Митрополит Амфилохије – од великосрбина до великоцрногорца

„Не може човјек гријешити ако истину рече,
гријешио би ако је затури и крије од људи“ (Сула Радов).

У прошлом видеу сам показао како је православно поимање нације и разобличио новаторски однос према овој свештено-духовној категорији. Православно богословље нације сам показао на примеру србског свештеног народа, који је захваљујући Св. Сави породио особени стил и дух, тзв. светосавље, светосавску народну цркву. Потом смо видели како је црногорска нација настала ван Цркве, без њеног благослова, и да је она у својој суштини конвертитство – преверавање по начину настанка, и да њу можемо сматрати за врсту јереси. На крају сам на основу свега реченог доказао да СПЦ не може дати благослов за њено оцрковљење, при чему поштује, као право сваког човека на самоизјашњавање, њено право на постојање у грађанском друштву.

У овом видеу ћемо видети какав је богословски однос Митр. Амфилохија према нацији уопштено, и посебно у односу на србску и црногорску нацију.

Показао сам у прошлом видеу да је Митрополит растао и васпитаван у епском духу србства Св. Саве, Св. Лазара Косовског, Косова и Његоша. Такав је завршио богословске школе у Београду, такав отишао у Грчку на докторат, такав се вратио, преко Париза, најпре у Банат као епископ, а од 1991. г. у Црну Гору, на Цетиње као Митрополит. На устоличењу су му били Новак Килибарда, Радован Караџић и Матија Бећковић. Још 1990. је тврдио: „Српски народ у овој има најмање разлога, што се њега тиче, да се бори за било какву Југославију… Да смо 1918, као народ, имали ово искуство које имамо сада, вјерујем да не бисмо ни улазили у југословенску перспективу – ни себе ради, ни других ради. Гледано кроз перспективу садашњег искуства, 1918 је једна од великих заблуда и илузија српског народа“. Дочекало га је време ратова, и он је био на свим ратиштима где се србство бранило: са гуслама на дубровачком ратишту, са Арканом на Цетињу: „Митрополит Амфилохије је на Петровдан 1991, од Цетињског манастира ‘направио касарну’, дозвољавајући припадницима Арканове Српске добровољачке гарде да наоружани уђу у њега“. Срцем је био уз Републику Српску, „светиоником и Пијемонтом целокупног српства“, потом у Метохији сахрањивао мртве… Његошевски је боловао и састрадавао све муке, невоље и страдања свих србских земаља. Његова реторика је, по тврдњама његових противника у Црној Гори, било промовисање србства и светосавља, сагласно великосрбском националистичком пројекту. Када је новоизабрани Војислав Коштиница дошао у Требиње на сахрану Јована Дучића 1999. г., Митрополит је изјавио: „Судећи по понашању Цркве, али и свих присутних у Требињу, долазак Војислава Коштунице на сахрану Јована Дучића оставио је утисак да је тамо дошао не само предсједник СРЈ, већ предсједник свих Срба у отаџбини и дијаспори“. Тих година му је пребацивано због обнављања четништва: „Реафирмација четништва, видљива не само у историографско-публицистичкој делатности СПЦ у Црној Гори, односно митрополије црногорско-приморске и њеној издавачкој делатности, организовање освештавања стратишта на којима су изгинули четници наилазило је на контроверзна мишљења, не само у црногорској јавности“.




„Амфилохијево политичко дјеловање изазива бројне контроверзе у јавности због промовисања клерикализма, великосрпског национализма, негирања црногорске нације и државности, реафирмације четништва, као и због противљења европским интеграцијама, правима сексуланих мањина итд.“.

Све то време однос Митр. Амфилохија према држави Црној Гори и црногорској нацији је био великосрпски, ниподаштавајући. Црна Гора је за њега „авнојевска, филџан држава“, а црногорска нација „комунистички накот“ и копиле Милована Ђиласа. Године 1988. изјављује љубљанској Младини: „Став комунистичке партије и то по директивама Коминтерне прије рата, био је да Балкан и у срцу Балкана српски народ треба да се ослаби. На темељу тога створени су нови народи који у историји нијесу никад ни постојали, као рецимо Црногорци, они су најочигледнији примјер. Ја сам Србин, премда сам рођен у Црној Гори“. На државној србској телевизије исте године говори: „Кажу ми, а изгледа да је то и тачно, како је Милован Ђилас добио наређење да историјски образложи и документује постојање црногорске нације и да је то он урадио на основу Марксовог учења. Међутим тај исти Ђилас се 1954. одрекао тог свог копилета и сада се пише и осјећа Србином. Али то зло је остало“. Следеће године ће у Књижевним новинама изјавити: „У историји никад није постојао црногорски народ“.

