Ко је пустио дивљег вепра у посластичарницу

Иако диваљ, распуштен и под непосредном управом својих страсти, најпре је са свих страна био прихвaћен, уважаван, поштован и истицан као онај који ће савладати све своје слабости, укорењене у његовом основном животном окружењу, у дивљини. Чак се сматрало, а са свих страна могло се и јавно чути да је он отеловљење оног поретка живота у коме ће свима бити добро и како Бог заповеда, јер ће његово дело свима донети бољитак.
Тако се оглашавао и пред свима који су по природи његовог устоличења имали да га одобре, прихвате и стану уза њ. Међутим, он, уз сва та доброжелећа настојања околине, прво што је урадио прождрао је Јеванђеље, а затим Катехизис па Псалтир, или Псалтир па Катехизис. Нека мишљења, мање јавна а више по салонима и кафанама, и за такси воланом, казивала су да је у питању оригинално Јеванђеље Мирослављево, што су други одбацивали уводећи у мисаоне орбите појам фототипског издања, мада су неки говорили да је у питању и најобичнија фотокопија из копирнице, на осамдестограмској хартији. И без љуте шљиве, око Катехизиса су се сви усагласили: Потиче из Војне Крајине, од Стојана Шобате, протопрезвитера кореничке богоспашене епархије Карловачке, из 1772. године. А што нико није морао да каже: у свему томе, а да се и не везује за свечаност заклетве, суштински су садржани миленијумским токовима живота препреке за наступ дивље воље и још израженијих дивљих природа.

Неко се може запитати, оправдано, с којим циљем је то прождрао. Нема ту велике памети: да потврди своју природу, да је непоправиво диваљ, а то значи неподложан заједници у коју је стигао.

Најмање да је занемарљива чињеница да га је у том ждерачком чину спутавао кратак поводац, што се по његовом вепрозно халапљивом прождирању овог наведеног није показало да му је блиска самоконтрола и суздржаност. Напросто, нашло му се на путу и он је то елиминисао.

После тог капиталног оброка уочено је да су његове кљове почеле да добијају застрашијуће размере, што је, уз дивљаштво му урођено, најопакије његово оружје. Али нико се на то није обазирао, сматрало се да је то природно, с обзиром на његову величину, силу гроктања и фрктања. Нарочиту наклоност је добијао када су из његових очију јавно почеле да теку сузе – премда у постојању дивљег вепра не постоје сузе, већ само кљове, корење, плен и усмрћивање човека, са кидањем препона и вена. Наравно да ту спада и порив који позива на парење и умножавање, што се, с обзиром на данашња медицинска достигнућа, није сводило само на телесно већ и на вантелесно умножавање. Другим речима речено у његовом ровању по питомим пределима које је запосео, без мимикрије кренуо је да шири дивљину, садржану у свом срцу, али са неким мистичним именима, преузетим у оној дивљини из које је и стигао.

На ове чињенице упозоравао ме је велики зналац вепрова Д. Л.

Не наводим пуно име, будући да се не зна ко све и када може да се нађе на путу великих вепрових кљова, увек усмерених према коренима. Премда има оних који ће се радије определити за реч корење, али се у сваком случају своди на оно из чега происходи постојање и живот.

А да то погледамо овако: ако је неко добар и племенит, он ће и надаље гледати да то умножава и увећава. Исто важи и за исказивање љубави према неком, она ће се увек одржавати и увећавати упркос препрекама и подметањима – иначе то није љубав. Исто важи и за поштење и честитост, и ако оно на првом искушењу поклекне, онда то није оно за шта се издавало. И што нема ништа мању вредност од наведеног, то је да онај који је управо такав, он о себи нема представу да је такав. Исто важи и за насилништво и силеџијство, да би се очувало оно ће тежити томе да се стално увећа, а ако од себе одступи, оно се губи. И насилник никад, никад о себи нема мишљење као о насилнику, већ сасвим супротно томе.

