Ердоган у Садамовој клопци

Реџеп Тајип Ердоган (Фото: (Фото Бета/АП))

Турски народ за себе каже да води порекло од „деце степског вука“, тј. да су потомци хорди Џингис-кана. Састоји се од „једног народа у две државе“: Турске и Азербејџана. Политички препород прве аутоматски доводи до доласка друге на међународну сцену. Наравно, ова политичка ренесанса не подразумева и оживљавање насиља варварских хорди, али прошлост ипак одређује менталитет народа, упркос покушајима многих политичара који су током протеклих 100 година настојали да нормализују турски народ.

У последњим годинама отоманске ере, султан Абдул Хамид II желео је да уједини земљу око своје концепције муслиманске вере. Стога је наредио физичку елиминацију стотина хиљада немуслимана. Њу су надзирали немачки официри који су током овог геноцида стекли искуство које су касније ставили у службу нацистичке расне идеологије. Отоманску политику пречишћавања у ширем смислу наставили су Младотурци након оснивања Републике Турске, посебно над православним Јерменима.




НЕРАЗРЕШИВА СИТУАЦИЈА

Убијање као облик зависности се спорадично појављивало у понашању турских војски. Тако су, у марту 2014. године, испратили стотине џихадиста из Ал Нусра Фронта (огранак Ал каиде) и Армије ислама (просаудијске терористичке организације) у град Кесаб у Сирији да масакрирају јерменско становништво. Џихадисти који су учествовали у овој операцији данас су послати да убијају друге Јермене у Карабаху. Ови маскари у Азербејџану су обустављени током кратког трајања демократске републике (1918-1920) и совјетског периода (1920-1990), али су настављени одмах 1988. године, са опадањем моћи Москве.

Управо током совјетског периода, у складу са Стаљиновом политиком према националним мањинама, јерменски регион припојен је Азербејџану како би се оформила социјалистичка република. Тако је, када се СССР распао, међународна заједница признала Карабах не као јерменску, већ као азербејџанску територију. Иста грешка је почињена у Молдавији са Придњестровљем, у Украјини са Кримом, у Грузији са Јужном Осетијом и Абхазијом. Одмах је уследила серија ратова, укључујући и онај за Нагорно-Карабах. То су случајеви у којима се међународно право развило из грешке у процени на почетку сукоба, као у Палестини, која није на време исправљена, што је довело до неразрешивих ситуација.

Западњаци су интервенисали како би спречили општи пожар. Међутим, пример Придњестровља сведочи да је то био корак уназад да би се ухватио залет: Сједињене Државе ослониле су се на румунску војску у настојању да униште новонастало Придњестровље.




Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС, тада КЕБС) створила је „Минску групу“, којом су копредседавале Сједињене Државе, Француска и Русија, како би се пронашло решење до којег никад није дошло: Русија није желела да се опредељује између две партнерске земље, Француска је само желела да потврди учешће у важном међународном питању, а Сједињене Државе су желеле да одрже зону сукоба на руској граници. Остале сукобе, настале распадом СССР-а, намерно су подгревали Вашингтон и Лондон – попут агресије Грузије на Јужну Осетију 2008. или Евромајдана, државног удара чији је циљ, између осталог, било протеривање Руса са Крима 2014. године.

Председник Азербејџана Илхам Алијев правдао је напад на Арцах (Карабах) од стране Азербејџана и Турске у говору који је одржао на заседању Генералне скупштине УН-а 24. септембра. Његова главна прука је била да је Минска група означила статус кво као неприхватљив, али да „изјаве нису довољне. Потребна је акција“. Није могао бити јаснији.

У складу са идеологијом своје породице, свалио је највећи терет на своје противнике, приписујући, на пример, масакр у Коџалију (1992. године, са више од 600 жртава) „јерменским терористима“, иако се ради о тајној операцији током покушаја државног удара у његовој земљи. У сваком случају ово му је омогућило да једнострано прикаже акције АСАЛА (Јерменске тајне армије за ослобођење Јерменије) током 1970-их и 1980-их година.

Истакао је да су четири резолуције Савета безбедности наложиле повлачење јерменских трупа, рачунајући на сродност између јерменског становништва Карабаха и суседне Јерменије; био је то један од начина игнорисања чињенице да је СБ УН такође наложио Азербејџану да организује референдум о самоопредељењу у Карабаху. Оптужио је, не без разлога, новог јерменског премијера Николу Пашињана да је један од људи шпекуланта Џорџа Сороша, као да то нешто мења у погледу дешавања која су се одиграла раније.

Сукоб се може завршити само референдумом о самоопредељењу, чији исход није тешко предвидети. Тренутно од конфликта имају користи само они који продају оружје агресору, попут Израела.




САДАМОВА КЛОПКА

Хајде да сада овај сукоб проанализирамо из другог угла, из угла равнотеже међународних односа, полазећи од тога да је турска војска већ илегално присутна на Кипру, у Ираку и Сирији; да крши војни ембарго у Либији и сада примирје у Азербејџану.

Баку се организује да што више продужи неизбежни рок. Азербејџан је већ задобио подршку Катара, који такође учествује у финансирању џихадиста на кавкаском пољу операција. Према нашим информацијама, најмање 580-оро њих послато је из сиријског Идлиба преко Турске. Овај рат је скуп и чини се да је у све умешан и ККР, моћна компанија израелског Американца Хенрија Крависа, која је такође умештана и у сукобе у Ираку, Сирији и Либији. Слично као кад је дестабилизован комунистички Авганистан, израелско оружје би могло бити пребачено преко Пакистана. Било како било, широм турске ничу плакати на којима су, раме уз раме, постављене заставе три земље (мисли се на Турску, Азербејџан и Пакистан; један од плаката можете видети ОВДЕ; прим. НС)

Још више запањује то што је председник Алијев добио подршку свог белоруског колеге Александра Лукашенка. Вероватно је да он делује у договору са Кремљом, што можда најављује видљивију руску подршку православној Јерменији (Русија, Белорусија и Јерменија су чланице Евроазијске економске уније и Организације договора о колективној безбедности).




Чудно је што шиитски Иран није заузео став. Ипак, иако етнички припадају турској групи народа, Азербејџанци су једини шиитски народ на свету осим Персијанаца, због тога што су били део Сафавидског царства. Председник Хасан Рохани је ту чињеницу уврстио у свој план стварања шиитске федерације који је представљен током његове друге предизборне кампање. Овако пасиван став Ирана одаје утисак да Техеран не жели да улази у сукоб са Москвом, која је званично неутрална. Тим пре што Јерменија игра незанемарљиву улогу у заобилажењу америчког ембарга против Ирана.

Што се тиче Јермена, њихова дијаспора у Сједињеним Државама интензивно лобира у Конгресу да се председник Ердоган – чија је држава чланица НАТО-а – пред међународним судом прогласи одговорним за сукоб.

У случају прећутног договора између Москве и Вашингтона, овај рат би се могао дипломатски окренути против председника Ердогана, који је постао неподношљив за обе велике земље. Попут ирачког председника Садама Хусеина, који је доживео бруталну трансформацију од човека Пентагона у јавног непријатеља САД број један кад је помислио да има одобрење да нападне Кувајт, тако је и турски председник можда добио охрабрење да преузме кривицу.

Тијери Мејсан је политички консултант, председник и оснивач Волтер мреже. Аутор је књиге „Пред нашим очима, лажни ратови и велике лажи: од 11. септембра до Доналда Трампа“.



Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.