Црногорце је чак поредио са воловима: „По чему сте Црногорци? По томе што сте рођени у Црној Гори? Па и волови и козе се рађају у Црној Гори, али нису Црногорци и Црногорке. Јесу црногорски волови и црногорске козе, али нису Црногорци и Црногорке који су целивали и целивају мошти Светог Петра Цетињског и икону Мајке Божје, покровитељке овога града“.




Сличан је био и његов однос према црногорској држави: „У септембру 1999. године у интервју чешком недељнику Тидем Амфилохије је изјавио да је задатак СПЦ ‘очување српске Југославије’ и ‘спречавање отцепљења Црне Горе’“.

О учешћу Митр. Амфилохија 2004. г. у борби против укидања србског језика у црногрским школама, Н. Килибарда је писао: „Ових дана свједоци смо галаме о номинацији језика у Црној Гори у којој су најгрлатији ситни политичари који лаички приступају пореблемима језика, светосавски клерикалци са г. Амфилохијем на челу и недужни грађани које су испровоцирали политиканти и попови“.

Врхунац великосрбовања Митр. Амфилохија пада тачно уочи референдума за одвајање Црне Горе 2006. г. „Пре референдума о независности Црне Горе, своје мишљење о томе Амфилохије је изнео на новосадској телевизији, речима не баш прикладним свештеном лицу. На питање новинарке ‘Шта мислите о црногорском државном пројекту’, он је одговорио: ‘Не прави се пита од онога’“.

Због таквог Митр. Амфилохија, поред осталог, сам отишао у Цетињски манастир 1997. г.

Међутим, 2006. г. и осамостаљивање Црне Горе је тачка заокрета у његовој духовности, богословљу и биографији. Дошло је до промене његовог односа према србској и црногорској нацији: прве је бивало све мање у називима установе Митрополије, њеним званичним саопштењима и његовим беседама, а друга је лагано попуњавала тако направљени празни простор.




Пре свега, остало је забележено да се, мимо горе наведене изјаве о пити, Митр. Амфилохије није мешао у ток референдума. Сам Мило Ђукановић ће му 2011. г. јавно одати због тога признање: по њему, Митрополија је „’у важним политичким тренуцима била конструктивна по политичку стабилност’ Црне Горе у интересу ‘њеног правилног демократског усмерења који су је довели до стабилности и независности’ и у том смислу навео 1997. и 2006. годину“. Ово је подсећање на чињеницу да је Митрополит помогао 1997. г. Милу Ђукановићу да дође на власт. Имао је информације да је Слободан Милошевић од стране запада пуштен низ воду, па се, окренушви се од подрше Слобином Момиру Булатовићу, приклонио Милу. Лично је то негирао: „Нисам га ја подржао, ја се у ту причу нисам мешао, само што је у том расколу међу њима Ђукановић био очевидно способнији као политичар“. Међутим, сведочење Р. Јововића је сасвим супротно: „Ка­да­ су­ се­ су­ко­би­ли­ Ми­ло ­и ­Мо­мир, ­митрополит­ Ам­фи­ло­хи­је ­је Ђу­ка­но­ви­ћу ­та­да ­пру­жио­ подршку. Та­да ­је­ био­ су­коб­ из­ме­ђу­ Бу­ла­то­ви­ћа­ и­ Ђукановића. Ја ­сам­ био­ за ­Мо­ми­ра­ Бу­ла­то­ви­ћа.­ И­ ме­не­ зо­ве­ митро­по­лит­ Ам­фи­ло­хи­је.­ (­Ве­о­ма­ во­лим­ Ам­фи­ло­хи­ја, ­али­ ово­ са­да­ мо­рам­ ре­ћи­ да­ је­ погри­је­шио ­ка­да ­је ­ри­јеч ­о ­Ми­лу­ Ђукановићу)­ Мје­сец­ да­на­ по­сле­ тих­ де­ша­ва­ња,­ по­звао­ ме­ митро­по­лит­ и­ упи­тао­ шта­ мислим­ о­ Ђу­ка­но­ви­ћу­ и­ ње­го­вој­ подр­шци.­ Ја­ сам­ му­ од­го­во­рио ­да­ сам­ си­гу­ран­ да­ ће­ Ђу­ка­но­вић­ пре­ва­ри­ти.­ Ми­тро­по­лит ­је ­од­го­во­рио:­ ‘Зе­бем’.­ А ја сам ­на ­то ­ре­као­ да­ не­ треба­ да­ зе­бе­ јер­ је­ Ми­ло­ сва­ког­ пре­ва­рио.­ Преварио­ је­ Ви­до­ја­ Жар­ко­ви­ћа,­ пре­ва­рио­ је­ Сло­бо­да­на­ Милоше­ви­ћа,­ пре­ва­рио­ је­ Мо­ми­ра­ Бу­ла­то­ви­ћа,­ пре­ва­ри­ће­ и­ Вас.­ Ми­тро­по­лит­ ми­ је гово­рио ­да­ су­ Ђу­ка­но­ви­ћи­ до­бра­ ло­за, ­а­ ње­го­ва­ ујчевина ­је ­од Мак­си­мо­ви­ћа,­ од­ со­ја­ људско­га.­ ‘Не­ће­ пре­ва­ри­ти,­ си­гу­ран­ сам’.­ ‘Видјећемо’.­ И­ та­ко­ је­ и­ би­ло.­ Убр­зо­ се­ окренуо­ и­ про­тив­ Цр­кве­ сво­је“. Ево оцене ових догађаја Д. Дедејића 2019. г.: „Још од времена када је пресудно подржао Мила Ђукановића на предсједничким изборима 1997. године и када је, акцијом ‘пиштаљка’ учествовао у рушењу Слободана Милошевића, након чега је београдски политички талог и голи шљам дошао на власт у Србији, митрополит Амфилохије је незаобилазни фактор одговорности за катастрофалан положај Срба у Црној Гори… Када је Амфилохије Радовић, мимо Устава Српске цркве, умјесто канонских одредница, почео на званичним печатима, одмах након покраденог референдума, да користи термин ‘Православна црква у Црној Гори’, ‘кумовао’ је садашњем подстанарском статусу Српске цркве у мафијашкој држави Мила Ђукановића“.

