СМАЊЕЊЕ БРОЈА ЉУДИ НА ПЛАНЕТИ: Ревијални геноцид

RWANDA-BISHOPS-GENOCIDE-APOLOGY

Као оптимално решење за проблем вишка становништва на Земљи, Светска влада у сенци је прихватила философију енглеског демографа Томаса Роберта Малтуса (Thomas Robert Malthus, 1766-1834). Главно Малтусово дело је „Есеј о популационом начелу“ (1798), у коме заступа тезу да ће се становништво умножавати геометријском, док ће се средства за опстанак (у првом реду храна) умножавати тек аритметичком прогресијом, па ће то као последицу имати опште сиромаштво, глад и пропаст. До 1826. године Малтус је продубио своје идеје и почео да проповеда геноцид као оптимално решење питања опстанка дела човечанства, прећутно сматрајући да је његов англосаксонски народ Богом одабран да влада планетом.

Малтусове идеје су брзо нашле плодно тле, па их је свесрдно прихватио и енглески писац футуристичких романа и идеолог ревијалног геноцида Херберт Џорџ Велс (Herbert George Wells, 1866-1946). У књизи “Open Conspiracy” („Отворена завера“), Х. Џ. Велс предвиђа како ће у Новом светском поретку (који он назива Новом републиком) вишак становништва (Велсове „бескорисне изелице“) бити темељно утамањен. Велс отворено препоручује геноцид и пише: „Људи Нове републике неће бити осетљиви на сучељавање са смрћу и на убијање… Имаће идеал по коме ће бити вредно убијати; попут Аврама, имаће веру за убијање и неће имати никаквих предрасуда у погледу смрти… Сматраће се, предвиђам, да одређени део људи постоји само захваљујући нечијој доброј вољи, сажаљењу и стрпљењу и то под условом да се не размножавају, а не видим никакав разлог који би био супротан предвиђању да неће оклевати да убијају када се та добра воља потроши… Сва та убијања ће се спроводити под једним опијатом… Ако се у законима будућности превентивна казна буде уопште примењивала, она неће бити убиство ни накажење тела… него добра, научно проузрокована бол“.[1]

Како су практично остваривани ови пљачкашко-геноцидни планови неформалне Светске владе, добар пример је и тзв. „психоделична револуција“ у Америци 60-тих година прошлог века, али је феномен и даље недовољно истражен и објашњен.

„Философија нове музике“
Један од главних идеолога „битлсоманије“, хистерије која је лансирана као интегрални део кампање за популаризацију најшире употребе LSD-а и других наркотика у оквиру хипи-покрета, био је Теодор Адорно (Theodor Adorno, 1903-69), композитор и музички писац познат по изврсној студији „Философија нове музике“ (Philosophy of New Music, 1949). Адорна је Хитлер протерао из Немачке због његових огледа са музиком Дионисовог паганског култа. Опенхајмери су га одвели у Енглеску, где му је британска краљевска породица осигурала услове за рад и материјалну подршку у музичкој школи Гордонстаун. Ту је Адорно смислио и усавршио све декадентно бљештавило које се данас прихвата као „алтернативна музика“: „Beatlesmusic Rock”, “Punk Rock”, „Heavy Metal Rock” и сличне помодне правце. Треба поменути да је назив „Beatles” (“Бубе“) Адорно смислио и одабрао као спону између модерног рока, староегипатског култа богиње Изиде и бубе скарабеја (балегара), магијског символа древног Египта.[2]




Теодор Адорно

Док су Малтусове идеје почетком 19. века утицале на геополитичаре Светске државе у оснивању, у 20. столећу су највећи утицај на чланове скривене Светске владе имале књиге Фридриха Аугуста фон Хајека (Friedrich August von Hayek, 1899–1992), британског економисте аустријског порекла. Три најпознатија дела професора фон Хајека су „Пут ка кметству“ (1944), „Састав слободе“ (1960) и „Политички поредак слободних људи“ (1979). Професор фон Хајек је предавао економију на Универзитету Чикаго од 1950. до 1962. где је поставио теоријске основе глобалистичких организација као што су Римски клуб (Club of Rome) и Трилатерална комисија (Trilateral Commission). Прву су светски управитељи на челу са свемоћним Дејвидом Рокфелером (David Rockefeller, 1915–2017) основали 1968., а другу 1973. године.

