Да ли су регент Александар и Пашић одговорни за југословенски експеримент?

Назив Јужни Словени је први употребио немачки историчар Шлицер 1772. године. Овај термин није био свуда прихваћен, па је писац прве модерне српске историје Јохан Енгел 1801. године сматрао да је целокупно словенско становништво Балканског полуострва српско. На основу Шлицеровог рогобатног термина, Матија Бан је 1835. године сковао термин Југославија.

У „Начертанију“ Илије Гарашанина (1844) стварање јужнословенске државе је остављено као могућност, тек након уједињења свих Срба у јединствену српску државу. Први покушај стварања неког облика јужнословенске државе се међутим догодио врло брзо, у револуцији 1848. године. Када су пречански Срби на Мајској скупштини (1848) прогласили Српско Војводство у Ср. Карловцима, истовремено су донели и одлуку о савезу са Хрватском и Славонијом. Овај српско-хрватски савез у оквирима Хабзбуршке монархије никада није заживео, а био је изнуђен због мађарске опасности. Када су Хабзбурговци уз помоћ Русије угушили мађарску револуцију, нису успоставили српско-хрватску заједницу у оквирима своје империје.

Ипак, Хабзбурговцима је српско-хрватски блок био важан за обуздавање мађарског национализма. Зато је подстакнут Бечки договор (1850) између српског реформатора Вука Караџића и хрватских вођа Илирског покрета о заједничком књижевном језику. Вук Караџић је овим договором свој језик „позајмио“ Хрватима.




Годину дана после Бечког договора, црногорски владика Петар II Петровић-Његош у Загребу објављује свој „Горски вијенац“ на коме је стајало да је штампан у Југославији. Хрватски сабор је 1867. године донео одлуку да „хрватски или српски језик“ буде званични језик Хрватске. Тако су Хрвати пре Срба усвојили Вукову реформу. Министар просвете Кнежевине Србије Коста Цукић је 1868. године донео одлуку да се уместо славјаносербског, као званични прихвати Вуков реформисани језик. Овим одлукама у Бечу, Загребу и Београду је створен јединствени културно-језички простор, који се простирао Кварнера до Јужне Мораве. Било је само питање времена када ће политичке прилике дозволити да се ови предели нађу оквирима једне државе. Славјаносербски језик је као остатак древне традиције био последња брана југословенству који су подупирали либерални масони и конзервативни римокатолици, сваки из својих интереса.

Највећи српски дипломата с краја 19. и почетка 20. века, Милован Миловановић (звани „Балачко“), је 1895. године написао брошуру „Срби и Хрвати“ у којој је указао на опасности уједињења са Хрватима. Миловановић је свој спис почео тада уобичајеном ставом који је владао међу српском елитом, да су Срби и Хрвати један народ. Миловановић је својим читаоцима објаснио да у односима са Хрватима није све тако једноставно. Указао је да међу Хрватима буја национализам који прелази у отворени шовинизам и болесну мржњу према Србима. Такође, Миловановић је указао и на то да су Хрвати продужена рука римокатолочке цркве која није наклоњена православљу. Иако је навео довљно аргумената против српско-хрватског уједињења, Миловановић је ипак био за ово уједињење, које је оправдао економским разлозима.
Милован Миловановић (1863-1912) је био први Србин у међународним институцијама (судија Хашког суда), творац устава 1888 и архитекта Балканског савеза који је уништио турскo присутво на Балкану. Представљао је Србију на Другој Хашкој конференцији (1907), био је министар иностраних послова у току Анексионе кризе (1908-1909) и председник владе (1911-1912). Његове ставове о уједињењу са Хрватима су одлично познавали двор (Обреновићевски и Карађорђевићевски) и Никола Пашић, као партијски шеф. Заправо, српско руководство је било скептично по питању уједињења са Хрватима. Рачунало се да ће до тога доћи, али у некој далекој будућности када прилике буду повољније. След догађаја је био такав да се уједињење догодило брже него што је ико могао предпоставити. Миловановић то није дочекао јер је умро 1912. у својој 59. години (случајно?).




На српској политичкој сцени постојала је фанатична пројугословенска опција, оличена у виду Самосталне радикалне странке. Самостални радикали (самосталци) су се издвојили из Пашићеве странке након 1901. године. До поделе је дошло због Пашићевог приближавања династији Обреновића и његове подршке Октроисаном уставу 1901. године. После Мајског преврата и истребљења Обреновића није дошло до помирења радикала. Самостална радикална странка се званично конституисала 1905. године као нова политичка организација. Њен вођа Љубомир Стојановић, који ће бити председник владе (1905-1906) није крио своје републиканско опредељење. Иако нису били сви републиканци, самосталци су непоколебљиво били опредељени за Југославију. Њиховом кругу је припадао књижевни критичар Јован Склерлић (бивши социјалиста), који се залагао да Срби усвоје латиницу као своје писмо како би се приближили Хрватима. Самосталце је подржавао географ Јован Цвијић који ће у својим научним радовима доказивати да су Срби и Хрвати делови јединственог народа.

