Примат папе римског или зашто римокатолици нису у праву!

Римокатоличка црква је на невидљив начин присутна иза застора многих геополитичких процеса. Фото: СПЖ

Године 1559. (25. децембра) кардинал Ђованни Анђело Медичи изабран је за папу и ушао је у историју под именом Пио IV. Један од његових најпознатијих аката био је завршетак Трентинског концила (1545–1563).

У римокатоличкој историографији овај концил је познат и под називом XIX васељенски и сазван је због супротстављања реформацијском покрету.

Поред главне сврхе, на концилу је донето и низ важних одлука, попут оне о уношењу filioque у Никејски символ вере, утврђивање латинског превода Библије, увођења другоканонских књига и узвишења власти папе. Тако се од средине 16. века ауторитет папе коначно уздигао изнад ауторитета концила (сабора).

О примату папе ми чујемо и разговарамо прилично често, стога, без посебно дубоког урањања у историју и догме Римокатоличке цркве, хтио бих рећи неколико речи о овој теми.

Папство је од саме појаве било историјски феномен. Знамо да се од краја IV века Римско царство распада на Западно и Источно. Иако је ова подела по природи била прилично произвољна, историчари новог времена већ су је прихватили, тако да ћемо је се и ми придржавати.




Постепено, Источна империја је постала „Византија“, а западна је трајала све до 476. године, када је последњи цар Ромул Август био приморан да абдицира од стране вође варвара – плаћеника Одоакрома.

Један од одлучујућих фактора у формирању доктрине о непогрешивости римског бискупа био је Велики раскол из 1054. године, који је папу спасио од било какве спољне црквене зависности.

У религиозном окружењу се постепено развија ситуација према којој се у Источном римском царству (тзв. Византији), тј. у једној држави са једним царем постоје четири главна хришћанска центра, а на западу римски бискуп остаје једини и постепено стиче све више власти. Не само да је његова моћ била већа од моћи било којег секуларног владара, већ је, у условима пада Рима, папа међу становништвом постао повезан са „романизмом“ и последњим центром некада велике империје. Као резултат тога, папинство из првобитно чисто историјског феномена почело је да се фиксира као религиозни феномен, а касније, последично, и догматски.

Један од одлучујућих фактора у формирању учења о непогрешивости римског бискупа био је велики раскол из 1054. године, који је папу спасио од било какве спољне зависности цркве. Убрзо је почео процес консолидације западне цркве око римског престола, који је изгубио везу са саборним начелима, како је остало на Истоку.

Извесно време, бројне цркве, попут Галске и Ирске, задржале су своју самосталност. Међутим, историјске појаве које су следиле једна за другом, попут инквизиције, реформације, просветитељства итд. довело до чињенице да је у хришћанском окружењу западних држава постојала тежња за ослобађањем од независног духовног избора и пребацивањем бремена одговорности за то на римског првосвештеника.




Предреволуционарни богословски и црквени писац Јевгениј Николајевич Успенски каже да је учвршћивање догме о примату папе последица три фактора:

формирање разних митова и легенди од стране римокатоличке цркве;
појава нових црквено-канонских правила и
изложеност догматских основама које су биле лажно заснована на Светом писму.
Да не бисмо били неутемељени, наводимо неколико примера. Да би оправдали примат апостола Петра (а самим тим и папе као његовог наследника) пред другим Христовим ученицима, римокатолици се најчешће позивају на такве Јеванђељске речи: „Ти си Петар, и створићу своју цркву на овом камену, а врата пакла неће је надвладати.“(Мт 16.18). Али, на пример, свети Јован Златоусти каже да се ова фраза Спаситеља не односи на апостола Петра као на особу, већ на његову веру, тј. Црква ће бити изграђена на вери Христовог ученика израженог у исповести: „Ти си Христос, Син Бога Живога“ (Мт 16:16).




Први Ватикански (концил) собор (1869-1870). Гравира. На њему су усвојена два догматска става: Dei Filius и Pastor aeternus, којима се проглашала примат апостола Петра, папе као наследника Петра, васељеска јурисдикција Римског бискупа, као и догмат о безгрешности папе у питањима вере и морала. Фото: k–istine.ru

Друго место у Светом писму је позивање на еванђелисту Луку, који преноси речи Христове, опет упућене апостолу Петру: „ А ја се молих за тебе да твоја вера не престане; и ти, који си се једном обратио, утврди браћу своју.“(Лк. 22.32).