У свим својим књигама проф. фон Хајек критикује социјализам, супротстављајући му систем слободних тржишта, објашњавајући да је мешање државе у слободно тржиште крајње штетно и да не може зауставити и спречити економске тешкоће као што су инфлација, незапосленост и рецесија. Као водећи теоретичар глобалистичке политичке економије, фон Хајек је писао и препоручивао да економија САД-а, али и других развијених земаља света, треба да има и развија следеће темеље:

а) Урбана црна тржишта;

б) Мале производне погоне хонгконшког типа са физичком радном снагом;

в) Туристичке делатности;

г) Зоне слободног предузетништва у којима смутљивци могу неконтролисано да делују и „дилују“, тј. у којима трговина дрогом може несметано да цвета;[3]

д) Обустављање целокупне индустријске производње.

Разумљиво је да професор фон Хајек нигде отворено не препоручује геноцид као решење за заустављање општег сиромаштва и пропасти, али се овај „савет“ може прочитати „између редова“. Зато су фон Хајекове идеје у 20. веку свесрдно прихватили светски управљачи окупљени у Комитету 300, који ствара и усмерава јавно мнење не само у Америци, већ и у целом свету.

Комитет 300 (или неформална Светска влада) је задужио своје чланове, Сајруса Венса (Cyrus Roberts Vance, 1917 –2002) и Данијела Јанкеловича (Daniel Yankelovich, 1924–2017) да напишу интерни елаборат о најефикаснијем начину за демографско планирање, односно геноцидно смањење броја становништва на земљи, који су они еуфемистички назвали – депопулација. Реч је о „Пројекту за 1980-те“,[4] где се у Венсовом извештају под насловом “Global 2000 Report” препоручује паклени план да се број становника планете Земље преполови са шест милијарди на три. Ова свеобухватна „депопулација“ треба да се оствари до краја 20. века не само великим и свеобухватним светским ратовима, него и ограниченим а бројним, „малим“, локалним, грађанским, и нарочито верским ратовима у вишенационалним земљама (као што је било цепање и дробљење несрећне СФР Југославије пре тридесет година), као и ширењем заразних вируса и изгладњивањем, нарочито у Африци и Азији и свим земљама тзв. „Трећег света“, које су од ових супер-криминалаца практично незаштићене.




Џими Картер (James Earl Carter Jr. , рођен 1924), председник САД од 1977. до 1981, и његов државни секретар Едмунд Маски (Edmund Sixtus Muskie, 1914 –1996) прихватили су овај Пројекат депопулације, и у име Владе САД одобрили његово спровођење. По том плану број становника САД-а мора се до 2050. године смањити за неких 100 милиона „бескорисних изелица“.

У раздобљу тзв. Хладног рата, од 1945. до 1984. године, грађански ратови широм света однели су око 30 милиона људи, што је тек неких 30% мање жртава него што је број погинулих и несталих у Другом светском рату. У овој књизи[5] су подробно описани поступци којима је неформална Светска влада револуцијама и ратовима, те довођењем на власт својих штићеника (Робеспјер, Лењин, Стаљин, Хитлер, Павелић, Тито, Мао, Пол Пот и многи други мање познати касапи) постепено остваривала планирани, планетарни геноцид.

Добар пример геноцида у најновијој историји, и његове практичне реализације на терену, даје нам револуција гериле Црвених кметра у Камбоџи, у југоисточној Азији, која је отпочела 1975. године, и терор над камбоџанским народом, који је трајао све до 1979, а којим је руководио Пол Пот, васпитаник Комитета 300. По сопственом признању, сатаниста Пол Пот је у овом раздобљу побио близу три милиона (!) сународника, што чини скоро половину укупне камбоџанске популације!

Пол Пот (право име Салот Сар) је рођен 1925. године на напредном пиринчаном поседу северно од Пном Пена, у Камбоџи, којом су тада владали Французи. Када му је било шест година родитељи су га оставили у једном будистичком храму, где је најпре био искушеник, а затим монах. Године 1949., када му је било двадесет четири, Пол Пот је отпутовао у Париз, где је, захваљујући француској стипендији, студирао електронику. У Паризу је упознао осам година старију Које Понари, која ће постати његова прва жена. У Паризу је упознао и камбоџанског студента Кие Сампана, члана Комунистичке партије Француске, од кога је учио и прихватио Лењинову и Стаљинову доктрину револуционарног терора и диктатуре пролетаријата.