О својој неустралности поводом референдума говори 2011. г. и сама Митрополија црногорско-приморска: „Митрополија Црногорско-приморска има пуно морално право да упозори на ту аномалију, јер је управо она, заједно са другим православним епархијама на тлу Црне Горе, без икаквих коментара испратила референдумски процес 2006.г., поштујући слободну вољу црногорских грађана и њихово мишљење о државно-правном статусу Црне Горе“.

Настављамо са праћењем процеса анестезирања и амнезирања Срба у Црног Гори од стране Митр. Амфилохија.




На објављивање независности Црне Горе 3. јуна 2006. г. Митрополит је одговорио само пет дана касније, 8. јуна 2006. г., тако што се на сајту Митрополије црногорско-приморске и СПЦ, објављује саопштење под насловом: „Митрополиту Црногорско-приморском и Егзарху светог трона пећког Г. Амфилохију потврђена почасна титула Архиепископа цетињског“. Касније су се током 2007. и 2008. г. појавиле тврдње да је, осим додељивања титуле архиепископа Митр. Амфилохију, АСабор 2006. г. донео одлуку о формирању Православне Цркве у Црној Гори коју чине Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка, као и делови Епархија милешевске и захумско-херцеговаче, од чијих се епископа формира Епископски савет. Обе ове одлуке су непостојеће и фалсификоване од стране Митр. Амфилохија, и о томе ћу подробно говорити у следећем видеу, који ће бити посвећен теми постепене припреме одвајање епархија у Црног Гори од СПЦ, односно њихово осамостаљивање као будуће Црногорске православне цркве. Овде настављам праћење отклањања Митр. Амфилохија од србског и приклањања црногорском национу.

На прозивање од стране С. Маровића 2007. г., да би требало да огласи да је Православна црква у Црној Гори и за Србе и за Црногорце, Митополит је, између осталог, писао наутрално: „Да ли ме икада неко чуо или прочитао мој текст којим поистовјећујем Православну цркву са био којом нацијом? Насупрот томе, у безброј својих проповиједи, научних текстова и изјава непрекидно сам понављао и понављам изворну библијску истину да ‘у Цркви нема Грка ни Јеврејина, роба ни слободњака’, Кинеза, Србина, Црногорца или Африканца, него су ‘сви једно у Исусу Христу’! Да ли има игдје другачијег мог потписа као митрополита осим Православног црногорско-приморског митрополита? Да ли се Митрополија на челу које стојим назвала другачије сем Црногорске митрополије, онако као што се звала у вријеме Краљевине Црне Горе, а прије ње у доба Петровића? “. У наставку подсећа да је на његов предлог 1992. г. у Устав ЦГ убачена формулација „Православна црква“. У истом писму срећемо чувено Митрополитово коришћење национално неутралних, дакле, непостојећих и непрописаних назива цркава, које обавезно прати скривање србског имена на крају формулација: „Само је вјековна заједница православља у Црној Гори са Пећком-Београдском патријаршијом, односно Православном црквом српском…“. Дакле, не постоји ни „Пећка-Београдска патријаршија“, ни „Православна црква српска“, осим у Митрополитовој мимикрији, еуфемизмима и демагогији. Ово је усклађено пратила и радила и државна власт у Црној Гори. Наиме, исте године је примећено „да већ нешто више од годину дана највиши државни званичници инсистирају да се ни у официјелној ни неформалној комуникацији не помиње Српска православна црква у Црној Гори и Амфилохије као митрополит СПЦ, већ искључиво Митрополија црногорско-приморска“. „…Из Митрополије се исто тако љуте када је у медијима крсте као СПЦ у Црној Гори. Према информацијама ‘Вијести’, љуте се и на челнике Српске народне странке, између осталог и зато што их тако називају, док у СНС-у поједине представнике МЦП, како тврде у неформалним разговорима, не могу да поднесу“.

