Под точком историје

Београд , повoдом „ јубилеја „ српског октобара 2ооо.

На дан две деценије од лажне „демократске револуције“, текстом „Под Точком историје“ на свeтло дана поново је извучено промишљање коментатора од пре две деценије актуeлно и данас Када се две половине владајућег капитализма , оличеног у суверенизму Трампа и глобализму Бајдена, води борба за примат .Свим средствима. А на дведесетогодишњицу историјске заблуде од 5 октобра. Са истовременим сећањем на исти кикс од 27. марта, шест деценија раније.

Поново се куглица врти у балканском рулету који је овог пута амерички, без празног места у добошу. Са улогом све или ништа. У епицентру је и тада било и сада јесте тражење одговора на питање куда, како даље . Непуних осам деценија касније од оне фаталне мартовске одлуке и три деценије по паду Берлинског зида, који је свесно превазиђен од комуниста , а данас у Балканском епицентру обновљеног мултиполарног поретка који је од Србије направио тезгу за аукције и атрактивне понуде . Од Пута свиле, Турског тока, лажних обећања Бриселске „мочваре“ и „гаратованих“ улагања у мали Шенген Трампа и Вашингтонског споразума.

Да ли сам док се не сазна коначни победник новембра у САД .Нова суверенистичка концепција света, која одговара Београду Србији, или потонуће до краја у „мочвару „што прижељкују Албанци. Али и истовремено и србојуословени, „жуте“ провиниенције. Да ојачају своје Сорошевске синекуре.

Све то у контексту трагичног искуства у гротлу другог светског рата који је Србе, без иједног искреног савезника , „истрчавањем „ из рова дипломатије и мудрог чекања да „слонови заврше игранку“ коштао државе монархије , будућности , милионе жртава и истинске европске будућности.

Текст „ Под точком историје „ није добио подршку уређивачког колегија часописа „Дуга“ ,чиме је, цензуром режима, на коју новинар није пристао , окончана дугогодишња сарадња бившег коментатора Танјуга са високотиражним двонедељником који је претендовао на патриотску оријентацију . И то баш током већ одмаклих припрема да се „изборним“ пучем пусти низ воду неоправдано самоуверени а већ отписани дејтонски Милошевић. Чега он није био свестан .

Потпуно неспреман на већ зготовљену издају кључних фактора, војске и државне безбедности. Уз добро споља финансирани будући декор преко ноћи уједињене опозиције. И заведених маса. Потом је у име „ демо(н)кратије“ наметнуте споља и силом и новцем, утерано нajгоре од свих могућих решења за даљу судбину Србије и предато у руке најгорих. Пресвучене Титове номенклатуре квази плуралиста, неолиберала трацкистичке орјентације.
Обављено је тако цементирање статуса државе „алајбегове сламе“ чије су све досадашње власти у улози капоа неолиберализма и „ Вашингтонског споразума „ верни и послушни чувари пљачкашке транзиције у гулагу Србија.

Београд 27. марта 2ооо.

Драган Милосављевић

Дилема је поново пресудна. И то не само за Слободана Милошевића већ и за престрајавање онога што је још територијално остало од Србије a гласи: Да ли се наново бацати под ваљак историје, као 27 марта, или трагати за местом опстанка у оквиру глобализмом омеђене нове светске геполитике. Доминације једне силе.

Баш како су по паду Берлинског зида брже боље учиниле земље којима смо се у деценијама хладног рата, а са позиције данас никоме потребне несврстаности , нескривено ругали . Као ,наводно, занавек недодирљива тампон зона између два блока.

Али, већ више од деценију, после пада Берлинског зида, Србија усамљено „ неутрална“ и за то кажњена агресијом НАТО 1999, тешко хаварисана санкцијама и бомбама , небрањена…. плута и лута. Оптерећена и даље завештањем Тита да остане на ветрометини у условима укинутог времена биполарности.

Не покушавајући, при том, да за себе нађе одговарајуће место и моћног савезника. Макар то место и не било најудобније, најпримереније представи коју традиционално спремни да гинемо имамо о нама и нашој „незаменљивој“ улози у прављењу „ вишка „историје. Јер, можда је данас последњи воз за будућност.

Ова упитаност, колико год не звучала гордо, копка мисао. И то баш на дан, непуних 6о година касније, када су наши дедови и очеви, пркосећи надирућем фашизму узвикивали „боље рат него пакт, подмукло подстакнути на суицид . Од стране Лондона јавно, али и уз придружено охрабривање Москве која је куповала време за себе и заједно са Британцима нудила Југославију ,најпре Србију, која је њен стожер отпора, као отирач немачким панцерима и дивизијама у „дрангу нах остен“.

И ето, на тужни јубилеј, који би могао бити и опомена, поново се упозоравајуће прети , наизглед само Милошевићу, који поново није за запад „фактор стабилности на Балкану,“ маневрима НАТО алијансе „динамични одговор 2000“ у суседној Румунији.

Дакле, поново смо као и 1941 против надирућег фашизма остали сами као и годину дана раније , против глобалног неоколонијализма. Који силом, ако нема друге , отвара границе и руши баријере за модел нелибералне транзиције .Некажњивог брисања граница својој пројектованој глобалној доминацији .

