Косовска жртва академика Костића

Још у време док сам живео у Бриселу (до средине 2013.) говорили су ми да избегавам одласке на простор општине Моленбек Сен Жан, јер није безбедно. Свега годину дана касније, маја 2014, један исламски екстремиста из тог краја убио је четворо људи, а јануара 2015, после терористичких напада на “сатирични” недељник Шарли ебдо, белгијске снаге безбедности покренуле су опсежну операцију у том делу своје престонице у циљу разбијања терористичке ћелије повезане с тим терористичким чином током које је дошло до жестоког сукоба с исламистима у којем су ликвидирана двојица терориста. И у крвавим терористичким нападима у Паризу новембра 2015. исламисти с адресом у Белгији били су бројнији од оних из Француске (четири спрам три). Укратко, Белгија је у време када су европски исламисти масовно одлазили да се боре и секу главе у Сирији у име Исламске државе, од свих западноевропских држава пропорционално имала највише бораца у ИД, а већина њих је управо из Моленбека.

Сада се поставља питање да ли је Моленбек – Белгија. По академским стандардима председника Српске академије наука и уметности Владимира Костића – није, и с тиме се треба помирити. Заувек. Јер ако се држимо неких принципа и етике (у шта се академик често куне), онда су његови параметри за одређивање тога да ли је Косово и Метохија, како каже, “наше”, тј. српско, истоветни и када је у питању Моленбек, или париско предграђе Сен Дени и многи други делови западноевропских градова у којима су муслимански имигранти постали већина и где безбедности више нема.

Каже он за једну телевизију с америчком заставом чији се програм, за сада, емитује на једној луксембуршкој телевизији: “Путовао сам скоро и прелазио границу, тачно су ми показивали улице које нису згодне за шетњу.” Прво, један академик би требало да зна да се не ради о “граничним” него о административним прелазима који су Републици Србији наметнути агресијом и окупацијом. У глобалним размерама та “граница” је више непризната него призната. Уосталом, између Србије и Републике Српске постоје прави гранични прелази, па то не значи да Република Српска није оно што јој име каже, односно “наша”. Или је, можда, по академским стандардима реч о једној геноцидној творевини?

Друго, то што на Косову неке улице, али и купалишта, њиве, па чак и читаве насеобине нису безбедни за Србе више говори о односу препуном зла који већина косовских Албанаца и њихове власти имају према својим суграђанима српске националности, но о томе чије је доиста Косово и Метохија. Или су управо Албанци академика упозоравали да не иде у српске средине, јер би му тамо безбедност могла бити угрожена с обзиром на глупости које изговара с позиције која би требало да је најугледнија у српским интелектуалним круговима?

Академик каже да “нико у овом народу, укључујући Цркву, нема тапију над истином када је Косово и Метохија у питању”, али истовремено себи даје ексклузивно право да о томе шта је истина говори, јер би владика Григорије, који је дан раније рекао да академик није у праву, “требало да се остави парола”. Успут, истина је да СПЦ нема тапију над истином да је Косово и Метохија “наше”, јер је и та истина (а истина је само једна) истина свих Срба.

Покушавајући да докаже да он због својих ставова да је Косово албанско није издајник, он себи дозвољава да се упореди с патријархом српским Арсенијем Чарнојевићем, који је повео сеобу Срба пред турском најездом током Великог турског рата који је Света лига предвођена Светим римским царством водила против Османлија, питајући да ли је и Чарнојевић издајник. Не, Чарнојевић никада није рекао да Косово и Метохија није српско. При томе, он српског патријарха назива “прелатом”, што је назив за црквене великодостојнике код католика и протестаната, али никако код православаца. То је као када би владику Григорија назвао “бискупом”, иако то у његовом случају и не би било толико далеко од истине.

Од свих бесмислица које је овај интелектуалац изговорио највећа је, међутим, она о томе како су он и његови синови, за разлику од неких других, били под оружјем на Косову. Мало му је фалило да буквално каже како сва тројица изгибоше на Кошарама. Не увлачим му децу у ову причу, сам је то урадио, а сам је увлачио и ону туђу. Елем, не знам када је то академик био под оружјем на Косову. Можда током служења војног рока, што је по његовој биографији могло бити само 1978-1979. године, а током постојања ЈНА то су буквално учиниле стотине хиљада југословенских младића и то није никакав посебан акт хероизма којим се заслужује нека привилегија. Није га било 1999. Тада није било ни његових синова, јер је старији тада студирао на Правном факултету у Београду, а млађи још био у средњој школи. Ни тада четрдесетшестогодишњи Владимир, ни деветнаестогодишњи Станислав, ни шеснаестогодишњи Милутин нису могли бити мобилисани, али је могуће да су се пријавили као добровољци, храбро погинули, спознали истину и сада је шире.

[table id=1 /]

Филип Родић / Новости