Како у тами видети светлост

0

На посредан начин комунистичка владавина нама Србима допринела је томе да се међу нама оснажи и зацементира мисао о Западу као о колевци слободе. У прилог томе, а уз помоћ резолуције ИБЕ, установљен је презир према Русима и руском духовним наслеђу, иако се резолуција суштински односила само на једну једину личност. На великог сина народа и народности Југославије.

Тако нам се као барјактар слободе највише истакла Америка, што је и остала све до 1999. године.
Зашто је важно да то знамо, мада у овако до краја сажетом виду, сведеном на пуку тврдњу, без опсежног и темељнијег сагледавања самог посезања за том западном слободом, од каубојских филмова, па све до концептуализма у ликовним уметностима, и шорт стори и прозе (именица казује о множини) у књижевности, а у музици до минимализма. Из простог разлога, да се установи корен и раст те помаме за слободом на Западу. Да и не помињемо Гргу Затопека, са Гласа Америке (данас Слободна Европа), радио Луксембург, Чаби Чекера, Ливерпулске Чупавце, Амстердам са лаким и тешким дрогама…

Како у тами видети светлост

Колико је саблажњиво примамљива и заводљива та слобода, и дан данашњи, најсликовитије описују оне силне Фулбрајтове стипендије, као и оне Аденауерове, и сличне, са Запада, да би се млади Срби и младе Српкиње као уживаоци тих стипендија, на врелу западне слободе напајали духом који сопствени род представља као паланачки продукт дивљег и непросвећеног племена.




Да ли ћемо икад сазнати колико их је и из којих све нараштаја одгојених на јаслама тих стипендија и где се све налазе по Србији?

И данданашњи врхунско образовање може се стећи само и само на Западу!!! Међу Србима познајем само једно прилично високо научно име које је највише могуће образовање стекло у Совјетском Савезу, међу Русима.
И ово би био само онај невидни део духа који је, стигавши са Запада, потопио Србију.
Ево доказа!

У Београду, неко рече, у престоници свих Срба, у најугледнијој галерији за ликовна дела, галерији Културног центра Београда, управо траје „изложба“ са насловом: „Критичари су изабрали 2021: улица! Графити сцена из блокова“.

Ако се сложимо да уметничко дело, без обзира на род, и без романтичарских опаски о генију народа, као и без упуштања у естетске процене и судове од Платона и Аристотела до Крочеа и Хартмана, па и Ивана Фохта, дакле, ако се сложимо да једно уметничко дело происходи из духа времена у коме настаје, онда смо данас пред једноставним питањем: где се уметност завршава а где почиње. Или обрнуто.

Колико је то бесмилено питање, на шта нас упозорава једна прастара мисао: где се о хлебу говори, тамо хлеба нема; где се о поштењу збори, поштења нема; где се о родољубљу прича, родољубља нема; где се о суђењу лоповима грми, суђења лоповима нема… и тако даље.

Како у тами видети светлост

Концептуалиста, Раша Тодосијевић, старији духовни брат Марине Абрамовић, у време успона оног што се зове концептуализам, почетком седамдесетих година прошлог века, искористио је галерију Студенског културног центра и по зидовима окачио неколико мањих и већих хартија, са разноразним порукама. Истицала се, или сам ја само то запамтио, она која је латиницом тврдила: СМРТ УМЕТНОСТИ.




Наравно да је, свеукупно гледајући, тај чин чисто медицински патолошки случај, и за оног ко је то окачио, као и за оног ко је то одбрио, али и за оног ко је учено све то објаснио. Нисам сигуран да ли је у томе учествовао Јеша Денегри, али његова потоња делатност, осим што је антисрпска, указивала је тада на ништење ликовне уметности, па и до дана данашњег.

Ја бих то назвао почетком бесмисла и ништавила у ликовним уметностима у Србији, и зато што је злоупотребљена галерија за излагање ликовних дела, да би се изложено назвало делом ликовних уметности. Што значи да нилски коњ то остаје и када закорачи у Дунав или Саву.

Да је данас међу нама Србима поред ликовне уметности, нокаутиране бесмислом и ништавилом, нокаутирана и књижевност, са својим „романима“ без фабуле, руглом у цртицама и белешкама под етикетом приче и приповетке, драмом чија драматургија почива на гегу, вицу, доскочици и штосу, поезији (лирици) са испразним фразирањима и танким жицама јаловог родољубља, исповедним и самољубивим баљезгаријама, новинарским колумнама… Тако да из срца духа времена не може се ни видети ни чути ни један сувисли и приповедањем или певањем устројен глас, или сувисла представа о човеку данашњег доба, или о човеку уопште.