То исто важи и за дивљаштво, увек и свуда ће настојати да се увећа.
Ако је изворно, неспутано и врло присутно, оно ће се и даље испољавати али тако што ће се увећавати, па и умножавати, али увек са јавним истицањем сасвим супротног мнења о себи. Тако и код овог нашег вепра за кога кажем да је диваљ. Најпре је смазао Јеванђеље, као да је кремпита, па је навалио на Катехизис, да би тај поредак вредности, тојест поредак живота, у његовој свести раван коренима, збрисао заједно са Псалтиром. И његово дивљаштвао је добило крила, као да је сам он оно што је пренео у свој дигестивни тракт. А при том то истицаше као врхунац памети и трезвеноумља.

О улози Јеванђеља, Катехизиса и Псалтира у људској заједници казује све и једно човеково знање о себи, како год да га је човек именовао кроз своју историју.

Ово се помиње да би се увидело колики је залогај био овог дивљаштва што се наврзло на своје увећавање.
А онда се дивљаштво доваљало до посластичарнице.

Неко се може запитати зашто до посластичарнице. Па зато што је посластичарница најеминентнија лична карта једног народа. Тако, на пример, сахер торту присвајају Мађари, али ништа мање и Аустријанци. Међутим, моцарт кугле су искључиво аустријске, али како су индустријализоване изгубиле су свој национални лик. Док китнкејс и даље бива аустријски, али је мађарска штрудла, куглоф… а италијанске су фритуле, бајадере, у шта спада и мараскино… као што је остало записано да Турци шећер ију, ракију пију, са шербетом…

И како се ово дивљаштво са вепром обрело усред посластичарнице, на све стране почело је да лети перје и иверје посластица. Најпре са локалних посластица, од крајине са запада, као што су преснац, смоквењак, ћуктер, да би се врло брзо окомило на суве шљиве и орасе, слатко од купина и вишања, од белих трешања, слатко од лубеница и јагода… да се персонал посластичарнице престрављен разбежао из својих радионица, ужаснут величином кљова и помамом неумереног прождирања свега што му се нађе на путу. И хајде да се човек помири са том ждерачком стихијом, али тешко да може да се одобри поразбијан, сатрт и сасвим уништен инвентар, од улазних врата па све до магацина са сировинама за производњу народних посластица, у шта треба сврстати и кухиње у којима се спремају народне посластице.

Сведоци ове елементарне непогоде немо су стајали, забезекнуто посматрали и укочено пратили како пропада њихово најслађе народно обележје. Ма да је ко и прстом мрднуо, или подвикнуо или позвао на заједништво у супротстављању овом четвороножном злу, са смртоносним кљовама. Ту и тамо зачуо би се неки глас протеста, да би га поклопили они који су указивали на величину кљова, уз објашњења да ако су до сада извршила кастрацију воље, у препонама, следећи напад може бити на одузимање живота, стога треба ћутати и, по могућству, понашати се у складу са установљеним дивљаштвом, тојест са мржњом одрицати се од себе, само да се вепар не помами.

Иако је у ширењу дивљаштва вепар стигао и до самог дна, тојест до последње одаје у посластичарници, где се крију све тајне припремања најуноснијих и најупечатљивијих посластица, у којима највише ужитке доживљава свака душа, вепар ни од куда није спречен да и то смаже као отпали жир, или трули кромпир, или црвљиву јабуку. У тешком муку, без игде показане спремности да се сузбије и укроти овај вепар који би да буде са још већим кљовима, на радост оних који су га везали на кратки поводац.

Једино што се, однекуд из позадина посматрача, понекад јави глас који разговетно изговара; „Тешко нама ако овај вепар уђе у стакларску продавницу!“ Па једвачујним гласом додаје, са страхом да иако ушкопљен, не остане без живота: „А стакло наше је танано као душа“.

Срђан Воларевић

Васељенска