МОКРАЊАЦ У ПРИШТИНИ 1896.

Резултати истраживања Мокрањчевог ученика и биографа Косте Манојловића (Крњево, 1890 – Београд, 1949), показали су да је Мокрањац већ од 1872. до 1876. написао неколико песама у којима се може препознати будући велики композитор.

„Преписивао је партитуре хорова, проучавао их са оно мало спреме што је сам себи дао, тако да је у шестом разреду већ почео да прави мелодије. У то је доба хармонизирао за мушки хор песму `Луло моја сребром окована` (…) У Мокрањчевим хартијама нашли смо из тог доба преписе партитура за мушки хор народних песама од Корнелија Станковића (Будим, 1831-65), које је он преписивао и на њима се учио, као и неке народне песме које је он сам бележио и хармонски обрађивао. (…) Од великог је интереса хармонска обрада песме `Ој за гором за зеленом`, која се доцније јавља у Петој руковети.“[1]




Намеру да путује и да на терену сакупља и бележи изворне народне песме, Мокрањац први пут открива у писму са музичких студија у Минхену упућеног 1881. године српском министру просвете Стевану Поповићу. Ту млади стипендиста моли министарство да му се дозволи да школски распуст проведе у Србији „…јер сам намеран да један део источне Србије или бар Крајински округ пропутујем, те да одабраније од српских напева покупим, ни мало не сумњам да ће ми ово бити од велике користи за доцнију студију и рад“.[2]

Крајем 1884. Мокрањац је поново добио стипендију за студије у Риму, где је остао само седам месеци, па је затим 1885. прешао у Лајпциг, где је остао до краја 1887, студирајући композицију код познатих теоретичара и композитора Соломона Јадасона (Salomon Jadassohn, 1831–1902) и Карла Рајнекеа (Carl Heinrich Carsten Reinecke, 1824–1910).

По повратку са студија 1887. Мокрањац је изабран за диригента Првог београдског певачког друштва, где је наследио Јосифа Маринковића (1851-1931), па ће на том уметничком задатку остати (са једним незнатним прекидом) до краја живота. Мокрањчево композиторско стваралаштво је у најтешњој вези са његовом делатношћу са Првим београдским друштвим, најстаријом и најугледнијом музичком установом у Србији, основаном 1. јануара 1853. А Мокрањчев мелографски рад је, са своје стране, повезан са композиторским, јер је његов национални стил подразумевао уметничку обраду изворне народне песме.

Пун значај мелографског прибирања грађе на терену Мокрањац је схватио тек када је у јануару 1896. посетио блиског пријатеља Бранислава Нушића (Београд, 1864 – 1938) тада српског конзула у Приштини. Говорећи о Мокрањчевом интересовању за народну песму, Нушић каже: „Тада је сишао на Косово где сам ја боравио као консул, и пробавио као мој гост много и много дана, прибирајући грађу за осму руковет. Организовали смо били тада заједнички рад, те свакодневно прибирали са пазара сељаке и сељанке, доводили из града и околине старије људе и жене, добављали из разних крајева Косова познате певаче, те је Стева пробављао са њима од јутра до мрака, бележећи сваки тон и сваку варијацију. Чудан је тај посао изгледао тада тамошњем свету, те никако није могао разумети уметника. Са дивљењем и неверицом посматрали су га када би песму, коју су му отпевали и он забележио, отпевао читајући је из хартије. Стеву је све то занимало, и он би се у својој соби, од јутра до вечера замарао радећи са певачима, а увече, за столом са нама, разгалио би се и причао нам разне анегдоте и згоде које су му се преко дана при раду десиле. Што је дубље залазио у посао, чинило му се да је све даље од могућности и да га савлада:

На овоме послу треба годину дана пробавити, овако у соби, у овој средини са још две и три године путујући од села до села. Овај би посао требало нарочито организовати…
И тада ми је на дуго и на широко казивао колико би то био значајан посао: прибирање народних мелодија и како би тај посао требало организовати.




Имајући у мени предана слушаоца, Стева би пробављао са мном у томе разговору далеко иза поноћи, а ујутру ипак ранио на посао. А када је већ премашио време које је имао на расположењу и морао се вратити у Београд, тешко је зажалио и са болом се растао од драгога му посла“.[3]

За дванаест дана боравка у Приштини, у јануару и фебруару 1896. године,[4] Мокрањац је забележио око 160 народних мелодија с подручја Старе Србије.[5] Најлепше песме је одмах издвојио да би исте године за мешовити хор Београдског певачког друштва уметнички уобличио Осму руковет. Њу чине следеће четири песме из Приштинске кајданке: Џан`м, на сред село шарена чешма (запис бр. 74), Што Морава мутно тече (90а и 90б), Разграна се грана јоргована (33) и Скоч` коло, да скочимо (22). Ову Осму руковет Мокрањац је истовремено обрадио и као циклус соло-песама за глас и клавир, под насловом „Косовске песме“.

