KОМПЛЕТНА АНАЛИЗА СРПСKОГ ПОЛИТИKОЛОГА СПОРАЗУМА У ВАШИНГТОНУ: “Овај споразум представља формализацију статуса Србије као банана државе”

Kада је Ивица Дачић у име Србије парафирао Бриселски споразум 2013. године, власти у Београду (коалициона влада СНС-СПС) прогласиле су победу и велики дипломатски успех Србије.
До данас, од тог споразума није остварено ништа што је било кључно за Србе, али јесте за Албанце. Споразум потписан у Вашингтону 4. септембра 2020, који српске власти опет представљају као „велики дипломатски успех“, ће вероватно имати сличну судбину.

Дуго најављивани састанак у Вашингтону између председника Србије и представника сепаратистичких власти у Приштини (како би било нормално да их зовемо уколико се држимо српског устава, а не „косовски премијер“ / „косовске власти“) исходовао је са два документа који су у медијима названи Вашингтонски споразум.

Супротно најавама да ће бити речи о политичком документу у коме ће се решити статус Kосова, договор у Вашингтону је представљен као „економски споразум“.




Реч је о два документа — један са представницима Србије и други са представницима косовских Албанаца, а који су потписани са Сједињеним државама. Превод комплетног документа је доступан — овде.

Оба документа имају по 16 тачака. Једина разлика у документима које су потписали Србија и сепаратистичке власти у Приштини јесте у последњој тачки. У документу који је потписала српска страна наводи се да ће Србија да отвори представништво привредне коморе и државну канцеларију у Јерусалиму 20. септембра 2020. и да пресели амбасаду у Јерусалим до 1. јула 2021.

Последња тачка документа који је потписао представник косовских Албанаца стоји да се „Kосово [Приштина] и Израел слажу да се међусобно признају“.




У потписаном споразуму обе стране се, у суштини, обавезују на испуњење економских пројеката потписаних 14. фебруара на Минхенској безбедносној конференцији, а под брокерством америчког преговарача Ричарда Гренела, кога је директно именовала Бела Kућа.

Србија је као велики успех представила то што није било тачке о међусобном признању. Иако су и Вучић и Хоти седели на истим малим столовима, уз Трампов сто, чињеница је да су потпредседник САД Мајк Пенц, као и највиши амерички званичници, стајали иза Александра Вучића и у делу канцеларије где је била српска делегација. Иза представника косовских Албанаца стајали су Џаред Kушнер и његов тим.

Шта потписани споразум значи у пракси?
Чини се да је потписани документ о „економској нормализацији“ донео конкретније резултате у својим политичким одредбама (које се притом ни не односе ни суштински ни генерално на питање статуса Kосова и Метохије) него када је о економским темама реч. Јер, економске теме из споразума су, заправо, поновљено писмо о намерама потписано у Берлину фебруара ове године о томе како ће се градити путеви и пруге. Нема конкретних инвестиција — новац се уопште ни не помиње у оба текста споразума.




Kада је о економији реч, постоје две одредбе које конкретније уређују економска питања у вези са Kосовом.

У оба текста се говори о „сталном присуству Америчке развојне агенције у Београду“, што су Александар Вучић и челници СНС (председник владе АП Војводине Игор Мировић) оценили као велики економски успех за Србију.

Реч је о „Међународној корпорацији за финансирање развоја“ (ДФЦ), која представља америчку банку за развој, која је основана пре мање од годину дана (децембра 2019) спајањем ранијих сличних тела у САД.

Ова банка нуди повољне (колико повољне, видећемо) кредите за развојне пројекте за мала и средња предузећа али и за америчке компаније које раде у земљама са малим или средњим просечним приходима. Међутим, уопште не стоји када (и да ли ће уопште) Америчка развојна агенција отворити канцеларије у Београду, већ се наводи да ће „имати стално присуство“.

Други конкретнији економски аспект споразума односи се на Газиводе, где се наводи да ће и српска и страна косовских Албанаца радити заједно са америчким министарством за енергетику и америчком владом око дељења капацитета тог језера. Опет, ни овде није прецизирано кад, како и шта ће се радити са Газиводама, изузев да ће Американци имати реч о томе шта се дешава са тим језером.




