгија Павловића и „Српски народ у канџама Јевреја“ од Милорада Мојића.

Идеје из Недићеве Србије се и данас шире у савременој Србији. Интернет је препун чланака и видео-материјала који глорификује националну политику Недића. Постоји уверење да је национална концепција Милана Недића данас међу омладином заступљенија него она за коју се залагао Равногорски покрет Драже Михаиловића, који се ослањао на западне савезнике и заступао уставну парламентарну монархију. Заправо, од многих политичких чинилаца који су се појавили на простору раскомадане Краљевине Југославије (1941-1945), покрет Драже Михаиловића је био једини који је заступао демократију. Данас владајуће структуре настављају да после 40 година од смрти Јосипа Броза брижљиво негују титоизам, који представља вулгарно величање једног од највећих комунистичких ратних злочинаца. Као реакција на ово тврдоглаво левичарење са врха, оживљавају идеје Милана Недића и његовог рођака Љотића. Тако је Србија, једна од најстаријих демократских држава у Европи, постала башта у којој цветају разнобојни цветови ауторитарних идеологија.

Коришћена литература:

С. Ђ. Керкез, Образовно-културне прилике у Недићевој Србији, Ниш 2008.
Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Београд 2008.
Никола Живковић, Срби у Мемоарима Хермана Нојбахера, Београд 2007.
Љ. Димић, Србија у Југославији (Историја српске државности III), Н. Сад, 2001.
Википедија

Аутор: Душан Јевтић