Хоћемо ли најзад почети да именујемо наше крвнике

Читам на сајту „Факти“ једно расуђивање о филму „Дара из Јасеновца“. И као и тридесет и више година не могу да се начудим чудом као још увек влада нека врста страхопоштовања према нашим крвницима. Још увек кукавичлуком, малодушношћу, или слуђеношћу неком магловитом идејом нисмо у стању да злочин, злочинца и место злочина именујемо пуним именом и презименом. Није ваљда да жене у црном, вођене оним славним историчарима са филозофског факултета, уз пуну и професионалну заштиту полиције и жандармерије, владају нашим умовима. Да не разлажем даље овај ужас са којим се сусрећемо и нећемо да кажемо шта то заиста јесте.

Под насловом „’Дара из Јасеновца’ разбија стереотип да Срби у рату могу бити само злочинци“ прво поремећено именовање места злочина у тексту гласи: „… у нацистичкој творевини, тзв. Независној држави Хрватској“…“ Ово „тзв.“ треба да значи: такозваној, што у свакидашњем говору има смисао оног што се за нешто издаје, а оно то није. Просто и једноставно: Независна држава Хрватска није такозвана Независна држава Хрватска. Имала је све атрибуте државности, да их не набрајам, а колико сам чуо њу су признале и Немачка и Италија и Ватикан. Узгред буди речено први закон који је донео парламент (Хрвати кажу стару српску реч: сабор) ове државе био је закон о забрани ћирилице. Уз сијасет уредби, закона, школства, штампе, радија, свих елемената правог устројства једне државе као целине, ова држава је имала и Хрватску православну цркву, тек да се зна. И коликогод уз њу дописивали да је, као у овде поменутом тексту, нацистичка творевина, па била она и марионетска, она је ипак само и само држава, са свим обележјима која описују једну државу. А ако је и нацистичка творевина, да ли су је чинили Немци, нацисти, или Хрвати нацисти? Дакле, Независна држава Хрватска није такозвана. Она јест у пуном свом обиму држава, и шта год да се унутар ње дешавало, одговорност за то сносе њени држављани, а не неки неименовани нацисти! Колико сам чуо бејаше нациста и међу Енглезима, као и међу Американцима, да није неко од њих допринео стварању Независне државе Хрватске?

Ја могу да изађем на улицу и да људе вучем за рукав и убеђујем их да сам Наполеон. За мном ће људи, добронамерне воље говорити: ено га такозвани Неполеон, да наведем само тај један пример коришћења речи такозвани.
То тзв. односно такозвана Независна држава Хрватска ваљало се међу нама Србима од установљавања Брозовог и комунистичког братства и јединства толико да смо од такозваности заборавили оно шта то заиста јесте.

Следећи пример у тексту гласи „Ријеч је, наравно, о нацистичком логору Јасеновац…“ казује о истоветном замагљивању места злочина. Нећу да постављам питање да ли су оснивачи логора Јасеновац украјински нацисти, нама данас знани као Бандеровци, или већ поменути Енглески, Немачки или Амерички нацисти. Довољно је само да се сетимо, како сам чуо, Мирослава Крлеже и његове чувене реченице да су са Немцима 41. у Загреб ушла два камиона усташа. И у тој мисли, у том духу дошло се до потпуног поништавања стварног именовања злочина који се над Србима одвијао на целој територији Независне државе Хрватске. Или, ако је нациста име за обележавање логора Јасеновац, зашто се онда не каже, на пример, нељудског логора Јасеновац. То далеко лепше и уљудније звучи. И нико неће бити увређен, ни људи а ни нељуди. Додуше, нико себе не сврстава међу нељуде. Али то је прича за себе.

Ја само желим да укажем на апсурдности магловитог именовања злочинаца и Брозово комунистичко одбијање да се на чистац поименце истерају актери злодела над Србима. Међутим, изгледа да Јосип Броз и даље јаше на белом коњу међу Србима. Или се као Ксерксе по Србији возика у лимузини са белим гумама (није моја фантазија, рођеним очима то гледах).

Зашто је тако тешко рећи Хрвати су клали Србе, или хрватски логор Јасеновац?
Онај ко склапа договоре са Хрватима, са места власти, слуђен западним препорукама о миру и стабилности у региону, као да под својим прсима оживљава опијумску фразу „чувајмо као зеницу ока свог братство и јединство“. Просто ми дође да их питам: може ли човек да се дорогира истином и, тиме, доведе себе у једно неурачунљиво стање? И зашто је истина тако непотребна, опасна и сувишна? Или ћемо почети да измишљамо нове речи, само да бисмо замаглили оно што јесте, као у најновијем именовању тешког људског пада у педерастији, што се зове ЛГБТ, или шта ја знам како, а што треба да буде узоран образац заједничког живота.

Срђан Воларевић / Васељенска

[table id=1 /]