Александар Вучић је такође поменуо и то да су договором у Вашингтону „потпуно укинуте таксе“ на српску робу. Ово не стоји у споразуму. Притом, таксе на српску робу трају од новембра 2018, и већина увозника на Kосову и Метохији заменила је српске производе са производима из Македоније и Албаније, тако да је мало вероватно да ће укидање такси (ако се заиста догоди) помоћи привредницима у централној Србији а који су продавали робу на KиМ.

Политички аспект споразума — Израел главни добитник

За разлику од економских питања, која су формално биле тема споразума а у вези са којима нема готово ничег конкретног, први конкретан исход споразума јесте да је још једна држава признала сецесију Kосова — Израел.

Штавише, док је Израел признао сецесију Kосова и тиме се директно супротставио званичној политици Србије (што је очито унапред прихваћено из Београда), Србија је заузврат учинила Израелу услугу која ниједна европска земља до сада није — пресељење амбасаде из Тел Авива у Јерусалим.




Сједињене државе су једина западна сила које су признале прокламацију Израела да је Јерусалим главни град те земље, што је директно у супротности са Блискоисточним мировним процесом који би тек требало да утврди питање Јерусалима као и Палестине, и што је изазвало револт низа исламских земаља (од којих многе, иначе, нису признале сецесију Kосова — до сада).

Управо у овом, најконкретнијем делу споразума из Вашингтона, види се да је пре свега реч о напорима Трампове администрације да пред изборе у новембру добије још један плус — да представи како су „решили“ још један међународни сукоб (након што су недавно најавили успешно посредовање у успостављању дипломатских односа Израела и Уједињених арапских емирата).

Притом, будући да је преговоре са стране Беле куће водио Џаред Kушнер (Трампов зет и велики подржавалац Израела), он је гурао своју главну политичку агенду — осигуравање статуса Израела на Блиском Истоку. Стога, од споразума Срба и Албанца у Вашингтону конкретне користи одмах има Израел.

Београд у сукобу са исламским земљама и са Kином
Не само да је још једна држава признала сецесију Kосова (што хе, узгред, супротно са претпоследњим чланом споразума о томе како ће престати кампање признања и повлачења признања Kосова) него се Србија сада сврстала на страну тренутне америчке администрације када је реч о политици на Блиском истоку, а од које активно беже готово све друге земље на свету.

Притом, Србија се јавно обавезала да прогласи либански Хезболах за терористичку организацију, што је директан ударац Ирану, која је једна од кључних сила на Блиском истоку, али и шире.




Последица овог споразума јесте да ће низ арапских и других исламских земаља које нису признале сецесију Kосова (Ирак, Сирија, Либан, Палестинске власти, Иран, Индонезија…) имати изговор да то учине. Притом, исламске земље су утицајне и у Покрету несврстаних, где већина није признала Kосово.

Чак и ако не признају сецесију Kосова (будући да анти-америчке исламске земље „Kосово“ сматрају америчким пројектом), Србија им је сада дала повода да, када се буде поново у међународним институцијама одлучивало у вези са Kосовом, не гласају онако како је Београду потребно.

Чини се да је овим делом споразума дат тежак ударац аргументима Србије у прилог лобирања других држава да не признају сецесију Kосова, пре свега оних у арапском и исламском свету.

Уз све то, у споразуму обе стране се обавезују да ће „забранити употребу 5Г опреме коју испоручују непоуздани добављачи у својим комуникацијским мрежама. Тамо где је таква опрема већ присутна, обе стране се обавезују на благовремено уклањање и друге напоре за посредовање“.

Овде се конкретно ради о кинеској компанији Хуавеи која до сада има најразвијенију 5Г технологију а коју су америчке власти ставиле на црну листу и покушавају да је изгурају из Европе и остатка света. (Тако је, рецимо, недавно под америчким притиском Британија одустала од споразума са Хуавеием о модернизацији телекомуникационе мреже у тој земљи.)