Самосталце су предводили и подржавали млади интелектуалци који су своје знање стицали на европским универзитетима. Ипак, у погледу националне политике самосталци су представљали романтичарске занесењаке. Многи од њих су јавно презирали своје земљаке, махом сељаке и маштали су да живе у држави са тобоже цивилизованим Хрватима.
Пре избијања Првог светског рата Самостални радикали су били друга најјача странка у Србији. Захваљујући Пашићевим манипулацијама нису успевали да се одрже на власти неко дуже време. У јеку Колубарске битке, када је Србији претила катастрофа, у Нишу, тада привременој престоници Србије је створена концентрациона влада у коју су ушли самосталци. Тада је донешена знаменита Нишка декларација која је као ратни циљ Србије истакла уједињење и ослобођење свих Срба, Хрвата и Словенаца. Колико је Пашићу било стало до овог уједињења свeдочи чињеница да у текст није желео да унесе Словенце. Словенци су наведени у Нишкој декларацији заслугом самосталског првака Милорада Драшковића (страдао од комуниста 1921).

За двор и Пашића југословенство је само било средство за подривање Аустро-Угарске и један од аргумената пред западним савезницима који су оклевали да притекну у помоћ Србији. Као једно од средстава за подривање Аустро-Угарске служио је Југословенски одбор, који је под покровитељством Србије формиран у Италији од политичких емиграната из Далмације и БиХ. Југословенски одбор су водили локални хрватски политичари Анте Трумбић (адвокат из Сплита) и Франо Супило (дубровачки новинар), као и уметник Иван Мештровић. Они су имали финансијску потпору српске владе и задатак да Аустро-Угарску представе као тамницу народа западноевропској јавности. Из Италије су прешли у Париз, а одатле у Лондон. У Лондону су дошли под покровитељство Велике Британије која је желела да у случају пропасти Аустро-Угарске на Јадрану не дође до тектонских промена који би угрозили њено колонијално присуство на Блиском истоку.




Британски интелектуалац и саветник у министарству спољних послова Роберт Ситон Вотсон је постао заговорник стварања Југославије у којој би значајну улогу имали Хрвати и Словенци. Водећа улога Србије у југословенском уједињењу сматрана је штетном, јер Срби као православци нису део западне цивилизације. Британац Роберт Ситон Вотсон (1879-1951) се у високим лондонским круговима хвалио да је створио обе Југославије (Краљевину и Брозову), као и Чехословачку. Мађари су и данас кивни на овог Шкота због његове улоге у склапању Тријанонског уговора (1920).
Постоји мишљење да су Британци и Французи 1915. године српској влади понудили стварање Велике Србије. Заправо, радило се о Лондонском уговору које су силе Антанте постигле са Италијом. Италији су у рату са Аустро-Угарском по овом уговору гарантоване све територије које би освојила на Балканском полуострву. Дакле, Италији не би биле поклоњене територије, него би сама морала да се избори за њих. Српска влада је делимично упозната са овим уговором и предочено јој је да би могла добити остатак аустроугарских територија које Италијани не би запосели. Србија је у замену за ово магловито обећање морала да одмах препусти велики део Вардарске Македоније Бугарској, која се у то време колебала око уласка у Први светски рат.

Било је то време Дарданелске операције, када су Британци и Французи делили обећања шаком и капом. Русији је обећан Цариград, Јерменима Велика Јерменија, а Курдима самостални Курдистан. Наравно, од ових обећања није било ништа. Да је Италија којим случајем успела да освоји Љубљану, Загреб, Ријеку, Задар и Сплит можда би по сили прилика део Славоније и БиХ били препуштени Србији, али Италијани даље од Соче нису могли даље. И да су Пашић и регент Александар прихватили обећање савезника из 1915. године, то не би имало никаквог значаја после рата без италијанских освајања на Балкану. Штавише, предаја Македоније Бугарима за коју је животе положило на хиљаде Срба у два балканска рата, није била прихватљива. Бугари никад не би стали на страну Антанте, а из Македоније би само лакше ударили Србији у леђа.

Србија је крајем 1915. године нестала са политичке карте, али су се њена династија, влада, скупштина и војска преко Албаније повукли у Грчку. На острву Крф, у јеку борби на Солунском фронту, српска влада и Југословенски одбор су донели Крфску декларацију која је представљала нацрт будуће заједничке државе. Југословенски одбор више није био марионета српске владе, која је остала без територије, већ оруђе у рукама западних савезника, који нису били вољни да виде Велику Србију након пораза Аустро-Угарске. Председник владе, Никола Пашић је био противник потпуног утапања Србије у Југославију. Зато је његовом заслугом држава у нацрту носила име Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
Самостални радикали нису одустајали од свог фанатичног југословенства. Пашић их је чак избацио из владе јер их није подносио. У једном свом саопштењу самосталци су истакли да би рестаурација Краљевине Србије после рата била трагедија. Своју државу су назвали апсаном и прижељкивали су Југославију засновану на федералистичком моделу. Многи од њих, попут Љубомира Стојановића су захтевали укидање монархије (Стојановић у то време више није био шеф странке, већ његов имењак Давидовић).




