НЕПОБЕДИВИ СРПСКИ ВОЈВОДА МИШИЋ

На данашњи дан 7/19. јул 1855. год. у селу Струганику код Мионице, рођен је српски војвода Живојин Мишић, носилац највиших српских и страних ратних одликовања, човек који је ушао у историју раме уз раме са највећим светским војсковођама. Војсковођа чија дела бележи светска историја, човек који је за 47 година у официрској униформи остао несаломив, никад спреман да се ради каријере сагиње пред вишим ауторитетима, чак и кад су владари били у питању, оно што је мислио то је и говорио, у шта су се уверили и краљ Александар Обреновић и краљ Александар Карађорђевић. Симбол наше победе у Балканским и Првом светском рату, који и данас Србији и српском народу треба да представља водиљу за будућност српског народа.

Остао је у памћењу, како рече регент Александар: “Када су сви изгубили главу, једино је Војвода Мишић знао како и на који начин да заустави непријатеља.”

Учесник је свих шест ослободилачких ратовима које је Србија водила од 1876. – 1918. год.!

Прва официрска дужност била му је у Ваљеву, априла 1876. године. У Србско – турском рату, командовао je Колубарским батаљоном 2. класе Ваљевске бригаде. У рату 1877. и 1878. године Мишић је био командир чете ваљевског комбинованог батаљона 7. пука. После ратова који су завршени победом Србије, вратио се на Академију да доврши школовање.

У рат са Бугарима, 1885. године, ушао је као командир 1. чете 1. батаљона у ваљевском 5. пешадијском пуку Дринске дивизије, а касније постављен за команданта тог батаљона.
После Кумановске битке унапређен је у чин генерала 20. новембра 1912. године.
Командовао је славном Првом српском Армијом Војске Краљевине Србије, посебно истакнутом Колубарском битком, 1914. год., где је “до ногу” потучена Аустроугарска војска. Ова величанствена српска победа постаје предмет изучавања у свим војним академијама на свету. После ове битке добија звање војводе, а у знак захвалности за ослобођење Ваљева проглашен је за почасног грађанина 1915. године, где једна од централних улица носи његово име.
Tоком пробоја Солунског фронта командовао српском војском, (као начелник штаба Врховне команде, руководио и припремама за пробој Солунског фронта). Тиме је почео слом Централних сила. А као непобедиви војсковођа ушао је у анале војне историје.

Остао је упамћен и као професор на Војној академији, његова дела као Стратегија изучавају се на светским војним академијама. Уређивао је и часописе “Српска војска” и “Ратник”.

Као ађутант краља Александра Обреновића 1896. год. пратећи га на прве модерне Олимпијске игре у Атини, посетио је и Хиландар.
Док је командовао Дринском дивизијом са седиштем у Ваљеву 1902. и 1903. помагао је и акције грађанских удружења, и био председник обновљеног Кола Јахача Кнез Михаило и Стрељачке дружине.

У лето 1919. год. због озбиљне болести напустио je место начелника Генерал штаба Војске Краљевине Југославије. Војвода Живојин Мишић, симбол српског народа у борби за слободу, преминуо је 20. јануара 1921. године у санаторијуму на Врачару, не завршивши писање својих успомена започетих 1920. год. у Француској. Последње речи су му биле: “Општа ситуација је добра. Непријатељ се повлачи на свим линијама.”

Како смо се одужили нашем славном Војводи говори чињеница разбојничког рушења најстарије касарне у Србији на стогодишњицу победе у Великом рату, Комплекса касарни 17. пука Дринске дивизије у Ваљеву, која се звала Војвода Живојин Мишић.
У вези с тим, због очигледно непроцењиве историјске вредности поменуте касарне пред локалном и државном самоуправом стоји обавеза ревитализације свих порушених објеката касарне 17. пука у Ваљеву, и подизања Меморијалног центра, музеја, где би свакако централно место заузео славни српски Војвода Живојин Мишић.

И као што је Српска војска доживела Голготу а затим и Васкрс победом над бројно надмоћним непријатељима, тако би данас требало Васкрснути све оно где су Србија и Српски народ поклекли у миру:

“Преци ће се наши из гробова дићи,
За последњу битку! Док се диже пара
Из просуте крви, даље ћемо ићи
Водиће нас сенка Великога Цара.
Сви душмани наши док се не сруше у крви
И док не паднемо – последњи ил први.”
(Песник С.П.)
Мила Параментић
Ваљево, 19. јул 2020. год.