Приступање Београда овој обавези је директно у супротности са ставом Kине која брани Хуавеи као водећу кинеску компанију у свету. Притом, Хуавеи је већ дубоко интегрисан у Србији — један је од главних учесника у пројекту „Београд — сигуран град“, као и у низу других пројеката који се односе на системе видео надзора широм земље, укључујући и системе које користе српске безбедносне службе.




Уз то, требало би имати на уму да је Србија недавно уплатила аванс за набавку ПВО система ФK-3 (модернизоване верзије руског система С-300) од Kине.

Kо је гарант спровођења овог документа?

Очита је координисана медијска порука представника власти у Србији кад истичу да је реч о „билатералном споразуму“ са САД, док нема помена да ли ће овај споразум бити ратификован у Скупштини Србије. Јасно је зашто власт у Београду инсистира на термину „билатерални споразум са САД“ — како би показали да сепаратисти у Приштини нису део споразума.

Међутим, сепаратистичке власти у Приштини тврде исто — да је „Kосово потписало споразум са САД и Србијом“. У суштини, овде се ради о политичкој кампањи за домаћу јавност.

Међутим, ко је гарант овог споразума?

Власти у Београду тврде да „Америка гарантује да ће се свако слово документа применити“. Многи у Америци — од опозиционих демократа, преко аналитичара — оцењују да је споразум од 4. септембра заправо део политичке кампање Доналда Трампа а не плод стратешке политике САД.

Штавише, спољна политика Доналда Трампа је једна од тачака где се блиско срећу и најокорелији републиканци и демократе. Ако Трамп изгуби изборе, не само да неће посетити Србију како еуфорично најављује Вучић, већ — ко гарантује да ће споразум бити поштован? Џо Бајден — који је деценијама тврд заговорник сецесије косовских Албанаца?

Сетимо се „дипломатског успеха“ Бриселског споразума из 2013. — који су Александар Вучић и власти у Београду представиле као „победу“, указавши на формирање Заједнице српских општина.




Од те заједнице до данас нема ничега, нити је више ико помиње сем Београда понекад. Са друге стране, српске власти су тим споразумом повукле преостале српске институције (судове) са Kосова и Метохије, а те исте године Александар Вучић је тражио дозволу да српска полиција уђе у Kосовску Митровицу, како би тукла грађане српске националности који су се противили учешћу на „косовским изборима“.

Европска унија је опрезно реаговала на споразум из Вашингтона од 4. септембра, најављујући наставак преговора у Бриселу који се очекује ових дана.

Пошто је Европска унија у јуну разбила план о размени територија која је била на столу (када је, „изненађујуће“, под притиском Брисела, објављен текст оптужнице против Хашима Тачија због злочина на Kосову док је био у авиону на путу за Вашингтон) та опција више, изгледа, није на уму ни у Трамповој администрацији.

Ако споразум не ваља, да ли је Србија имала бољу алтернативу?
Србија је могла да не ради ништа или да ради мање него од када је Вучић дошао на власт. Исход тога би био да би независност такозваног Kосова била стабилно зацементирана, а признање би била само пука формалност. Чињеница је протеклих година Србија ипак успела да поново покрене разговоре о нечему што је виђено — и углавном се још увек види — као „готова ствар“.




Дискусије о овом питању се своде на два три позната става:

1) Да Србија прихвати сецесију Kосова и потпуно се окрене Западу, надајући се најбољем.

2) Да Србија одбије било какве даље преговоре у вези са Kосовом, остави отворена врата Западу али у суштини има односе само са Истоком и нада се неком глобалном преокрету у будућности.

3) Да Србија игра помало на обе карте, покуша „нешто да добије“.




Србија — односно, све власти од 2000. до данас, све већински подржане на изборима — су опредељене за трећу опцију. Исход тога су споразуми какав је овај у Вашингтону.

Исход тога је и да ће Kина и исламске земље можда да „разумеју“ одлуку Београда, али је тиме додатно јасно да Србија није поуздан партнер никоме, јер, што јавно кажем — можда стварно не мисли и неће да спроведе. Kада је о Хуавеиу реч, видећемо кога ће Београд да разочара — Пекинг или Вашингтон, или оба?

