Да ли је Броз икада заиста хтео да ухапси Павелића?

Јосип Броз Тито (Фото: Profimedia)

Брозова моћ у тек основаној комунистичкој Југославији је била неограничена. Од ње је једино било веће српско подаништво великом вођи!

Данас нико не сумња у истинитост горепоменутог постулата, који је у нашој јавности опет васкрсао уз одлуку градских власти да једна улица у Земуну носи име Благоја Јововића, атентатора на усташког поглавника Анту Павелића.

Шта је у овој причи злогуко опомињуће? Немци су током Другог светског рата убили око 40.000 Срба. Анте Павелић их је убио бар десет пута више, ако частимо новокомпоновану хрватску историографију. У нашој јавности, упркос свему, Јосип Броз је неприкосновени државник и вођа.



“Он би морао да буде узор свим нашим политичарима“, заборављајући да управо он никад није крочио у Јасеновац. Он је забранио да се за његовог живота ваде српске кости из голубњача, инсистирао је на изједначавању усташких и четничких злочина…

Да ли због свега поменутог, како рече др Бојан Димитријевић из Института за савремену историју у Београду:

“Крајње је чудно да се историчари који су изучавали НДХ, усташке злочине и страдање Срба у НДХ могу набројати на прсте једне руке“.

Речито, нема шта!

Тема Експреса у овом броју је да ли је Јосип Броз икад искрено желео да се ухапси или ликвидира Анте Павелић? Да бисмо одговорили на ово питање, позвали смо у госте мериторне стручњаке.

Светко Ковач, бивши директор Војно-безбедносне агенције, верује да је непосредно после рата, када су око Брозове комунистичке држава текле турбулентне воде, Тито има чврсту намеру да уништи комплетно усташко заповедништво са Павелићем на челу.

“Операција ’Гвардијан’ је једна од највећих операција служби безбедности социјалистичке Југославије. Вођена је 1947. и 1948. године и у оквиру ове акције ухапшено је 19 усташких група и ухапшено или убијено 96 убачених терориста.



Ова операција била је одговор на шпијунско-терористички план ’Десети травањ’, који су направили Павелић и његови ратни злочинци. То је у ствари наставак немачко-усташког плана из ратног периода чија је суштина била да се, у случају пораза, настави са оружаним отпором у окупираним земљама.

Усташко руководство је 18. маја 1947. донело одлуку да се у Југославију убацују терористичке групе које би се повезале са крижарским и усташким групама и након тога подигли устанак на територији бивше НДХ.

У првој убаченој групи били су усташки злочинци из логора Јасеновац и Стара Градишка Анте Врбан и Љубо Милош. Удба је убацила своје људе у канале пребацивања и вештим комбиновањем хапсила једног по једног терористу. Посебан успех било је врбовање Љубе Милоша, који је одао шифру и начине комуницирања између усташког руководства у иностранству и ’побуњеника’ у земљи. Овај злочинац је пристао да лично потписује извештаје о стању на терену које је писала Удба и слала у иностранство.

У марту 1948. ухапшен је и Ивица Гржета, шеф усташке цензуре у рату, а у операцији ’Десети травањ’ задужен за сарадњу са страним обавештајним службама, што је омогућило да Удба преузме потпуну контролу и над усташким руководством у иностранству и припрема њихово хапшење.

Због погоршања безбедносне ситуације у Југославији након Резолуције Информбироа, руководству операције ’Гвардијан’ наређено је да оконча ову акцију. Успели су са добију још двадесетак дана и 4. јула 1948. године ухапсили су главног организатора операције ’Десети травањ’ Божидара Каврана, бившег логорника и стожерника за град Загреб, а од 1943. ’управног заповедника усташа’. Овај злочинац је дао изјаву на 150 страница. Открио је чак и податке о центрима америчке и енглеске обавештајне службе и њиховом агентима укљученим у операцију ’Десети травањ’.



