Спасоје Томић: Чујте Срби – не нападајте свога Патријарха!
Фото: ( Танјуг )
У временима опште вриједносне дезоријентације, када се релативизују стубови на којима почива наш национални и духовни идентитет, свједоци смо једног парадоксалног и дубоко забрињавајућег феномена. Нерјетко се, под плаштом лажне демократичности и површног сватања слободе говора, оштрица јавне критике усмјерава тамо гдје би морало да влада најдубље поштовање – према Трону Светога Саве и личности Његове Светости Патријарха српског Порфирија.
Као народ, склони смо да лако подлегнемо емоцијама и да у тренуцима неразумевања заборавимо на хијерархију вриједности и духовни поредак. Напади на Патријарха Српске православне цркве нису само чин непоштовања према једном човјеку, то је удар на институцију која је очувала српско биће кроз вијекове ропства, сеоба и страдања. Када критикујемо првојерарха наше Цркве, морамо се запитати са којих позиција то чинимо и која је крајња намјера таквих иступа.
Очински прекор као лијек, а не увреда
У академском и теолошком контексту, јавно дјеловање и ријеч једног патријарха не могу се мјерити аршинима свјетовне политике или тривијалне реторике. Свака изговорена ријеч поглавара Цркве има своју тежину, свој контекст и, изнад свега, своју пастирску сврху.
Изједначавати оштру ријеч Његове Светости са увредом представља суштинско неразумевање хришћанске педагогије.
Када Патријарх упути тежу ријеч, када укори или упозори свој народ, он то не чини из злонајмјерности, нити са циљем да било кога унизи или повриједи. То није ријеч гњева, већ ријеч дубоке, очинске бриге. Као што отац у породици понекад мора упутити строгу и тешку васпитну „грдњу“ својој дјеци да би их скренуо са странпутице, тако и наш Патријарх, као духовни отац свих нас, користи оштрину као лијек, а не као оружје.
Та ријеч је позив на буђење из духовног дремежа, позив на преиспитивање сопствене савјести и подстeк да постанемо бољи људи, достојни својих предака. Она боли само онога ко у њој не препознаје љубав, јер истинска љубав према ближњем често захтијева суочавање са горком истином.
Очување духовног јединства
Нападајући Патријарха Порфирија, Срби несвјесно слабе сопствену националну кохезију у тренутку када су нам јединство и саборност потребнији него икад. Српска православна црква је остала једини интегративни фактор који превазилази географске и политичке границе у којима наш народ живи. Напад на поглавара Цркве је зато напад на саму кичму нашег националног опстанка.
Дужност је сваког интелектуалца, али и сваког вјерујућег човјека, да се одупре овом таласу јефтиног популизма који покушава да деградира духовни ауторитет Патријарха. Умјесто што брзоплето судимо о ријечима које можда на први поглед звуче строго, дужни смо да их саслушамо са смирењем, разумијевајући њихов дубљи, спасоносни смисао.
Зато, чујте Срби! Чувајмо свога Патријарха, јер чувајући њега и Трон Светог Саве, чувамо себе, своју будућност и своје мјесто у историји. Прихватимо очински прекор са захвалношћу, јер је он ту да нас поправи, уједини и укријепи на путу истине.
