Амерички сан – Буђење

У последње време, након потписаног споразума у Вашингтону, у Србији су се поново појавила мишљења како су нам САД пријатељски наклоњене, и како смо по нечему културолошки блиски. Поједини текстови и коментари на друштвеним мрежама су препуни исказивања љубави и уверења да се више нећемо свађати. Чак је и специјални амерички изасланик Ричард Гренел одушевљено твитовао како су за време вечере на неком сплаву, Срби и Американци заједно певали америчке народне песме.

Веровање у блискост са Америком није јединствено наше. Таква уверења стижу и из оних земаља који су по свему непријатељи Сједињених држава. Чак и људи који Америку не воле, сматрају да имају нешто заједничко са њом. САД су велика и моћна држава, и сви воле да траже сличности са победником.

И овде је било, а очигледно има још увек, пуно људи који верују да нам је америчка култура блиска. Као што има и оних који верују да нам по култури и начину живота блиска Русија, или Европа, чак и Турска, или оних који сматрају да нам је најближи медитерански стил живота и обичаја.




Док у сваком од оваквих уверења постоје неке основе (нпр. са Русијом делимо православље, са Европом историју, са Турцима храну а са медитеранцима опуштени начин живота), за поређење са САД не постоје никакве реалне потпоре. То што неко више воли да погледа холивудски филм од рецимо европског или иранског, не чини га ближим Америци од Европе или Ирана. Али, то не спречава овдашње американофиле да понављају како смо ми део западног света, којег и културолошки предводе САД. Као да је по сваку цену неопходно да будемо део неког света, као да не можемо да прихватимо да будемо део аутентичног Балканског света, ако се већ инсистира на некој припадности.

Постоје свега неколико разлога који утичу на формирање таквог уверења. Холивуд, телевизија и музика су ти који показују и креирају обрасце понашања. Поред тога што смо као појединци друштвена бића, ми смо као врста склони имитацији. Кроз историју, једна култура је копирала, па онда и наслеђивала и надограђивала другу. То је један од разлога због којих и данас још увек цитирамо грчке и римске филозофе и мислиоце. Они као и некад показују пут, и начин на који треба да се живи. Савремена поп култура, чији је Холивуд предводник, само је неславни наследник тога. Данашње дневне обрасце понашања више не одређују филозофи и књижевници, него филмски и телевизијски ствараоци.

Тако се гледањем америчких филмова и телевизијских емисија стиче утисак да нам је Америка као држава блиска, и да нам је тај начин живота близак. Иако се ради само о већ усвојеним обрасцима понашања, не о нечему што је стварно наше.




За оне који сумњају у постојање копирања и имитација образаца понашања, само треба да погледају прославу Ноћи вештица у Србији, бројне “бејбишауер“ журке, одлазак на “дејтове“ и куповину поклона и цвећа за Дан заљубљених, или употреба израза као “баци коску“ и “кул“. Има и других бројних примера, али ови су вероватно највидљивији.

Амерички сан - Буђење

А Америка није блиска Србији. Није блиска ни Европи, осим можда помало у неколико својих источних држава. Толико је различита, да постоји и културни шок, о коме се ретко говори, а који важи чак и за посетиоце из европских држава. Појам “културни шок“ је углавном резервисан за описивање изненађења и егзистенцијалне нелагоде приликом одласка у земље Азије, Африке или Јужне Америке. Ретко се помене да постоји исти такав осећај изненађења који настаје првим сусретом са начином живота у САД.

Веровати да нам је Америка блиска и због тога је доживљавати пријатељском је као кад бисмо за оног што нас удара по глави у саплиће нам ногу веровали да нам је близак, само зато што носимо исту марку фармерки. То што имамо сличан укус не значи да смо због тога слични.

У овој серији текстова, покушаћу да покажем да нам је САД блиска онолико колико нам је блиска рецимо Аустралија, и укажем на бројне ствари које нас разликују, јер се о малим сличностима већ пуно говорило на другим местима. Такође, покушаћу да покажем да то што неко воли холивудски филм, серију или америчку музику нипошто не значи да истовремено воли и оно што САД јесте. Поред тога, писаћу и о томе да ни политика државе коју предводи Вашингтон не само што није блиска са Србијом и европским земљама, него да уопште није политика демократске државе, и да данашња САД није демократска земља, барем у оном смислу у коме запад подразумева демократију.

Зоран Грбић / Васељенска

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.