Следећа мета био је Анте Павелић. Међутим, даљи рад на овој операцији морао је да се прекине због Информбироа. Процењено је да је важније супротстављање Информбироу него хапшење Павелића. Неки чак мисле да је то намерно урађено да би се спречило хапшење Павелића“, закључује Светко Ковач у ексклузивној изјави за Експрес. У неформалном ћаскању Ковач додаје да се стабилизацијом власти Ј. Б. Тита касније много шта променило, па и сама одлука да се ухапси Павелић и да му се суди у земљи.

“Ми и даље догађаје у Хрватској, оне из прошлости и ове актуелне, видимо као да Југославија и даље постоји. Са друге стране, постоји једно системско невладање том темом осим лицитирањем броја жртава у НДХ“, објашњава др Бојан Димитријевић.

Подсећајући да код нас Срба, чак и тако запаљива тема попут ове – зашто Броз није ухапсио или ликвидирао Павелића, јавља се рефлексно, на нервној бази? А присутна је сумња како је Павелић „умакао“ партизанима кад је напустио Загреб свега 24 сата пошто су га партизани освојили?

“По неким подацима Павелић је побегао из Загреба 7. маја 1945. године, између 24 и 36 сати пре него што су партизанске снаге ушле у Загреб. Ви износите и сумњу да је Коста Нађ, командант Треће армије, пропустио Павелића и његову колону ’по наређењу одозго’, за шта ја немам научних доказа. Оно што је био велики проблем за армију Косте Нађа је то што нису располагали тачним информацијама о бројности снага НДХ које су се повлачиле иза Павелића. Павелић је имао пратњу свог телесног пука, а иза њих одступала је јединица која је била задужена за његову личну безбедност, они су прошли пре његове војске“, објашњава др Димитријевић и додаје: “Партизанске снаге тешко би се и после рата избориле са тим усташама да их Британци нису силом вратили, заједно са четницима и српским добровољцима.”

Са господином Димитријевићем причамо о томе шта је утрло пут сасвим очигледном меком разумевању између Броза и Павелића после рата и могућој сарадњи током рата?



“Мислим да су се партизани, односно послератне власти потрудиле да све доказе о ратној сарадњи избришу. Али очигледно је да је њихова сарадња просто заснована на истим циљевима који су постављени још тридесетих година у борби против Краљевине Југославије. Чак је и била тенденција да се на територији НДХ формира посебна Комунистичка партија коју би подржавала НДХ. То би се и догодило да није било напада на Совјетски Савез. Оно што је мени било интригантно јесте то да у војном смислу, уколико није било директна, постоји прећутна сарадња против истог непријатеља, а то су углавном биле српске националне снаге, четници… То би требало истраживати, јер сарадња је де факто постојала. Једино што нам фале примарни извори који су, претпостављамо, с разлогом уклоњени после 1945. године.“

У књизи Пере Златара Мета Павелић – жив или мртав аутор пише да се поглавник доста комотно понашао, његову пратњу су чинила два-три човека необучена за тај посао. Са друге стране, имамо причу да је Броз хтео да га живог доведе у Југославију и да је тај посао поверио Ивану Крајачићу, што много говори?

“Док је Ранковић имао формалну моћ у Удби, ликвидација и хапшења није било у толикој мери. Дакле, југословенска Државна безбедност почиње да се обрачунава са хрватском емиграцијом тек од 1967. године. Тек тада има и убистава. Убијени су неки Павелићеви блиски сарадници и многи други емигранти. Дакле, после Ранковића служба се екстремним методама обрачунава са усташком емиграцијом.

Са друге стране, уочљиво је да је, ако је прављена нека национална симетрија, Павелић увек испадао из комбинације. Са српске стране је био Дража Михаиловић и остали, а у Хрватској је ту био надбискуп Степинац. То је била Титова симетрија казни и равнотеже у српско-хрватским релацијама, тако да нисам сигуран да су Хрвати имали толики интерес тих 50-их година да суде Павелићу у Југославији, када је на спектакуларнијем суђењу 1946. године био осуђен и духовни вођа у Хрватској надбискуп Степинац“, објашњава др Војин Димитријевић.