После пробоја Солунског фронта српска војска је дошла до Источних Алпа. Аустро-Угарска се распадала, а у Загребу је проглашена Држава Словенаца, Хрвата и Срба. Тако је поред српске владе и Југословенског одбора настао трећи фактор у уједињењу Јужних Словена са средиштем у Загребу. Српска влада је имала војску, па је зато била најпретежнији фактор, али западни савезници су се потрудили да све не буде по диктату Краљевине Србије.

Под покровитељством Британије и Француске у Женеви је од 6. до 9. новембра 1918. године одржана конференција на коју су били позвани председник владе Пашић, српска опозиција (самосталци), Југословенски одбор и делагација Државе СХС из Загреба. Притиснут од стране српске опозиције, Хрвата и западних савезника Пашић је попустио и потписао документ који је био крајње неповољан по Краљевину Србију.

Споразум у Женеви је предвиђао стварање Југославије као конфедерације, коју би чиниле Србија и Држава СХС, која се заснивала на тобожњој „хиљадугодишњој“ хрватској државности. У конфедерацију би као посебна целина ушла и Црна Гора. Конфедерација би имала владу са шест министарстава, од којих су најважнија министарства за спољне послове, војску и припрему уставотворне скупштине. Уставотворна скупштина би донела одлуку о коначном уређењу државе.
Женевским споразумом западни савезници су желели да Хрвате из табора поражених преведу у табор победника. Овај документ је заправо признавао проширену хрватску државу са средиштем у Загребу (под именом Држава Словенаца Хрвата и Срба). У то време, рат је још увек трајао, тако да је ова фиктивна државна творевина требала да се укључи у рат са Немачком и тако постане равноправна са Србијом на будућој мировној конференцији. Женевским споразумом је угрожена и монархија, јер је постојала велика могућност да заједничка држава после доношења устава постане република. Много тога из овог споразума је наликовало на одлуке АВНОЈ-а и споразум Тито-Шубашић из Другог светског рата.

Ситуација на терену је ипак ишла у корист Србије, чија се војска налазила у Загребу и Љубљани. Регент Александар Карађорђевић је био љут на Пашића јер је попустио у Женеви, а још више на српску опозицију која се понела издајнички. Александар је објавио да не признаје Женевски договор, а у страху од српских бајонета рукуводство Државе Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу је такође објавило да је договор ништаван. После одбијања из Загреба, регент Александар је имао оправдање пред силама Антанте.




Регент Александар је приступио образовању заједничке државе по моделу који би одговарао Краљевини Србији. Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца које је проглашено 1. децембра 1918. године је заправо била проширена Србија. Чини се да је из ове ситуације, Александар извукао највише користи за своју земљу и династију. На Версајској конференцији, представници Хрвата и Словенца су се појавили као обични чланови делегације из Београда, а не из Загреба, и то је наљутило западноевропске савезнике. За јавност Британије, Француске, СССР и Немачке Србија је постојала све до комадања 1941. године. Срби су у новој држави имали владара, најјаче политичке странке (радикали и демократе) и председник владе је увек био Србин (осим неколико месеци мандата Словенца Корошеца). СССР је водио субверзивну активност против Краљевине СХС/Југославије, коју је сматрао творевином „великосрпског империјализма“, а Хитлер је 1941. године говорио да је напао Србију и Србе.

Центри моћи на Западу, поготово Лондон, Александров маневар са краја 1918. године никад нису опростили Србима. Британија и Француска су силом прилика прихватиле нову државу као важан шраф у Версајском систему, али су чекали прави моменат за њено реструктурирање, тачније федерализацију. После Александровог убиства у Марсеју 1934. године се отворила могућност за то, али ни тада Београд није попустио. Чак ни после споразума Цветковић-Мачек о Хрватској бановини (1939) није дошло до праве федерализације јер је кнез Павле Карађорђевић одуговлачио са испуњењем споразума.

У току Другог светског рата Велика Британија је дочекала своју прилику да федерализује Југославију и њено вођство препусти Хрватима. Заправо, узроке британске подршке Брозу и партизанима не треба тражити у 1941., 1942. или 1943. години, већ у 1918. и одбијању Женевског споразума. Концепција стварања малих држава унутар Југославије за коју су се залагали Коминтерна и СССР је у потпуности одговарала геостратешким интересима Велике Британије. Оно што нису остварили у Женеви 1918. године, Британци су остварили споразумом Тито-Шубашић 1944. године.

аутор: Душан Јевтић



1 Коментар

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.