Лучоноша новог односа Митрополије према нације је још те 2007. г. био данашњи портпарол литија, „православни Црногорац и теолог“, како данас он самог себе представља, о. Г. Перовић. Он је тада промовисао нов, неутрални, а у крајњем збиру, прелазни, од србске на црногрску, однос према нацији Митрополије црногорско-приморске: „Лично се не осјећам као свештеник Срба у Црној Гори, него као православни свештеник свих православних Црногораца, без обзира да ли се они осјећају као Срби или Црногорци. Све када би ме неко и одредио као српског свештеника ја бих се органски побунио против тога. Ја јесам свештеник и Срба у Црној Гори, али не само њих. Нијесам постао свештеник да бих србовао, него да бих што више људи приволио вјери да је Христос васкрсао и да постоји вјечни живот“.




Наравно, нови однос према нацији, морао је бити испраћен и заменом символа: „На врху Цетињског манастира, умјесто досадашње српске тробојке са четири оцила, јуче је истакнута стара црногорска застава црвене боје са двоглавим орлом, обрубљена златном бојом… Застава Црнојевића се посљедњих петнаестак година истиче на звоник Цетињског манастира за Петровдан, Васкрс, Божић и Богојављање, казао је ‘Вијестима’ ректор цетињске Богословије Гојко Перовић. Бројни Цетињани, међутим, јуче се нијесу могли сјетити када су посљедњи пут видјели заставу Црнојевића на врху манастира“. Очито је да се о. Гојко служи лажима, подражавајући, као што видели, свог учитеља и епископа Амфилохија.

Године 2011. Митр. Амфилохије понавља своје афанасјевско-шмемановско поимање нације: „Православни вјерници се свуда у свијету, па и у Црној Гори, обједињују и уједињују именом Богочовјека у Цркви Христовој, а не кроз нације, државе, партије и идеологије… То што она у Црној Гори има и административни назив ‘Српске’ плод је историјских прилика и већинског народа у коме служи, а никако њеног канонског устројства и саме њене природе, још мање националног поистовјећења Цркве са Српском или било којом другом нацијом. Да је то тако јасно свједочи и назив у новије вријеме основне православне епархије у Црној Гори ‘Митрополија црногорска’, која је скоро 400 година словила као ‘Зетска’, па ником данас не пада на памет да је поистовјећује са Зећанима“. Ово је типичан пример демагогије Митр. Амфилохија који помоћу релативизације и замена теза остварује свој циљ: замена србског црногорским именом преко лагане релативизације првог и касније апсолутизације другог. У његово екуменистичко, релативистичко поимање нације – данас си једно, сутра друго, прекосутра… – уклапа се и његова тврдња, изговорена за Видовдан на Газиместану 2014., да је неважно да ли је Милош Обилић Србин или, како тврде неки шиптарски историчари, Албанац: „Отуда није чудо да има неких историчара албанских који кажу да је Милош Обилић био Албанац. Уопште није битно толико, да ли је био Албанац или је био Србин – битно је да је он био Милош Обилић који је супротставио се и живот свој жртвовао против насиља и против тираније, оно на што је човјек позван и у оно вријеме, и данас и у будућа времена“.

Митрополит је постепено мењао и свој однос према црногорској нацији. Најпре је ублажавао тежину својих изјава. Године 2010. г. изјављује: „И копиле је дијете које треба љуљати. Није оно неко чудовиште. Уосталом, колико данас имате дјеце која су ванбрачна и имају сва права као што имају друга брачна дјеца“. Слично понавља и 2015. г.: „Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије поручио је онима којима треба ‘црногорска црква да је он ту’, умјесто непризнатог митрополита ЦПЦ и његове ‘секте’. Он је рекао да треба поштовати оне који се изјашњавају као Црногорци, остављајући могућност да је некад говорио да је црногорска нација комунистичко копиле. ‘Међутим, и ванбрачну дјецу треба љуљати’, рекао је Амфилохије“. Овом изјавом Митрополит потврђује чињеницу да је црногорска нација рођена без благослова Цркве и ван ње, и нетачно и пристрасно меша и изједначава духовне и природне, биолошке категорије и процесе.

Завршни чин овог мењања односа према црногорској нацији од стране Митр. Амфилохија представља његово изјављивање кајања због тога што ју је називао копилетом Милована Ђиласа. Од копилета дошао је до израза „моји Црногрци“: „Има много оних који су у владајућој странци, који се осећају национално као Црногорци, али који припадају цркви, ја њихову децу крштавам. Они људи кажу да пре свега, многи се боје за свој посао. Зато ја понекад кажем треба нама Црногорцима ‘сливати страву’. Бојим се да су се данас моји Црногорци накупили страха, окупација, па револуција, комунизам, а сад ови су наставили, ово су деца Брозова“.