Милошевић је , дакле, у прилици да уважи реалност, отшкрине контролисано капије страном капиталу и евентуално сачека промену односа снага, или да се годину дана касније поново нађе у 1999. И он и Србија , већ измождена до краја санкцијама полусрушена , засута осиромашеним уранијумом и непријатељском пропагандом. Изнутра увелико изједена савезом НВО сектора о клијетелистичке опозиције.

Та порука НАТО, са нама или под нама, као ратни плен, цинично се поклапа са годишњицом агресије НАТО (правдане одбраном хуманитарних принципа) у којој смо жестоко бомбардовани три месеца. Остављени на ледини од стране оних због којих су наши преци 27. марта изашли на улице третирани као глинени голубови. Како од стране потомака мрских немачких фашиста, данас лидера Европе, тако и њихових тадашњих непријатеља, данас пријатеља и савезника , које смо својевремено , а без разлога, заувек једнострано прогласили за историјске пријатеље и савезнике.

Ипак, можда је упутно у сeфери преосталог слободног размишљања које би да измакне замкама, како пренаглашене патриотске реторике,тако и мондијалистичке благоглагољивости (како смо бомбардовани за сопствено добро и наук), вредело поставити нека питања важнија од надгорњавања око власти између позиције и опозиције. Шта даље по цену најмањих губитака на које смо осуђени као формално од НАТО „ демократије „, поражена држава.

Очито је,наиме, да суштинску и искрену подршку Запада у демократизацији и равноправном третману остатка Југославије нема ни опозиција Милошевићу а камоли дејтонски Слоба. Већ је и она инструментализована, а тек ће бити у времену које долази у српском караказану да би каша била што папренија. Зато би се могло оправдано сматрати да тапију на спас нема ниједна друштвена формација издвојено, па ни политичке партије ни лидери било које провиниенције.

Ако је тако, ако постоји или се оствари некакав општи консензус, да је нација и опстанак испред свих издвојених политичких интереса, поготово оних актера који су се осведочили као непринципијелни, могућ је наредни корак.
Рецимо да је последњи тренутак за начињање пројеката уклапања у постојеће светске политичке економске и цивилизацијске реалности . Којима нема видљивих алтернатива не бар у догледној будућности. Дакле, надаље једино без обнављања позиције макар и невољног учесника у рату, а без савезника. У коме фигурирамо као пожељна мета за наук осталима а одабран полигон за детонацију ширих конфликата, дакле као екпсерименталан ретоторта новог поретка.

Зар то није довољан подстицај у минут до дванаест за трезвен, упоран и нашем реалном домашају примерен дипломатски напор да се на примеру осталих малих народа очува територија и идентитет, мудрошћу .А не улеће у оружани конфликта са мегасилом којој на директни мегдан не излазе земље као што су Кина и Русија.

Да ли је, најзад, заиста препоручљиво као и даље шут махати црвеном марамом рогатом који просто вапи за безопасним супарником .Оног на коме ће доказивати хуманост и исправност својих, у основи, хегемонистичких принципа.

Руку на срце, Америка чини данас исто оно што су кроз историју чиниле државе на врхунцу, а ми смо опет у својој дипломатији 19. века и почетка 20. управо захваљујући њуху да будемо са победницима, озваничили територије и право на независност.

Неће, ваљда, бити да је ова власт Милошевића , понесена херојском трпељивошћу народа у подношењу агресије и њених катастрофалних последица несвесна сасвим опипљивих показатеља да од гета политички изопштених постајемо полигон. На коме се, како на територији, тако и на народу, без икаквих ограничења и моралних обзира, изводе војни, политички и еколошки експерименти.

Да подсетимо да је само за протеклих годину дана овај народ „по глави“ отрпео и некако преживео све што је најсавременије у домену навођених пројектила и њихових глава од осиромашеног уранијума, да је био изружен и сатанизован у најжешћој, најружнијој и најлажљивијој медијској кампањи у историји, која би можда и Гебелса довела пред моралну дилему. Ништа од тог арсенала, нити од те логике није у међувремену повучено са наших граница.
Можда је некоме стало да у добро простудирану српску психолошку матрицу о народу жртви осуђеној на правичност, а награђиваној небесима, пусти нове импулсе и охрабри један готово мазохистички мит како правда на крају обавезно побеђује.

На крају чега, Свих нас.. Не играјмо се Хазара, побогу.. Ваља изнова подсећати на искуство ових десет година да се све улоге, како позитиваца, тако и негативаца у њему не бирају, већ су унапред одређене. Нека допусте и власт и опозиција овом народу , сведеним на улоге статиста, који још располаже инстинктом за преживљавање, да проговоре својом памећу. Својом истинском вољом неоптерећеном спољним и унутрашњим притисцима, НВО пропагандом, купованом савести. И усмери своју даљу судбину преко правичног функционисања институција које проверено гарантују макар минимум демократије и правичности .И уважавања државног интереса . И права на опстанак као примарног. Не мора више од тога, али не сме ни мање.