Са овим тврдњама комуницира и чињеница – док је Иван Стево Крајачић водио акцију да се ухвати Павелић и да се доведе у земљу, али није успео, „нису могли да га нађу“, а Благоје Јововић га је нашао, пуцао у њега, пошто се поглавник довезао шинобусом у предграђе Буенос Ајреса где је живео.



“Павелић је доласком у Аргентину регистровао незаинтересованост југословенских власти за њега. Био се потпуно опустио, живео је нормалним животом. Имао је друго име, другачији посао, друго окружење, али очигледно је да није примењивао никакве посебне мере заштите, које су касније његове колеге примењивале у Шпанији… Упркос свему, мислим да је Павелић у то време био на маргини неких унутар хрватских емигрантских догађаја. То се види по стварању више политичких организацији, које настају мимо њега. Он је свој примат изгубио не само чињеницом да је отишао из Загреба на тај начин, него и чињеницом да се налазио у Аргентини, што је било подаље од хрватских емиграција у Европи, где су се они боље консолидовали.”

Др Димитријевић каже да све то не објашњава разлоге због којих је Павелић остао тако нетакнут од Брозове Удбе за време његовог боравка у Аргентини, али открива до сада непознате чињенице на којима је почивао однос Тито – Павелић.

“Павелић је вероватно користио предратне веза, познавања комунистичких квака из затвора, заједно су робијали, па и веза из илегалног рата. Можда би многима било незгодно да се суди Павелићу, па још у Југославији… Павелић је поред тога био човек који је живео у парламентарном животу Југославије 1929. године. Потом та његова групација која се кретала на простору Мађарске, Италије, Француске, такође је имала у свом саставу људе који су били пријатељи или познаници одређених комунистичких истакнутих лидера“, објашњава Димитријевић.

Да ли имате на уму неко име?

“Од Миле Будака до Крлежиних веза. Те загребачке везе нису тако једнозначајне и црно-беле. Има ту свега. Од хапшења и стрељања комунистичке групе у Келестинцу, до пропадања те организације у Загребу, па до формирања, односно идеје да се формира КП НДХ па до присуства совјетске службе… Дакле, ту свега има, и ја мислим, а познајући илегални рад усташког покрета пре и у току рата, вероватно да Крајачић па и Тито нису желели да то отварају док год Павелић није представљао никакву претњу за Југославију.”

Причамо о Благоју Јововићу, Удба је знала да је он пуцао у Павелића. Господин Бојан Димитријевић тврди да је знала, јер Јововић је свраћао у нашу амбасаду у Буенос Ајресу.

“Мислим да југословенска служба у Аргентини није била развијена на начин као што је то било у европским државама, дакле није имала ту класичну агентуру као овде. Сви људи који су били тамо углавном су били у дипломатском статусу, неко ко је њих разумевао, ја мислим да они нису баш ни схватили шта у ствари Благоје Јововић жели и шта хоће од њих, тако да су они ту информацију пренели Београду али без икаквих посебних конотација. А сама чињеница да Јововић није долазио из комунистичког партизанског табора била је мање релевантна и да му се поверује.

Са друге стране, све доскора хрватска емиграција је била убеђена да је атентат на Павелића извршила Удба. Удба то није демантовала. Ако бисмо сумирали Брозове интересе у односу на Павелића, верујем да стоје овако: Павелић је био далеко, он Брозу није ни био никаква претња, због тога Павелића није хтео да убије или киднапује. А ту су Павелићеве везе са комунистичким робијањима, познавањима важних људи, па још дилови приватни и државни, све то би на неком суђењу отворило Пандорину кутију”, закључује др Бојан Димитријевић.



Ђоко Кесић / експрес

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.