По повратку у Камбоџу, Пол Пот се учланио у Комунистичку партију своје земље, која је тада, као опозиција француским штићеницима, краљу Сихануку и влади Лона Нола, била у илегали и скривала се по планинама као партијска војска. Вијетнамски рат се прелио у Камбоџу, па је опште расуло помогло Полу Поту и његовим герилцима (Црвеним кмерима), да у пролеће 1975. године заузму Пном Пен. До тада је Светска влада (Комитет 300) преко Американаца помогла републику Лона Нола са милијарду и сто милиона долара у материјалу и пет милиона готовог новца. Истовремено је тајно дотурана помоћ у пешадијском наоружању, зашта су били задужени оперативци британске агенције МИ6. Како је америчка помоћ влади Лона Нола одједном престала, већ 17. априла 1975, после камбоџанске нове године, Црвени Кмери су ушли у Пном Пен као победници у петогодишњем грађанском рату. Тада је објављено да је нови председник Камбоџе, сада Кампучије, Пол Пот, бивши радник на плантажама каучука, и већина камбоџанских грађана је тада први пут чула за њега.

Сада је режим Пола Пота и црвених Кмера могао да започне и изведе најпотпунију од свих револуција које су се догодиле у историји. План је био да се избрише све што је до тада постојало, па је, у стилу француских револуционара с краја 18. века, револуционарна 1975. година преименована у нулту. Централна банка је уништена експлозивом, и новчанице су лепршале по аветињски пустим улицама Пном Пена, из кога су грађани протерани. Ова насилна евакуација целокупног становништва двомилионског града правдана је тврдњом да се становништво може лакше исхранити по селима. Тиме је била осигурана и комунистичка победа над приватним власништвом, које је нови режим радикално укинуо. Прави разлог изгона била је неспособност нове власти да контролише градове. Присталице Пола Пота и Црвених Кмера већином су били неписмени сељаци, који су патолошки мрзели грађане и градове, сматрајући их центрима стране доминације. Римокатоличка катедрала је разграђена камен по камен, све док није нестао и последњи траг најмонументалнијег здања Западне културе. Да би учврстио апсолутну власт, Пол Пот је обзнанио да ће будистичка и свака друга религија, као и новац и приватно власништво, бити потпуно забрањени и стављени ван закона. У утопистичкој држави сељака, грађани ће бити подвргнути физичком раду, а будистички калуђери, ненавикнути на физичке напоре, мораће свакодневно по 15 сати да копају канале. Старији калуђери, па чак и трудне жене, стајали су у хладним, кишним сезонама у води до груди, радећи на каналима, док су им ноге отицале и крвариле. Уколико би неко због болести и умора престао са радом, не би добијао храну, па су људи често умирали од комбинације болести и глади. Црвени Кмери су тада лансирали слоган: „Имати те није добитак, уништити те није губитак!“.

Пре доласка Пола Пота на власт, Камбоџа је са око 2.500 храмова била најприврженија будизму од свих земаља југоисточне Азије. Како је револуционарна доктрина нове власти била у потпуном раскораку са будистичким учењем и праксом, Црвени Кмери су се својски потрудили да избришу све трагове будизма из свакодневног живота – побили су водеће монахе и свештенике, укинули право на веру преосталима, и уништили већину храмова. Онда су прешли на радикални обрачун и погубљења свих који су имали било какво образовање и уживали углед и утицај у претходној власти – политичке вође, официри, службеници и остали образовани грађани пред преким судом су проглашавани издајницима кмерске револуције. У многим случајевима, заједно са осуђеним „издајником“ убијана је и цела његова породица. Црвени Кмери су жртву убадали спреда и с леђа. Док би тако лежао на самрти, престрашена и пренеражена жена и деца осуђеног „издајника“ приморавани су да се окупе око тела. Жене, приморане да клекну, биле су такође избодене на смрт, а и деца. Најмлађа деца, једва свесна шта се око њих дешава, черечена су, уд по уд.




Крајем 1978. године, кад су глад и егзекуције достигли врхунац, режим Пола Пота је нагло почео да изједа самог себе. Потова неизлечива мржња према Вијетнамцима полако се окренула против њега самог. После низа жестоких сукоба на граници са Вијетнамом, 150.000 вијетнамских војника сјурило се преко границе и, у јануару 1979, кампућијски народ дочекао их је раширених руку, као ослободиоце. Са својим револуционарним убицама Пот је побегао у Северну Камбоџу и Тајланд.[6]

Тако се завршио овај стравични опит и почетак геноцида испланираног у лабораторијама тзв. Светске владе. Њихов крвави штићеник, Пол Пот, умро је као изгнаник природном смрћу, у априлу 1998. године(!)

Драган Р. Млађеновић / Балканска геополитика
——————————————————————

ЛИТЕРАТУРА

[1] Џон Коулмен, Хијерархија завереника: Комитет 300, Београд, 2006, стр. 195.