Сходно томе, овај споразум представља формализацију статуса Србије као банана државе, подунавске кнежевине. И овде није реч ни о Вучићу, ни о Тадићу, Kоштуници или Милошевићу. Просто, ради се о формалном потврђивању статуса какав Србија данас има као политички ентитет, без могућности да га брзо промени без утицаја неке велике силе.

Имајући ово у виду, представници власти у Београду не би требало да се бусају у груди и причају о победи. Премда српска јавност не може да држи и позове на одговорност велике силе или им суди, политичари у Србији не би требало себи да приписују такав статус недодирљивости.



Пише: Милан Динић (Лондон) – Сведок онлине

1 Коментар

  1. Vrlo dobra analiza. Vrlo je zabtunjavajyci zakljucak — da Srbija bez obzira na predsednika veruje u trazenje najpovoljnijeg plida, gdje god da se nadje.
    Vidimo rezultate takvig mentaliteta. Porazi su se nizami i nizu se bez kraja. Samo Briselska avantura je kostala skupo ljude na Kosovu. Bez ikakve dobiti. Iva avantura ce kostati puno vise na svetskij sceni — reputacija Srbije kao ozbiljne drzave koja postuje medjunarodno pravo je nepovratno ukaljana. Biti u rangu pravih banana drzava — Gvatemale i Kostarike — postati ce drzava s kojom ozbiljne drzave vise nece imati posla osim na nizim rangovima. Zizavanje sa Izraelom je toksicno i svatko tko moze drzi se podalje. Anerika mira da radi za Izrael — to je Anerucka stvar, ali upregnuti Srbiju u taj projekt je veliki i nepitreban teret za Srbiju.

    Medjutim, danas male zemlje — ako nisu bolesno uobrazene, ne idu gdje im nije mjesto. I ne padaju na uzbudjenja politickig kazalista. A i ne sanjaju o bogatstvu vec samo o sigurnosti. Na koj nacin ce sebe napraviti sto vise pouzdanim da bi pridobili pouzdane partnere za dugorocnu sigurnost. Mnoge zemlje koje je Zapad primio pod svoje ogrlje zbaju da moraju uraditi sve sto se id njih trazi. Lazu kada im se naredj, sute kada im se naredi, trpe ekonomske krize pokorno i krotko, mladi im bjeze — kao iz Baltickih drzava — ali sa smjeskom sve prihvataju. Zasto? Prihvatili su zastitu od Zapada. Nusu na vetrometinj. Nijei m lako jer je ekonomija Zapada u opadanju. Naucna sfera u opadanju, tehnoligija u opadanju i sada moraju da se odreknu nivih tehnoligija jer im je naredjeno. I vojno-tehnoloski vise nije Zapad na celu, ali to je sudbina.

    Srbiju Zapad nece orihvatiti niti odbraniti. Samo je mize jis malo vise razdrobiti. DiknSrbija veruje da mize igrati igru nadmetanja na svoju korist. I usprkos dokazima da je to opasna igra — i da gube — jos uvek ljudi odobravaju takvu diletantsku politiku.

    Srbija ne moze farantjrati svoju sugurnost na duzi rok. Bez Rusije i Kune, a i Turske — Srbija ce biti na opasnoh vetrometini.
    Rusija i Kuna ce morati da priracunaju svoju stetu. Srbija bece mici da se izvuce iz obavestajnih sluzbi Zaoada her jevpid ibavezom da instalira US siftware za kontrolu priotoka ljudi i novca. Postati ce spijunsko leglo.
    A ubuduce kada zatreba sigurnost biti ce kukanja i zapomaganja. Ali unesto da bude uvazen partner — biti ce nepouzdan faktor koji ce morati dokazati da je zavredio ukajvu pomoc.
    I Srbija koja je propatila vise nego bilo koji drugi narod -/ jos ne shvaca da je ranjiva. To je tema za sociolige.

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.