Историја грбова Србије – како су се орао и огњила нашли на застави?

Историја Србије и српског народа била је, најблаже речено, бурна. Нашу земљу газили су разни освајачи, и на њеном трону смењивали су се разни владари. У свој тој историјској бури смењивала су се и српска знамења, различити грбови и заставе.  

Грбови који су се кроз векове јављали као симболи пре свега српског народа, али и српске властеле, владара и саме државе, били су кроз историју различити. Међутим, двоглави бели орао и крст са оцилима су свакако два најзначајнија симбола који су се нашли на српској застави. Када је у питању израда застава Србија је и данас позната по овим знамењима. 

Двоглави орао као симбол духовног и световног јединства 

Двоглавио орао сматра се најстаријим српски државним знамењем, и у употреби је још из времена Рашке државе. Био је породични грб лозе Немањића и немањићке Србије, као симбол њених владара. Орао са две главе налазио се и на грбу византијске царске династије Комнина, који су га користили као симбол јединствености хришћанске васељене, где је једна глава орла представљала духовни, а друга световни аспект. 

У једној митској причи пронађеној у старим енциклопедијама звери, књигама које описују митска својства животиња и које су познате као бестијаријуми, казује се о једном орлу који је живео толико дуго да је од старости почео да губи вид. Да би излечио своје очи, орао се успиње ка Сунцу, а када сунчеви зраци спрже опну која је прекрила његове очи, орао почиње стрмоглаво да пада. Тако завршава заглављен у блату, али уместо да страда и удави се, то ђерузијско блато га подмлађује. Снажан и поново млад, орао започиње нови животни циклус. 

У тој животној причи орла који се подмладио, хришћани су уочили парадигму једног тадашњег царства – које, попут орла, има свој животни циклус. Тај циклус подразумева период одрастања, зрелости, старости и најзад период обнављања и поновног уздизања и оснаживања.  Ову снажну симболику користили су владари Византије, па је орао постао један од највећих симбола византијског царства. 

У Србији је Стефан Првовенчани први почео да користи симбол двоглавог орла, након што је постао севастократор и титулар васељенски. Тај Стефанов орао био је црвене боје, а и остали српски краљеви користили као мотив  двоглавог црвеног орла, све до Стефана Уроша IV, у народу познатијег под именом Душан Силни. Када је Душан добио титулу цара, а Србија проглашена царевином, црвеног орла замењује бели орао на црвеној позадини. И како тада – тако и данас. Бели двоглавио орао и данас краси српску заставу и најважнији је српски државни симбол. 

Крст са огњилима појавио се тек после Боја на Косову  

Још један грб који је данас симбол Срба и српске државе појавио се након Косовског боја. Реч је о чувеном крсту на чијим странам стоје четири огњила, односно оцила (огњило, оцило или кресиво је био назив за алат који је служио за кресање ватре). Као и грб двоглавог орла, и овај симбол је такође преузет од Византије, само овога пута од династије Палеолога. 

Неки аутори сматрају да симболи на грбу првобитно нису била огњила, већ грчко слово „Бета“ (слично нашем, ћириличном слову „В“), а да је у ствари грб представљао ребус, чије је решење вероватно гласило: „Свети крсте помози цару који влада над царевима“. Није познато из којих разлога, али временом су та грчка слова замењена оцилима. 

Важно је нагласити да појавом новог грба – крста са четири огњила, грб двоглавог орла није занемарен и потиснут, већ су оба грба цењена и употребљавана паралелно. Историчари истичу да је најстарији познати пример употребе крста са оцилима код нас симбол који се налазио на ланцу дечанског полијелеја – који су кнегиња Милица и њени синови даривали манастиру Дечани, задужбини Стефана Дечанског. 

Нажалост, убрзо након тога, десио се и пад српског царства и српске државе, па је нејасно како се у наредним вековима развијао овај грб. Интересантно је поменути да су пронађене кованице из времена деспота Стефана Лазаревића на којима је утиснут грб који доста подсећа на крст са оцилима, али се не може са сигурношћу тврдити да ли су то заиста оцили или је реч само о сличним мотивима. 

Оно што је сасвим извесно, крст између оцила се као симбол међу Србима усталио од половине 16. века. То је било време када су у читавој Европи почели да се развијају најразличитији грбови и сви народи, имућне породице, владари… препознавали су се по својим грбовима. Може се рећи да је владало право надметање у томе чији ће грб бити лепши, раскошнији, и са снажнијом симболиком. Срби, потлачени и већ дуго под влашћу Турске, свој симбол су пронашли у крсту са огњилима. 

Томе вероватно доприноси и чињеница да се у народу јавило једно данас сасвим познато тумачење – да су ти оцили заправо четири ћирилична слова „С“, што не чуди, јер је сличност евидентна. Људи су, у покушају да растумаче симболику и значење та четири „С“, правили разне комбинације и долазили до различитих закључака. Негде у касном 18. или раном 19. веку појавило се и свима познато тумачење да четири „С“ представљају скраћеницу од израза „Само слога Србина спасава“. Наравно, било је и других интересантних идеја, па су тако неки читали скраћеницу као „само Србин славу слави“, или „српска слава свети Сава“. 

Крст међу оцилима – симбол српског народа, а не државе

С обзиром да се појавио у време када Србија није имала своју државу, овај грб је био симбол Срба као народа, а не њихове државе. Иако нису имали своју државу, Срби су имали цркву, а црква је прихватила ово знамење, па је сасвим јасно да је то био симбол народа. 

Током Првог српског устанка Карађорђе Петровић и његови устаници носили су барјаке са овим грбом. Када је затим књаз Милош Обреновић прогласио вазалну српску државу, он је за грб нације одабрао крст са оцилима, који је остао формални грб Србије све до стицања њене независности на Берлинском конгресу 1878. године. 

Данашњи грб Србије

Грб који стоји на застави данашње Србије идејно је решење Стојана Новаковића, настало 1882. године. Он је осмислио грб који представља нову, обновљену Краљевину Србију, и који је карактеристичан по томе што се на грудима двоглавог орла налази штит са крстом и оцилима. Многи сматрају да такав грб, који у ствари представља спајање два најзначајнија симбола и знамења у српској историји, представља идеалну хералдичку композицију. За званични грб данашње Србије изгласала га је Народна скупштина, августа месеца 2004. године.

Драган Антић