[2] Џон Коулмен, Наведено дело, стр. 190.

[3] Одличан пример овакве хероинске „зоне сумрака“ је од 1999. „независно“ Косовo.

[4] Cyrus Vance & Daniel Yankelovich, 1980`s Projeсt; у књизи Џ. Коулмен, Наведено дело, стр. 188; више о Данијелу Јанкелевичу, „краљу удружене мреже анкетара“ и најстаријем творцу америчког јавног мнења у служби Комитета 300, у истој књизи, стр. 144.

[5] Драган Р. Млађеновић, Тајна безакоња – увод у историју антихришћанске завере, Драслар-партнер, Београд, 2010.

[6] „Пол Пот – архитекта геноцида“, у књизи Миранда Твис, Највећи злотвори у историји, Политика-Београд, 2004, стр. 256-273.(Поглавље у књизи Драган Р. Млађеновић, Тајна безакоња – увод у историју антихришћанске завере, Драслар-партнер, Београд, 2010)



1 Коментар

  1. Која то рачуница доказује колико Земља „пожељно“ може да носи људи?
    Ко има знање и „лиценцу“ за прорачун? Ако има нека је изнесе на јавни увид и светски референдум, ако је убеђен у њену исправност.
    Само жеља самоумишљених „владара“ шпекулативног новца није довољна да од Земље направе свој приватни врт, имају они довољно новца купити себи приватна острва, земље и шуме ако желе више приватности. А како користе та острва и шуме? Па за оргије са малом децом укључујући силовања, лов, убиства … наравно туђе деце. Значи није њима ни до природе ни до напретка људске свести која може напредовати једино рађањем нових јединки и њихово уподобљавање у свет васељенских еманација.
    А они управо све раде да то спрече, величањем педерлука, наркоманијом, силовање и убиства деце, децу улупати кроз школу, начин живота, разарањем породице, основне ћелије друштава…
    Та багра и одпад у људском облику служи и робуј нељудској свести, чак шта више и хвале се тиме, на пример „уметница“ абрамовичка се хвали као је три пута убила чедо у себи, енглески „принц симпатично“ поручује да би у следећој инкарнацији желео бити „вирус“ ваљда да напакости масовно људском роду, син сорошев пешкир као и многи званичници укључујући и „нашу“ багру … који се гурају у власт … е сада одакле толика омраза према људском роду који ради дани и ноћ да би тај људски шљам живео као ПАРАЗИТ заједно са својим породицама. Па ваљда би требали да воле своје поданике на чијој грбачи живе и стичу „богатство“!? а не да га мрзе и раде му на уништењу.
    Врло схватљиво јер раде за своје господаре који нису људи а додворавају им се исказујући мржњу према свом роду и делајући као њихови уништитељи на хиљаду и један начин против људи: ратови, сплеткарења, тровања, вакцинисања, убијање деце … све сама „јуначка дела“.
    Давних дана на то нам је указивао често ( од скора упокојени ) Др Тодор Јовановић.
    Хоће „владари“ спасити Земљу од људи а трују је из ваздуха укључујући људе, биљке, животиње … све комплет
    Када би вране донеле одлуку да их има превише у јату и почеле једне другима избацивати јаја из гнезда и прождирати птиће?!
    Глисте су по тежини збирно тешке као и сви органски облици свести укупно ( људи, животиње, инсекти … ) , па им не пада напамет да се одрекну своје бројности а неки људи као „разумна“ бића имају жељу друге побити курвањаки болештинама, ратом и насиљем уз велику осећај патње и бола . Збиља имбецилно са њихове стране.
    Ко зна колико су Тесли, Ђоковића већ појели и побили како у утроби мајке тако и у дечијем облику.
    Да нема довољно хране не стоји као аргумент јер нису ни сви земаљски ресурси искоришћени а камоли морски.
    Ако има на свету вишка људи којих се треба решити то је баш она мањина који презире свој људски род, клања се нељуском облику свести за рад новца, „престижа“ и непостојеће моћи а и њихове слуге што ће и овај случај „короне“ недвосмислено показати.
    Да облици неоргански свести ( којима се клањају комитетлије, сатанисти, крунисане главе … ) немају никакву божанску моћ је и доказ да тешко и поред једења деце, пијења њихове крви, замене и по 6 срца и ко зна колико органа побијених људи уз помоћ конзилијума доктора једва доживе стоту, што могу „обични“ људи који скромно живе и раде и без да виде лекара уважавајући творчеве законе скромности. На пример јогини, монаси … и то са шаком биљне хране на дан.

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.