Келтски друиди: од масакра до покрштавања

Константин Порфирогенит је средином Х века описао досељавање Срба на Балканско полуострво из земље Бојки, а почетком ХII века први руски летописац Нестор је забележио да сви Словени потичу од племена Норика са Дунава. Ова два извора су основа за различите теорије о пореклу и исходишту Словена. Оно што се заборавља, јесте да се у ранијим античким изворима Бојки (Боисци) и Норици спомињу као келтска племена.

Келте је први споменуо Хекатеј из Милета (око 500. г. пре Христа). Овај географски спис је изгубљен, али за њега знамо на основу података које је користио Херодот, „отац историје“. Данас нема сумње да су Келти били заједница различитих народа, које је обједињавала јединствена материјална култура. Ова култура, која је свој највећи просторни и стваралачки зенит достигла од V до I столећа пре Хр., у археологији се назива по швајцарском селу Ла Тене: Латенска култура. Крајем ХIХ века у овом селу на обали језера Нојшател је нађена највећа концентрација материјалних остатака из античког доба која се приписују Келтима.

Осим материјалне споне, Келте је повезивала и духовна компонента, оличена у друидима (келт.: druwids). Гај Јулије Цезар, који је ратовао против Келта и написао дело „О галском рату“, сматра да су се Келти разликовали од других народа управо због присуства овог свештеничког сталежа. Племена где није било друида, Цезар није сврставао у Келте, односно Гале како их је називао. Друиди су живели у својим заједницама у шумама (неметони, тј. свети лугови), нису ишли у рат, нису плаћали порез, вршили су верске обреде и имали су судске функције.




Сматра се да се друид може превести као „храстовид“ (познавалац храста), али та етимлогија је везана за грчки језик и представља тумачење римског писца Плинија Старијег. Плиније Старији, писац „Историје природе“ из I века је „кривац“ за многе стереотипе које данашњи љубитељи прошлости везују за друиде. Због њега, друиде данас доживљавамо као чаробњаке, који се пењу на дрвеће, српом секу имелу (зимзелени грм који као паразит расте на храсту) и праве магичне напитке. И данас, у келтским језицима који су опстали на Британским острвима (велшки, корволски, шкотски-гелски и ирски) појам друид означава чаробњака (волшебника), али је њихова улога у античко доба била далеко комплекснија од тог поједностављеног појма.

Када се износи истина о друидима, важно је рећи да неки истраживачи етимологију њиховог имена траже у старословенском („дрвовид“ или „древновид“). Опет, постоји и мишљење да назив потиче од келтског назива птице царић. Предпоставља се да би овај други назв добили по томе што су предвиђали будућност на основу посматрања птица, слично римским свештеницима аугурима. Ово објашњење не изгледа невероватно, мада је донето на основу поређења келтског и римског друштва, која нису компатибилна у свему.




Од мноштва келтских друида који су ходили земљом, сачувано је име само једног: Дивицијак, што неког креативнијег истраживача такође може навести на старословенске корене. Цезар је имао сусрет и са племеном Венета, које је живело на полуострву Бретања. Данас се по овом племену назива област Вандеја у Француској. Оно што је занимљиво, познији извори Словене називају Венедима или Венетима. Такође, у античко доба постојало је и племе са истим именом на северним обалама Јадранског мора, по коме је названа Венеција. Историчари који се противе повезивању Словена са Венетима из Италије и Галије кажу да су ово у стварности били различити називи, али су их говорници латинског који су писали историју прилагођавали свом језику, па су тако настали истоветни облици.

Друид Дивицијак је 61. године посетио Рим и обавио дуг филозофски разговор са Цицероном. Грчки и римски филозофи су сматрали да су келтски друиди били присталице питагорејске школе. Ипак, не би требало ићи у екстреме када су друиди у питању. Они свакако нису били антички филозофи, али нису били ни варварски жречеви. У питању је свештеничка каста, посебан сталеж који је имао своја учења, праксе и начин живота.

Келти, који су желели да њихова деца постану део ове касте, су своју децу остављали друдима на школовање у светим шумама. Школвање је трајало дуго, око двадесет година. Старији друиди су будућим члановима сталежа преносили знања о келтској религији, астрономији, астрологији, ботаници, медицини и световним законима. Ова знања нису била записана већ су се преносила усменим путем, у форми стихова.

Друиди су строго забрањивали и у корену сасецали сваки покушај писмености код Келта. Записивање знања су сматрали светогрђем и тешким грехом. Уколико би се знање записало и постало доступно недостојним људима, оно би изгубило своју моћ. Дакле, за разлику од филозофа-просветитеља сматрали су да широке народне масе неће постати бољи људи уколико се домогну до знања. А за разлику од савремених педагога, који „бубање“ сматрају неделотворним, друиди су сва своја знања стицали и ширили учењем напамет. Код њих је овај приступ учењу функционисао стотинама година.
Постоје случајеви у којима су Келти покушавали да пишу користећи знакове из грчког алфабета и латинског писма, али због друида, они никада нису развили своју писменост. Подсећамо да Исус Христос приликом свог боравка на Земљи није ништа записао иако је познавао одлично хебрејску и старогрчку књижевност. У старозаветној апокрифној књизи Енох, који су Јевреји одбацили, а хришћани у почетку поштовали, налази се податак да су пали анђели научили људе да пишу.
Иако су били учењаци ослобођени војске, друиди су поседовали оружје. И то не само мале српове којима су секли имелу. Друиди су вршили обреде приношења људских жртви келтским боговима. Постојала је својеврсна друидска наука о приношењу жртви. Свако божанство келтске религије је захтевало приношење жртве на одређени начин. Бог Теутат је захтевао да се људска жртва потопи у велико буре и удави у води. Бог Езус је тражио да се његове жртве обесе о дрво и иструну до костију. Бог Таранис је са своје стране тражио да му се жртва стави у корито и онда запали. Друиди нису били само судије, већ и извршитељи смртних казни. Најтеже преступнике међу Келтима су убијали набијањем на колац. Била је то дуга, спора и грозна смрт.