Са позиције римокатолика, све изгледа очигледно и разумљиво. Само је свети Теофилакт Бугарски указао да ће „утврђивање браће“ бити могућа после тога када Петар плати за грех свог одрицања од Спаситеља и постане пример покајања за све наредне генерације хришћана: „Нико од оних који верују у Мене неће очајавати гледајући у тебе, – као да у име Христа светац каже, – који се, будући апостолом, одрекао и преко покајања поново је стекао свој некадашњи значај међу свим апостолима.“

Очигледно, да у речима Јевгенија Успенског нема претеривања, јер се цитиране речи Светог писма тумаче са положаја моћи римског врховног свештеника, а не из саборне патристичке традиције.

Погледајмо сада титулу римског понтифекса која доста говори и добро одражава позицију коју он заузима у западном хришћанству. Папа се, дакле, назива „Христовим викаром“, а римокатолички катехизам говори нам да га треба разумети никако другачије него само у значењу „Христовог намесника“.




Даље, „врховни свештеник Васељенске цркве“ – део наслова укључује и познато латинско име pontifex maximus. Занимљиво је да је оно својевремено припадао врховном жрецу Јупитера, а ево сада се приписију хришћанском бискупу, што је парадокс. Речи „примас Италије, надбискуп и митрополит провинције Романије“ значе примат бискупа Рима и његових околних територија, а „суверен државе-града Ватикана“ – да је световни владар државе. Тек на самом крају читамо „слуга слугу Божијих“.

Ако обратимо пажњу на титуле и звања православних јерарха, можемо наићи на не мање сложене формулације, али проблем се овде крије у чињеници да су сви они производ одређеног историјског доба, а иза њих не стоје никакве догматске одлуке.

Код римокатолика сасвим је другачије. За њих су папине титуле израз вере у богоустановљеност власти римског понтифекса и благодатне предности које он поседује. Да видимо шта званични катекизам Римокатоличке цркве говори о овоме:

«Папа, римски бискуп и наследник Светог Петра, стални је и видљиви почетак и основа јединства и бискупа и верника, јер римски првосвештеник над Црквом, силом своје службе као Христов намесник и пастир целокупне Цркве, има потпуну врховну и васељенску власт, коју он има право да увек слободно примењује.»

Дата формулација је последица претходних догматских дефиниција. Тако, на пример, у декретима Првог ватиканског концила из 1870. године постоји изјава да се папи даје познање Истине лично, самостално, практично без икакве везе са Црквом. Генерално посматрано, ове дефиниције је поновио Други ватикански концил 1962-1965, чији су задаци били и састављање модерног римокатоличког катехизма.




Ако, дакле, говоримо о Цркви као о благодатном Телу Христовом, где је Спаситељ глава, онда је за римокатолике то папа – једини монарх који концентрише у себи сву Цркву. Он је извор бискупске власти, који замењује собом сво црквено Тело. Критеријум истине за римокатолика није Свети Дух, већ глас папе који говори са римског престола. Црква је за њих само правни организам, док се власт папе схвата мистично, па зато владика Митрофан (Зноско-Боровски) закључује: „Грех папства је у томе што је посегао у оно што припада само Богу, што припада Духу Светому, обитавајућем у Цркви„.

Не може се рећи да на Другом ватиканском концилу нису били постављени прилично добри темељи, који су се састојали у томе да се нагласи не само достојанствено папе, већ и других бискупа у Сабору (тј. сабрању целог бискупата). Међутим, учесници концила се нису усудили да изврше, за римокатолике, тако радикалне промене.

Било је утврђено да је Сабор такође носилац највише црквене власти, међутим, с једном значајном оградом: само у јединству, једномислју и сагласности са папом.

С једне стране, може се чинити да су се описане позитивне промене заправо помножиле с нулом, али с друге стране, од Другог ватиканског концила, однос према папи као својеврсном „полубогу“ ипак је нестао, његова личност је постала мање-више људска. Међутим, у римокатоличком уму папи је ипак дато превише, а његова личност је толико значајна, да би одбацивање примата римског папе угрозило читаву структуру Римокатоличке цркве.

Као што је приметио отац Максим Козлов: „Римокатолички ум је приморан да се помири са свим противуречјима које носи институција папства, јер сваки покушај да се он измени изазвао би ланчану реакцију неконтролисаних промена.“

Да ли ће наступити време када ће се суштински део Римокатоличке цркве одрећи заблуда, ми не знамо. Наш задатак је да памтимо какве последице се догађају уношењем изобличења у Свето Предање и да се држимо овог Скровишта које посједује Црква Православна.



С руског превео Зоран Милошевић / Балканска геополитика

ИЗВОР: https://spzh.news/ru/istorija-i-kulytrua/67300-primat-papy-rimskogo-ili-pochemu-katoliki-nepravy

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.