Од тог концептуалног беснила, пристиглог у Београд из тада најкултурније и најнапредније републике Словеније, у тада заједничкој држави Југославији, до ове тобожње изложбе у галерији Културног центра у Београду, ајде што је Дунавом и Савом протекло много воде, него што се у стварима уметности много тога окренуло наглавце. Прво по чему се то може видети казује нам начин ословљавања културе, како год да разумевамо ту реч, а има поприлично теорија у којима су се врло умне главе тиме бавиле. Ми то нећемо овде узимати у обзир.

Само ћу овако рећи на равни речника: некад је у Србији била култура и субкултура, ово субкултура сматрало се оним што је мање вредно и недостојно пажње која се придаје култури. Уосталом тако је делала и власт са парама из буџета, које је улагала у дела из области културе, пре свега у филм, ликовне уметности, књижевност, музику, позориште (тојест драму), као и у оперу и балет, по начинима како се где то могло учинити, а телевизија је чак имала редовне конкурсе за телевизијску драму, као што је то имао и радио. Значи држава се старала о култури, о уметностима као веома важном сегменту заједничког живота.




Али када је у Србију стигло отворено друштво, придодадто цивилном, опет из најкултурније, најнапредније и са најбољим производима републике Словеније, субкултура је избила у први план разумевања живота и његовог смисла. И што уопште није необично, барјактари тог отвореног и цивилног друштва били су ембрионални мрзитељи Срба (данас се зову аутошовинисти и другосрбијанци, председник Србије је забранио израз антисрби), али не тако истакнути као данас, међу њима памтим Светлану Слапшак. (Порекло те мржње ја видим у недостатку цивилизованог порива захвалности Србима.)

Старији вероватно памте рок групу из Словеније са именом Лајбах.
Које је то културно откриће било за паланачке Србе!!! Отворено друштво, цивилно друштво!
Не кажем да Срби нису имали своје рок групе, ја их именујем као електричаре, али појава Лајбаха, кад се данас погледа, беше почетак деструкције комунистичке идеје и почетак деструкције Југославије. Срби који су певали на струју, певали су и даље у славу бесмртног сина народа и народности Југославије. То мање више, али тада су изданци субкултуре полако преузимали духовни простор Срба као највиши изданци духа.

Ја електричаре, тојест рокере разумевам као неки вид забаве, као избор пива, или џибре и дасковаче, између висококвалитетног вина и вишегодишње неговане ракије. Па ко воли, нек изволи. Електричари би били у равни актера комедије дел арте, уличног опонашања драме из времена ренесансне Италије. И најповршнији увид у италијанску књижевност, или европску књижевност тог времена показаће да од комедије дел арте није претекло ни перје. Али зато из тог доба имамо великог римокатоличког песника Дантеа, или Гвида Кавлкантија, или Петрарку… И шта се ту може ако је неко наклоњен џибри, а неко висококвалитеној ракији. Али када власт одлучи да је џибра исто што и висококвалитетна ракија, онда ту нешто дебело није у реду. Ако је цар Душан имао виновод од Велике Хоче до Призрена, онда се зна шта је царско пиће. Алкохоличар (као и бисексуалац, хомосексуалац, содомиста, некрофил… да не помињем друга изопачења) не прави разлику – њему је све једнако.

Дакле, субкултура више не постоји.
Да то није последица дубљег разумевања уметничког дела, већ одбијања да постоји мање вредно и више вредно, што се не изражава новцем. Самим тим ишчезла је и граница између уметничког дела и оног што није уметничко дело. Свако може да буде уметник. Онда и није чудно да се у Београду појави такозвана изложба зидних шкработина са Новог Београда. И ни мање и ни више него у ексклузивном простору престонице свих Срба!