Слично је његово преумљење када је у питању његов однос према држави Црне Горе. У питању је 2013. г.: „Он је казао да је независност Црне Горе за њега завршена прича, додајући да се шалио када је Црну Гору назвао ‘филџан авнојевском творевином’. ‘Ако народ нешто изгласа, то је за мене светиња. Свему ономе доброме у томе ћу да служим. Долазим из Црне Горе и као митрополит представљам Црну Гору. Нека нам буде жива и вечна Црна Гора’“.

Као што се мењао његов однос према црногорској нацији, исто се дешавало и са његовим односом према химни Црне Горе, творевини усташе Секуле Дрљевића. У питању је 2016. г. и његово устајање на химну у Будви: „Ниједан Србин нити српска партија из Милове опозиције пре Амфилохијевог срамног чина нису хтели да устану када би се интонирала ова усташка химна. Амфилохије је био први ‘Србин’ који је устао на ову србоцидну химну. И не само да је устао, него је рекао да је ‘јако лијепа’, иако се он ‘не слаже баш са неким стиховима’.“ „Прихватајући црногорску химну Амфилохије је гурнуо прст у око свим српским партијама које упорно негирају црногорска државна знамења. Тако је врх ДПС-а од врха српске цркве добио подршку и сатисфакцију“.




После потписивања темељног уговора – конкордата 24. 06. 2011. г. између Црне Горе и Ватикана, покренуто је потписивање истог уговора између Црне Горе и Православне Цркве у Црној Гори. „Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве у Црног Гори (СПЦ) критиковала је потписивање уговора са Светом столицом, јер сматра да се тиме ‘дискриминишу’ остале верске заједнице и тражи од државе да се ‘на исти начин и у истом обиму права’ регулишу односи са осталим верским заједницама“. Исте те године је био покушај да се направи овај уговор. „Црквеној јавности није непозната намера митрополита Амфилохија да још пре три године издејствује широку аутономију за Православну Цркву у Црној Гори. Све је већ било спремно. Текст је написан и документ је био на столу. Али, на жалост овог често тако непромишљеног и сујетног митрополита из Црне Горе, сан му се није остварио и срушио му се као кула од карата. У томе га је пре свега спречио принципијелан и јасан став патријарха Иринеја, али и одговоран и частан став владике Будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, који се није сложио са аутономашком црквеном политиком остарелог цетињског архиепископа“. Према мојим личним сазнањима, тада је Вл. Јоаникије једини пут одбио послушност Митр. Амфилохију, коме је том приликом од стране Патријарха и Синода речено: „Ако треба нешто да се потписује, потписиваће се у Београду, а не у Подгорици“.

Нестајање србског имена из Митрополије црногорско-приморске још 2008. г. приметио је Томислав Ерић: „Површно гледано, пратећи објаве свенародних Црквених скупова у Црној Гори поводом празника појединих Светиња, градова и села широм Ц.Г. стиче се утисак да перманентно и учестало овај Митрополит одржава саборност, мобилност и заједништво Православног живља у овој српској земљи. Читајући текстове беседа Митрополита Амфилохија најчешће у дневном листу ‘ДАН’ и поред упорног тражења нисам успео да пронађем ИЈЕДНУ РЕЧЕНИЦУ која садржи помен српског имена, идентитет српског народа или само реч ‘српско’ у префиксу било којег сазивања скупа или његовог обраћања народу кроз различите беседе. То Митрополит Амфилохије свесно избегава, а верно га следе Владика Јоаникије и други поглавари СПЦ на тлу Црне Горе – не помињући ништа српско, по угледу на њега или по његовом наређењу – то не знам… Волим српски народ у Црној Гори као храбар и истрајан у чувању свог идентитета. Зато се чудим да Митрополит Амфилохије претендент за Патријарха СПЦ и председавајући Синода СПЦ је у Црној Гори најмање Србин од свих тих људи доле који се тако декларишу“.

Писао сам 2011. г.: „Ништа мања опасност по српску народност није ни црквено-народни локализам или регионализам, који тежи да локално и посебно издигне изнад општег и заједничког. То су црногорски, србијански и босански локализми, којима је историјско-географско-државна и културно-језичка посебност већа од православно-народне целовитости. За скривање српског имена у називу Православна црква српска и уклањање у Православна црква у Црној Гори, од стране наше Митрополије, можемо рећи да истовремено иде на руку и црногорском локализму и црквеном глобализму, збуњујући, при том, многе верне“.