У племену Беловаци забележено је приношење животињских жртава. Постоје мишљења да друиди нису приносили масовне људске жртве попут астечких свештеника који су убијали припаднике свог народа, већ да су убијани само ратни заробљеници и најтежи криминалци. Такође, неки историчари сматрају да друидска религија није била политеистичка (многобожачка), већ монотеистичка (једнобожачка), а да су разна божанства заправо била нешто налик светцима у данашњем хришћанству.

О келтској религији знамо јако мало. Друиди нису оставили записе иза себе, а римски и грчки писци који су нам оставили трагове о њиховој вери су писали из свог угла. Обично се данас сматра да су Келти веровали у реинкарнацију, односно о сеоби душе у друга тела. Али сачувани гробови краљева и племића са богатим материјалним остатцима постављеним за „живот после смрти“ то оповргавају. Римски војници су заправо на овај начин објашњавали фанатичност келтских ратника. Најближе истини је да су друиди и Келти веровали у бесмртност душе, што се у основи није много разликовало од хришћанских представа о смрти.

У додирима са другим цивилизацијама долазило је одступања од традиционалне вере ослоњене на друиде. Друиди су живели у светим луговима (неметони) који су истовремено били станишта, школе и храмови. У додиру са медитеранским светом Келти су почели да граде храмове. Најпознатији су остатци храма у Рокпертизу у француској Провенси, где су живели помешани Келти и Лигури. Али овај храм је изгледа запаљен, и то нису учинили Римљани, већ је страдао у међусобним обрачунима, што говори да су многи подизање храма у коме су се налазили идоли сматрали светогрђем. Стоунхенџ у Великој Британији Келти нису подигли, већ неки народи који су ту живели давно пре њих. Уколико су Келти користили Стоунхенџ, то је било највише због његове практичне користи у астрономији и астрологији (античка опсерваторија). Чувено је рушење грчког пророчишта Делфа од стране Келта 279. године пре Христа.

Друидска вера је имала очигледно више веза са монотеизмом, а можда и са анимизмом. У келтском друштву су нарочито биле цењене лобање противника као реликвије, које су качене на видним местима. У очима медитеранских народа, келтско-друидска религија је изгледала као опсесија смрћу. Касније, после римског покоравања, у келтско друштво продире класични политеизам и идиолатрија карактеристична за декадентне медитеранске народе. Римски цареви су, почев од Октавијана Августа забрањивали и прогонили друиде. То руши марксистичко-атеистички мит о паганима који су толерантнији од верски искључивих хришћана. Стари келтски хероји и светци су спојени са римским божанствима и тако уклопљени у сложени римски пантеон. Неки друиди су постали део нових свештеничких редова устројеним по принципу римске религије.

У Цезарово време, а то је средина I века пре Хр., главно средиште свих друида Галије било је у Карнутској шуми недалеко од данашњег Орлеана. Стотину година касније, у време цара Клаудија, друидском престоницом ће се сматрати острво Англси (келт. Инис Мон) код обала Велса. Римске легије су се сурово обрачунале са тамошњим друидима.
У деловима Британских острва које Римљани нису покорили (Шкотска и Ирска) друиди су опстали све до појаве хришћанства, а затим волшебно нестали. Вероватно се читав друидски ред преобратио у хришћанство, па је тако на размеђу Старог и Средњег века настала посебна Ирска хришћанска црква. Ирски свештеници су имали специфичну тонзуру (обријана задња половина главе), а познавали су посебан начин за израчунавања дана Ускрса, што је свакако последица познавања древне друидске астрономије. Свештеници из Рима су се дуго сукобљавали са овом келтском црквом која је славила Ускрс мимо других хришћана и имала јаку мисионарску делатност. Ирски монах Свети Брендан је средином VI века доспео до Гренланда и Њуфаундленда у Канади, док је Свети Колумбан почетком VII века путовао у земљу Словена у Панонској низији. Ипак, римски свештеници су до средине VII века успели да убеде англосаксонске поглаваре на Британском острву да напусте ову цркву. Знамо да су се Келти у Малој Азији (Галати) брзо, већ средином I века, обратили у хришћанство. Неки историчари тврде да је „Посланица Галаћанима“ најстарији записани део Новог Завета.
Друиди су нестали у мрачним ходницима бурне европске историје, баш као и Келти. Келтски језици се говоре само у руралним забитима Велса, Корнвола, Шкотске, Ирске и француске Бретање. То говори о размерама римског геноцида над Келтима, али и томе да су се у Келте убрајали многи словенски и германски народи који су прихватили друидизам као своју веру. Данас постоји обновљена друидска вера, која има мало тога заједничког са древним друидизом, а много више са Њуејџ покретом и окултним праксама. Велика Британија је 2010. године овом извитопереном виду друидизма дала статус једне од званичних религија у држави.

Литература и интернет:
С.В. Цветков, Кельты и Славяне, Санкт Петербург 2005.
Ј.Р. Маllory, Indoeuropljani (jezik, arheologija, mit), Zagreb 2006.
A. Krauze, Kelti (istorija i mit o jednom zagonetnom narodu), Beograd 2013.
Википедија

Аутор: Душан Јевтић



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.