 

Како у тами видети светлост

Волео бих да знам да ли је лице које одобрава изложбене поставке лице са дипломом, требало би да буде дипломом историчара ликовних уметности, тојест са звањем кустоса. Па ако је са тим квалкфикацијама то лице успело да одабере зидне шкработине, на шта јој и школовање и диплома. То може да обави и магарац, или коза, или гуска, или још боље кокошка, ако их пустимо са вежња, међу новобеоградске сандучасте солитере.
Ова такозвана изложба каже: школовање није потребно, без обзира да ли траје годину, две или четири, а посебно са магистратуром или докторатом!

Узгред, тек да поменем, у једном тренутку, када је формула образовања по имену Болоња стигла међу Србе, на Ликовној амадемији (или се већ звала Факултет ликовних уметности) кренули су да укину цртање, као да се не оптерећују студенти, бруцоши. Еј, на школовању за ликовно изражавање нема потребе за цртањем!!! На сву срећу, интервенцијом тада најугледнијег ликовњака, та лудост није спроведена.

По томе се не треба чудити када у каквој галерији за ликовна дела освану водоводне цеви, гомилице земље, коришћена пластична амбалажа… или иструлели прозорски рамови. Јер том смећу легитимитет ликовног дела даје сама галерија. Исто као и у случају зидних шкработина које су рангу шкработина по вратима у јавним нужницима.




А да не изоставимо најважнију годишњу ликовну смотру међу Србима, по имену Октобарски салон. До пре неколико годиница као главнокомандујуће лице за избор радова који ће бити изложени стигао је гост из Западне Европе. Тамо су, молићу лепо, људи културнији од Срба, боље обавештени и са више знања о модерним токовима у ликовним уметностима. На крају крајева, или на почетку, у том свету настали су Тицијан, Рембрант, Гоја, Бош, Ван Ајк… па како да им не верујемо. Начуо сам да је то прво лице имало хонорар за жирирање око 120.000 евра (не ЕУРА – ми Срби кажемо ЕВРОПА, а не ЕУРОПА), за неколико дана посла. Посао се свео на то да на изложби скоро не буде ни једно једино ликовно дело, већ видео радови, и оно остало – у равни зидних шкработина. И та смотра једногодишњег ликовног стваралаштва Срба свела се на смотру суноврата уметности.




На таласима тог духа Марина Абрамовић је у последњем наврату бивања у завичају покупила из наше српске касе 600.000 евра, а да нико ни трепнуо није (није ми познато колико је покупила на Венецијанском бијеналу пре неколико година, као ни за гледање магарца у очи). Али знам да се Београђани осећају као да нас је дотична удостојила своје величине, а овамо здипила поприличне паре, и одмаглила у Америку. Може она да слуђује Американце и Американке са својим циркуско шаторским представама, без одоре Глупог Августа, или кловна, како се данас именује, али да буде у Србији слављена као уметница па још врунска, и за то да узима дебеле паре, еее ту већ памети треба рећи лаку ноћ.
Тај американски дух над ловом у последње време опет нам приказује чувени Владе Дивац, знан као онај који је Шиптарима потписао да могу да се под својим барјацима такмиче на свим светским спортским такмичењима. Наиме, са повеликог плаката на Новом Београду позива Србе да му дају паре за фондацију која се зове Владе Дивац!

А зашто помињем ову дипломирану и апсолутно неталентовану сликарку београдске Ликовне академије, зато што је и она чедо бесмисла и ништења уметности (погледај часопис Богатин Дијак, Срђан Воларевић: „Дудица и Марина“; број 7, 2015. Лопаре, Република Српска). И што је управо она са самог врха тог ништитељског духа. Мало је рећи да је паразит, она није ни забављачица, ни жонглерка, још мање акробаткиња, или гутачица мачева, или шибицарка са Калиша, она је потпуно отеловљење мрже према смислу и сврси. Као што је то и изложба шкработина са зидова зграда на Новом Београду извргавање руглу смисла, и надасве презир уметничког дела.

Ко то жели да нам угрози расуђивање и да нас доведе на раван искључивог корисника желудца и дебелог црева? Коме је то циљ да бесловесност међу нама Србима уздигне на раван највишег вида људског стваралаштва? Каква се рачуница крије у томе да се смеће, отпад и ругло нама Србима предочава као врхунска уметност? Ко то псовку упућену достојанству, човечности и Божијем лику у човеку хоће да установи као уметност? Ко се то упиње да из дела људских руку, дела човековог настојања да се измири са Богом, одстрани радост живота? Ко то од нас Срба хоће да створи муве?

Срђан Воларевић / Васељенска



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.