Недавно је Митрополиту писао учесник подгоричких литија, Никола Вуковић: „Ако неко, као ови наши продани главари цјелодневно црногорче и расрбљавају српски народ Црне Горе, онда би требало да им се супростављамо истином и храброшћу. Исповиједање не само своје вјере православне већ и нашега српскога имена данас је такође наша света дужност. Зашто сте Владико заборавили и скрајнули ову Вашу свету дужност? Ђе Вам је помен имена српскога у Вашим бесједама? Ђе негдашња храброст и искреност? Зашто нас и Ви последњих 15 година интезивно црногорчите? Зар и Ви Владико уђосте у коло скоро непрестаног црногорчења свега српскога у Црној Гори? И да Вас приупитам: Каква Вам је сад ова нова титула у Вашим бесједама – Митрополит Црногорски? Од кад сте избацили ријеч Приморски? Ко Вам је то благословио? И ђе су Вам ријечи Зетски и Брдски? Зар сте и своја Брда морачка заборавили и у црногорштину утопили? Ако је неко данас промотер црногорштине, а и Ви сте нажалост Високопреосвећени Митрополите постали њен отворени промотер, тада се питам: Да ли је такав човјек пријатељ српског народа Црне Горе или нови саучесник у његовом расрбљавању и промотер наметања црногорског идентитета тамо ђе га никада није било. Не чух Вас да и једну једину јавну ријеч рекосте против црногорчења Мирослављевог Евангелија од стране Вашег блиског сарадника и проте Гојка Перовића или и Ви, као и он, сматрате да је оно ‘драгуљ црногорске културе’. Што Вам је побогу? Ђе су Вас поплашили? Што сте онолико нервозни док бесједите? Имате ли Ви више оне српске огњене храбрости коју сте раније баштинили? Шта се са Вама дешава већ 15 година? Кад сте посљедњи пут изјавили – ја сам Србин? Као да Вам је неко језик везао кад требате рећи ријеч Српска црква, Срби или српски народ. Као да сте заборавили шта сте до јуче причали и како сте до јуче србовали. Што се то с Вама догодило? Заборавли сте напрасно и своју црквену титулу и своје име српско. Туга је велика и изазива необичну мучнину слушат Вас како црногорчите дан и ноћ. Било би лијепо, макар за промјену, макар и неискрено, да понекад речете: Србин сам и тим се дичим! И да Вам искрено још нешто речем – досадни сте. Досадили сте и Богу и овом нашем српскоме народу Црне Горе са Вашим: Ја сам прави Црногорац из Мораче; ја сам Митрополит Црногорски; ово је Митрополија Црногорска. И томе слично. Има ли иђе Владико у Вашем новоусвојеном ријечнику, ријеч Србин или српска? Сад сте у усменијем наступима и оно Приморска скоро потпуно избацили из црквене титуле. Ваљда да би остало само оно Црногорска? Како се то Ви као некада велики Србин тако лако одриче српскога имена у црногорску корист? Шта Вам је уопште у срцу? Јесте ли нечим уцијењени? Или сте одувијек били такви па је криза само показала ко сте? Нијесте. Нијесте били такви већ сте такви постали у посљедњих 15 година“.




Завршна фаза преображаја Митр. Амфилохија од великосрбина до великоцрногорца јесте његово, рекли бисмо, поистовећивање са Краљем Николом. Од некога ко се исмејавао над „филџан“ и „авнојевском“ Црном Гором, он је постао заговорник и промотер „праве“, тј. велике Црне Горе – Црне Горе Краља Николе. Тако 2015. г. он говори: „То су ријечи великога краља Црне Горе, онда када је Црна Гора била права истинска држава, и када је она ушла у међународне воде, и надамо се да ће и ова Црна Гора коју ја у односу на ону Црну Гору краља Николе, којој припада и Косово, називам „филџан“, „авнојевска“ Црна Гора, помала. Ја се надам да ће Црна Гора поново бити у оним границама које је зацртао и за које се жртвовао краљ и господар Црне Горе Никола 1. Петровић.“. Поново исте године: „…Надам се да Тачи долази и да нашем премијеру Милу Ђукановићу, врати оно што је за време Зетске Бановине припадало Црној Гори (!?), и да му каже, ево ти човече Метохија (!?). Враћам оно што сам отео… Ако би Тачи вратио оно што је све до 1945. било црногорско (!?), тиме би се васпоставила права Црна Гора (!?)… Зетска Бановина је имала преко 30 000 квадратних километара и између осталог обухватала је Пељешац, Стон, Мљет, Дубровник, територију до ријеке Неретве… и Рашку област, Нову Варош, Нови Пазар до Косовске Митровице, а и крај до Ђаковице и до Призрена (!?). Тако је било до 1945, када се догодило черечење Косова(!?), а тиме и Црне Горе … (!?)““. Опет 2015. г.: „’Не треба изгубити из вида да jе Будим Воjислављевић у 11. веку имао престоницу у Призрену, да jе Балшићима после распада Душанове државе припао простор Mетохиjе до Призрена за коjи се борио и краљ Никола, ослободивши заjедно са Воjском Србиjе и краљем Петром I Kарађорђевићем Kосово’, опоменуо jе Aмфилохиjе.“. Слично 2018. г: „Митрополит црногорско-приморски Амфилохије поручио је данас, након пливања за Часни Крст у Подгорици, да је Оливер Ивановић последња жртва злочина домаћих и међународних злочинаца. Он је рекао и да ће Метохија поново бити дио Црне Горе. Метохија је била и припадала Црној Гори и припадаће ако Бог да и у будућим временима, без обзира на оне који су издали Метохију и тиме издали краља Николу, господара Црне Горе. Не може се на издаји краља Николе градити будућност Црне Горе. То требају да знају и они који сада владају и који ће владати и у будућим временима. Без краља Николе и оних граница које је он зацртао и које су описане крвљу црногорских страдалника и мученика 1912. године, па до Црногорца Оливера Ивановића, који је одавде из Дољана“. Или 2019. г.: „Ја сам 2008. године, када је овај признао Косово, рекао да је он издајник Црне Горе, јер се тиме одрекао Метохије, Пећке патријаршије, Дечана, тамо има гробова 700 Црногораца који су погинули 1912. и 1913. године. Ја припадам Црној Гори краља Николе, у то време ова митрополија коју сад они поричу била је државна вера. Моји преци су са краљем Николом ослобађали Пећ, Пећку патријаршију, Дечане, митрополит Гаврило Дожић је добио кључеве Дечана и Пећке патријаршије од краља Николе – ево ти кључеве мојих предака Немањића. Круну Стефана Дечанског чувамо у Цетињском музеју, ти кључеви од Пећке патријаршије и Дечана, ено их код ногу Светог Петра Цетињског, како ја могу да се одрекнем Пећке патријаршије, Дечана и све до Призрена? Или Метохије која је припадала Црној Гори, а после Зетској бановини до 1945. године.“.

