Идеолошка корупција науке

Осамдесетих година прошлог века, када сам био млад професор физике и астрономије на Универзитету Јејл, на факултету енглеског језика био је у моди некакав деконструктивизам. Ми, представници природних наука, смејали смо се недостатку објективних интелектуалних стандарда у хуманистичким наукама, а јасан пример тог недостатка био је покрет чије су се присталице супротставиле постојању објективне истине тврдећи да су све претензије на знање неминовно обезвређене идеолошким предрасудама заснованим на раси, полу или економском статусу.

У егзактним (прецизним) наукама то се једноставно није могло догодити, осим ако се, наравно, не узме за пример нека диктатура, попут нацистичке, кад је “јеврејска” наука била прогоњена, или за време Стаљина, када су у оквиру кампање против генетике коју је водио Трофим Лисенко, отпуштено хиљаде научника не би ли се сузбио сваки отпор политичкој линији државе.

Барем смо тако мислили. У последњих неколико година – посебно после погибије Џорџа Флојда (George Floyd) кога је убила полиција у Минеаполису – челници многих академских институција прихватили су “језик доминације и угњетавања” који је некада био најчешћи у часописима о култури; таквим “језиком” усмераван је развој појединих дисциплина, сузбијано неслагање, али су са руководећих позиција уклањани научници кад год би се посумњало да њихово истраживање на било који начин подржава системско угњетавање.




Јуна ове године, Америчко физичко друштво које окупља 55.000 физичара из целог света, подржало је “протест за животе црнаца”. Затворило је своју канцеларију, не да би протестовало против полицијске бруталности или расизма, већ да “прими на себе обавезу да искорени системски расизам и дискриминацију, посебно у академским срединама и науци”. Представници тога Друштва рекли су да “физика није изузетак” у друштву и да је она такође подложна расистичким ефектима.

Иако расизам у нашем друштву постоји, још увек нема прецизних података којима би се могла подупрети тврдња о системском расизму у науци. Писао сам и раније, не једном, да постоје добри разлози да се верује да је та поставка лажна. Америчка заједница физичара није изузетак. Националне лабораторије и научна одељења многих универзитета придружили су се једнодневном штрајку (као протесту против полицијских поступака у Минеаполису – прим. прев). Чак се и у утицајном научном часопису Натуре који свакодневно објављује чланке о најважнијим достигнућима природних наука, појавио текст под насловом “Десет једноставних правила за стварање антирасистичке лабораторије”.

Тим Универзитета у Мичигену искористио је штрајк да организује и координише протестну кампању против проректора за науку на универзитету, физичара Стивена Хсуа (Stephen Hsu). Један од његових главних “злочина” био је садржан у истраживање у геномици, како би показао како се људска генетика може повезати са сазнајним способностима – демонстранти су закључили да је то врло слично еугеници (науци о условима који воде стварању телесно и душевно здравог потомства – Прев). Такође је оптужен да је подржао психолошку студију на Универзитету у Мичигену у вези са статистиком полицијских убистава, која није директно потврдила наводе о расним предрасудама. У року од недељу дана, ректор универзитета удаљио је Хсуа са дужности.

Четвртог јула, на Принстону, више од сто предавача, укључујући и четрдесетак предавача факултета за природне науке и инжењерство, обратило се ректору универзитета отвореним писмом захтевајући да се “разбије институционална хијерархија која увећава неправду и наноси штету”. Са тим циљем, они су предложили да се створи одбор који би “надгледао истраге и кажњавао расистичка дела, инциденте, истраживања и публикације”, као и да се на сваком факултету, укључујући факултете за математику, физику, астрономију и друге природне науке, оснују наградни фондови за истраживања усмерена на “активну борбу против расизма и проширење нашег разумевања за место које раса има у нашем друштву”.

Када челници неке научне и образовне заједнице званично одобравају непроверене изјаве и не гледајући осуђују научна истраживања или чак читаве научне области које су тренутно непопуларне, то негативно утиче на целу науку. То би могло резултирати окончавањем научних расправа и порастом самоцензуре.




Недуго пошто је Хсу отпуштен, аутори поменуте студије из области психологије (с Универзитета у Мичигену) обратили су се Редакцији часописа Националне академије наука са молбом да се не објављује њихов научни чланак – не због недостатака изложених у статистичкој анализи, већ због тога што су га новинари злоупотребили тврдњом да је у супротности са преовлађујућим виђењем расизма у полицији. Касније су ови научници кориговали своје обраћање тако што су дописали да њихова молба за повлачење чланка “није повезана са било каквим политичким погледима, притиском ‘гомиле’, претњама ауторима или неприхватљивим политичким ставовима јер су то учинили добровољно”. Као космолог, могу рећи да, кад бисмо се присетили свих оних чланака које су новинари погрешно тумачили, наших чланака уопште не би било.

Неспорно је да реална цензура постоји. Један познати хемичар из Канаде подржао је неке научнике високих научних домета, који су се успротивили запошљавању људи по принципу једнакости – ако би то било остварено “дискриминацијом најбољих кандидата”. После тога, ректор универзитета је отпустио хемичара, његов објављени прегледни чланак о истраживању у области органске синтезе нестао је са званичне веб-странице научног часописа, а са посла су уклоњена двојица уредника који су прихватили његов чланак.

Један италијански научник који је радио у Европској организацији за нуклеарно истраживае (ЦЕРН), највећем центру за истраживање елементарних честица, био је приморан да откаже свој планирани семинар о непостојању статистичког баланса између мушкараца и жена у физици, а изгубио је и место у овој лабораторији због сумње да је пропагирао неједнакост која можда и није била директно повезана са сексизмом.

Група студената лингвистике објавила је петицију са захтевом да се психологу Стевену Пинкеру (Steven Pinker) одузме чланство у Лингвистичком друштву Америке због “злочина” што је у Њујорк Тајмсу твитовао чланак који им није био по вољи.




Пошто уплитање идеологије доводи до пропадања научних институција, поставља се питање зашто научници не покушају да заштите своје научне резултате од овога зла. Одговор је садржан у чињеници да се многи научници једноставно плаше, али и да имају добре разлоге за такав страх. Не усуђују се да се упусте у расправу са својим руководством јер знају шта се догађало са научницима који су то већ покушали. Они виде да се истраживачима смањују финансијска средства кад агенцијама за финансирање (које то захтевају) не могу објаснити како ће њихов рад помоћи у борби против системског расизма и сексизма.

Кад год наука постане жртва идеологије, научни напредак страда. Управо то се догодило у нацистичкој Немачкој и у Сједињеним Државама у 19. веку, када су расистички погледи доминирали биологијом, али и у доба макартизма, када су се истакнути научници, попут Роберта Опенхајмера (1904-1967), подвргавали прогону због својих политичких ставова. Да би се променила ситуација, челници научне заједнице, научна друштва и руководиоци научних и образовних установа дужни су да јавно подрже не само слободу говора у науци, већ и објављивање научних радова лишених политичке идеологије или захтева политичких фракција.

Превео Зоран Милошевић / балканска геополитика



ИЗВОР: https://www.wsj.com/articles/the-ideological-corruption-of-science-11594572501?fbclid=IwAR3Q8FBtq2r0RdQTNZp080TyNoOiIGkcPRKXdgBQ0kYK2IQX7xxUdpQeFfs

1 Коментар

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.