Колико су теренски записи били драгоцени, показало се већ 1901. године, када је Мокрањац добио задатак да за тада најпопуларнији позоришни жанр, комад са певањем, напише музику. Реч је о комаду „Ивкова слава“ Стевана Сремца (1855-1906) и Драгомира Брзака (1851-1904).

Мокрањчева музика за „Ивкову славу“ написана је у облику осам самосталних обрада народних песама за солисте, хор и оркестар Народног позоришта. Од осам песама три су узете из Приштинске кајданке: песму „Ат му седи, нане“ за сопран и оркестар, којом започиње „Ивкова слава“, Мокрањац је забележио по певању Рифата чауша, познатог приштинског певача (запис бр. 149).[6] „Биљана“ (запис бр. 155) за мешовити хор и оркестар је четврта музичка нумера, и она се битно разликује од оне којом почиње Десета руковет (песме са Охрида, 1901). То је заправо варијанта познате варошке песме са Охрида, слична оној која се пева и данас.

Пету песму „Поскочи, потропни, Мар-Марушанко“ за алт, тенор и баритон, Мокрањцу је певао побратим Стеван Сремац, а песму је научио у Нишу (запис бр. 106).[7]




Године 1902. Бранислав Нушић је објавио књигу „Косово – опис земље и народа“.[8] На 132. страни књиге читамо следеће објашњење:

Све ове мелодије и многе друге ставио је у ноте г. Мокрањац, који је тога ради Косово посетио. Он је имао доброту позајмити овој књизи мелодије које су овде наведене.

Да би што боље описао и илустровао народне песме косовских Срба, Нушић је објавио осам Мокрањчевих мелодијских записа: Чеврљала чеврљуга око глокчета (бр. 9 у Мокрањчевој кајданки, Славска,од баба Лене из Грачанице), Бричило се бегче Сарајевче (14а, Свадбарска, кад младожењу облаче, од баба Јелене из Грачанице), Ранила мома славеља (15а, Свадбарска, сеоска), Ој Јелена бајрактаре (бр. 24, Сеоска, оро уз песму, од баба Лене;), Цвето мори, Цвето (бр. 27, Градска, коло), Сади јелу за недељу (37, Градска, коло), Овце чува дели Магдалена (47, Сеоска, из Сушице) и Ој девојко, бела перунико (48).[9]

Уносећи у своје етнографско дело Мокрањчеве мелографске записе српских песама из Старе Србије, Нушић је, вероватно, као узор имао тротомно капитално дело „Србија – опис земље, народа и државе“ Владимира Карића (село Светлић код Крагујевца, 1848 – Баден у Тиролу, 1894).[10] На стр. 190. Карић наводи Мокрањчев нотни запис песме Сва се ливада травом њихала, а на стр. 910. пише: „г. Даворин Јенко, г. Маринковић и г. Мокрањац су ми давали мелодије и своје белешке о њима“.

Једна Мокрањчева белешка уз песму бр. 26 „На врата сеђаше Јевка Замфирова“[11] (Приштевска, од Живка) говори о настанку ове песме: Максим заљубљен у Јевку. Јевкин отац не да Јевку. Максим удеси са својим другом лажну отмицу. Његов се друг преобуче у женско руво, сакрије се увече, а у зору, на позив Максимов, изађе из авлије Јевкине. Комшије су спазиле, и пуче брука по целој Приштини: `Јевка одбегла!` Бадава Јевкина родбина уверава да је Јевка код куће, свет вели да ју је отац силом вратио. Брука све више пуца, спеваше Јевку и у песму (која се и игра) и отац напослетку попусти те даде Јевку Максиму.




Ова лепа и надасве романтична прича дала је надахнуће Мокрањчевом побратиму, српском писцу Стевану Сремцу да за глумце Народног позоришта у Београду напише комедију о Јевки Замфировој и њеном будућем мужу, домишљатом Манету кујунџији. Јевка коју је Сремац преименовао у Зону у његовој бележници била је записана овако: „Зона Замфирова. Отац је не да. Момак с другом преобучен у девојачко рухо. Компромитује Зону. Мораде да пође.“ Име главне јунакиње је Сремац из више разлога морао да промени понајвише због тога да се њена „брука“ не шири, а саму причу је „преселио“ из Приштине у Ниш, у коме је тада службовао као професор гимназије.

Премијера „Зоне Замфирове“ одиграна је 1903. године у Народном позоришту у Београду, а књига је објављена 1906. године, и то је, свакако, Сремчево најлепше и најзрелије драмско и књижевно дело.