Дакле, у свом великоцрногорствовању Митр. Амфилохије иде тако далеко да објављује своје територијалне претензије на рачун Србије! Требало је већ да србијански државни врх реагује на ове његове изјаве, да га упозори и, у крајњој линији, да му забрани улазак у Србију!

На крају ћу додати да је и сама Митрополија црногорско-примоска у свом званичном саопштењу 2017. г. признала „црногорски народ“: „Као што је свима познато, њега је признала и регистровала полицијска станица у Цетињу, а форсира га нажалост и плаћа са својих идеолошких и партијских интереса, садашња власт у Црној Гори, подстичући тиме нове диобе у православном црногорском народу ширећи вјерску мржњу у њему, нарочито у црногорској дијаспори, до сада преко амбасаде Црне Горе у Аргенитини, а сада ево, и у Западној Европи“.

Као резултат оваквог преображаја Митр. Амфилохија од великосрбина до великоцрногорца, јесте да су „српске националне организације и Српска црква у Црној Гори у периоду НАТО окупације показале изразито несналажење мерено у бројкама падом процента Срба у укупном становништву од пописа до пописа“.

Као што је неко приметио, на делу је „тиха еутаназија србског идентитета у Црној Гори“.

Због оваквог Митр. Амфилохија сам 2011. г. напустио Црну Гору.

Остало је да покушам да објасним откуда овај преображај у односу на поимање нације код Митр. Амфилохија, од косовско-његошевског Србина до шмемановско-зизијуловско-дрљевићског Црногорца. Опште је позната чињеница да постоје рани и позни Амфилохије. Први је био духовно чадо Преп. Јустина Ћелијског, а други ученик и следбеник Митр. Јована Зизијуласа. Рани Амфилохије је био, саобразно духовном оцу, беспрекорни предањац, чије је богословље кристално православно и светоотачко. Довољно је погледати његову књигу „Основи православног васпитања“. У Грчкој и Паризу се он инфицирао новачењима о. Г. Флоровског, о. А. Шмемана и Митр. Јована Зизијуласа. Рани Амфилохије је критиковао литургијско богословље и новообновљенско богослужење о. А. Шмемана, да би данас, уз Еп. Атанасија Јевтића и Еп. Иринеја Буловића, већ читаву деценију био најупорнији пропагатор ранохришћанског, а заправо новообновљенског богослужења, по узору на осуђене јеретике Живе Цркве у Русији 30-их година прошлог века.

Дошло је, дакле, до промене његовог богословља, дубље посматрано и саме вере, јер је богословље последица и плод вере. Од православног предањца постао је екумениста. Познато је његово величање „Св.“ Фрање Асишког, папистичког прелешћеника, са којим је чак поредио Св. Саву. Исто тако, недавно је паписте назвао нашом браћом са којом имамо заједничку веру. У свом екуменизму је отишао најдање од свих „наших“ екумениста. Док су Патријарх и други епископи присустовали папистичким богослужењима, он је једини од свих њих саслуживао са јеретицима. Учинио је то 2015. г. на Превлаци, када је служио парастос јеретичким монофизитским јерменским „мученицима“, заједно са јеретичким јерменским „епископом“, који је за ту прилику дошао из Румуније. Није, међутим, ту крај његовим екуменистичким непочинствима. Његова врховна екуменистичка злодела су уклањање и прогон 2010. г. Еп. Артемија са трона Рашко-призренске епархије, и гурање њега и његових духовних чада и следбеника у раскол. И на крају, за сада, Митр. Амфилохије је најзаслужнији што су епископи наше Помесне Цркве отишли на вучји, лжесабор на Криту 2016. г., чега је сведочанство, по његовом благослову, фрескописани брод, не спасења, већ погибије, у цркви Св. Јована Владимира у Бару.

Разлоге за ове његове промене и пребражаје можемо и морамо потражити једино у личности, карактеру самог Митр. Амфилохија. Из чињенице да је био најпре уз једног највећег истинитог православног богослова нашег доба – Преп. Јустина Поповића, и потом уз другог највећег, али извиканог и лажног богослова – Митр. Јована Зизијуласа, можемо закључити да је он личност који прати токове, моду, трендове, што је насумњиво последица његове сујете: бити увек у жижи, уз највеће по сваку цену, чак и по цену да се не буде у истини. Сујету прати двоједушност, компромисерство, трговина и глума. У свему овоме је Митр. Амфилохије ненадмашан. Кад је ово последње у питању, сетимо се само његовог гротескног, лажног плача над гробом Св. Јустина за братом Артемијем.

Разумљиво је отуда да се ова двојдушност, која прати његову рану и позну фазу у богословљу и црквеним делима, пројављује и на плану његовог поимања нације уопште, и србске и црногорске нације посебно. Амфилохије предањац, традиционалиста, јустиновац, био је Србин, а Амфилохије модерниста, екумениста, зизијуловац је Црногорац. Чули смо како му за његово црногорство и црногорчење приговара учесник литија, Србин и Црногорац Никола Вуковић.

Поменуо сам поистовећивање, саживљавање Митр. Амфилохија са Краљем Николом. Осим мегаломаније за територијама и титулама, заједничка им је сујетна мегаломанија за вођством међу Србима. Краљ Никола је желео да буде краљ уједињене државе уместо свог зета, тј. унука, а Митр. Амфилохије је желео да буде први међу епископима СПЦ. Лично сам присуствовао у Саборној цркви у Београду 23. 01. 2010. г. када је, као местобљуститељ, предавао инсигније новоизабраном Патр. Иринеју. Био је црн у лицу као монашка мантија. Нема ништа повређеније од повређене људске сујете. Од ње је само већа и повређенија сујета и мегаломанија епских карактера, какви су Краљ Никола и Митр. Амфилохије.




Криза вере рађа кризу идентитета, а повређена сујета увек се мења у гордост. Основа папизма је гордост и самовоља. Несаборним и самовољним кривотворењем непостојеће одлуке АСабора СПЦ о Православној цркви у Црној Гори и звању архиепископа, о чему ћу, као што сам рекао, говорити у следећем видеу, као и величањем његове, не и наше, браће паписта, Митр. Амфилохије показује да је по вери и духу паписта: „Јуче је (био) Божић браће римокатолика. А то је један Бог, једна истина“. Он је по вери паписта, а по обреду протестант. Зато су његови следбеници унијате: православног (а заправо протестантског) обреда који за главу признају папу или ђеда Амфилохија (зато их неки зову ђедоимани). Парола администратора на Фејсбук групи Српска Црна Гора гласи: Бог, Митрополија, Митрополит. То је „свето тројство“ ђедоиманих унијата у Црној Гори, који, хвала Богу, чине мањину учесника литија. То је полтронско и користољибиво лојално свештенство Митрополије и либерални модернисти, духовна чада ђедова и некада Православног богословског факултета. Иако се изјашњавају још увек као Срби, они су увелико духовно и етнички Црногорци, национални и богословски конвертити и јеретици као и њихов ђед.

Зато што је залагањем за митрополитански систем одбацио модел светосавске народне Србске цркве, зато што је по духу и вери разобличени паписта и декларисани екумениста, и зато што је национално Црногорац а не Србин, он суштински увелико не припада Православној Цркви, конкретно СПЦ. Одвајање је као верско и етничко конвертитство већ суштински извршено, остала је само техничка реализација формалног одвајања.

Дакле, повређене сујете Митр. Амфилохије отпочиње последњу етапу његовог преображаја од великосрбина до великоцрногорца, који подразумева и одвајање Митрополије Црногорске од СПЦ, које, чега смо сведоци, улази у последњу, завршну фазу.

У следећем видеу ћу показати како је тај процес текао и изнети претпоставке како би он могао бити окончан.



Никодим Богосављевић

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.