Од тада позоришна публика у Београду и у Србији одушевљено прихвата Сремчеву романтичну комедију о Зони и Манету. Као драма Телевизије Београд, „Зона Замфирова“ је снимљена 1967. године, а као играни филм 2002. Обе екранизације, и телевизијску и филмску, режирао је Здравко Шотра.

Када су 1905. и 1906. године на ред дошле Једанаеста (Песме из Старе Србије) и Дванаеста руковет (Песме са Косова), Мокрањац је поново прегледао своје теренске записе. За почетну песму Једанаесте руковети уметнички је обрадио запис под бр. 91: „Писаше ме, Стано, мори, у низам да идем“, а за завршну, четврту песму, запис бр. 92: „Калугере, црна душо, ајде де!“ За Дванаесту руковет, којој је Коста Манојловић дао ласкави придев „мераклијска“, Мокрањац је узео чак три записа: бр. 159 („Дека си била данаске, Цвето?“), бр. 66 („Аман, шетнала си, мори Јано“) и бр. 65 („Да л` немам, џан`м, русе косе, свекрво бре?“).

Ст. Ст. Мокрањац је, дакле, на зналачки и стваралачки начин преточио сирову музичку грађу, прикупљену на терену, у прелепи звучни склад уметничке музике.

О односу „сељачке музике“ (нем. Bauernmusik) и њене уметничке надградње и обраде, писао је и објашњавао знаменити мађарски композитор и музиколог Бела Барток (мађ. Béla Viktor János Bartók, Велики Семиклуш, 1881 – Њујорк, 1945). У свом значајном огледу „О утицају сељачке музике на музику нашег времена“, Барток даје речита објашњења:

„Радњи једне драме одговара у музици тематски материјал. Овде, као у песништву и сликарству, потпуно је безначајно какве ћемо теме употребити. Одлучујући је чинилац – обликовање. Оно открива способност, стваралачку снагу и индивидуалност композитора. (…)

Бахово животно дело је збир музичког стваралаштва неколико стотина година пре њега. Његов музички материјал састоји се од истих тема којима су се већ служили његови претходници. У његовој музици могу се наћи мотиви и ставови Фрескобалдија и многих других Бахових претходника. Да ли је то плагијат? Никада! За уметника је не само важно него и потребно да има корене у музици ранијих времена. Наши корени леже, дакле, у народној музици“.[12]




ЛИТЕРАТУРА

[1] Коста Манојловић, Споменица Ст. Ст. Мокрањцу, Београд, 1923, стр. 11.

[2] Коста Манојловић, Стеван Ст. Мокрањац и његове музичке студије у Минхену, Београд, 1938, стр. 11.

[3] Коста Манојловић, Споменица Ст. Ст. Мокрањцу, Београд, 1923, стр. 118-119.

[4] Има података да је „на Косово пошао у понедељак, 22. јануара, а вратио се у Београд у суботу, 3. фебруара 1896. године“. Види: Ђорђе Перић, Стеван Мокрањац и Косово (нова сазнања о боравку и мелографском раду Ст. Ст. Мокрањца на Косову), часопис „Развитак“, Зајечар, бр. 194-195, 1995.

[5] Захваљујући Годишњаку Српске краљевске академије за 1905. годину, књ. XIX, стр. 475, сазнали смо да академик „Мокрањац има а) око 160 српских народних мелодија које је на Косову прикупио у фебруару 1896. г.; б) око 300 народних мелодија из разних српских крајева, које је забележио или по свом знању, или по певању разних певача“.

[6] Чауш (тур. „чавуш“) је у прво доба Османског царства био у рангу официра, а нешто касније, у јаничарској војсци чауши су били нижи заповедници – наредници и водници. У 19. веку чауши су обично у саставу турске војне музике (перс. „мехтерхана“ или „мектерхана“). Види: Абдулах Шкаљић, Турцизми у српско-хрватском језику, Свјетлост-Сарајево, 1985. стр. 166 и 456.

[7] Душан Сковран, Музика за комад с певањем `Ивкова слава` Стевана Сремца и Драгомира Брзака, у књизи Зборник радова о Стевану Мокрањцу, Београд, 1971, стр. 145-151.

[8] Бранислав Нушић, Косово – опис земље и народа, Матица српска-Нови Сад, 1902.

[9] Б. Нушић, Исто дело, стр. 132, 133, 165, 166, 167.

[10] Владимир Карић, Србија – опис земље, народа и државе, Београд, 1887.

[11] Право име чорбаџијске кћери је било – Јевросима Кијаметовић.

[12] Bela Bartok, Vom Einfluss der Bauernmusik auf die Musik unserer Zeit, “Musik der Zeit”, Bonn, 1921, Heft 3, s. 20-21.

Драган Р. Млађеновић / Балканска геополитика



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.