Синиша Љепојевић: Готово је, свет је већ неповратно подељен

0
Синиша Љепојевић (Фото: Хелм Каст)

У западним политичким и академским круговима отворено се признаје да се међународни односи већ темеље на мултиполарности и да је време америчко-западне хегемоније прошло. Утисак је, међутим, да се на Западу и у Америци, упркос признању, још увек не схвата – или не жели да се схвати – да су се тектонске промене већ десиле и да је за западне глобалне иницијативе већ касно. У свету су се већ, у ствари, формирала два непомирљива блока са потпуно различитим могућностима и погледима на реалност.

У Евроазији и на Истоку већ је формиран готово засебан свет чију окосницу чине Кина и Русија, уз подршку Индије и земаља југоисточне Азије, а на Средњем и Блиском истоку Ирана и Египта. На унутрашњу трговинску размену тог великог подручја отпада 45 одсто укупне светске трговине, а истовремено је и глобална енергетска и моторна научно-индустријска снага. Већ видљиве обрисе тог света најбоље илуструје стратешко савезништво Кине и Русије које се временом све више продубљује. Тежиште је постављено на изградњу унутрашње инфраструктуре и економског развоја, а о његовој снази говори и све самопоузданије дипломатско понашање у међународним односима. Тај нови, условно речено други, другачији свет више не жели да губи време и уопште га не интересује шта Запад, као самопроглашени господар, мисли и шта говори. Односи међу њима готово да не постоје.

Нови амерички предлог

Део тог утемељења једног другачијег света је и недавно потписани пакт између Кине и Ирана о инвестицијама, трговинској размени и стратешком партнерству који се већ види као највећи искорак у геополитичком рељефу од почетка 21. века. Иран ће такав пакт ускоро потписати и са Русијом, а Кина је већ у преговорима са Саудијском Арабијом о сличном споразуму.



Истовремено, Америка и Европска унија (ЕУ), као јединствен западни блок који чини онај преостали, други део света живе у „замрзнутом времену“ и уводе бесмислене, мада опасне санкције свима онима који имају другачије виђење стварности. У последње време, међутим, појављују се, уз признање мултиполарности, и неке идеје како би, наравно из америчког угла, требало да изгледа нови поредак у свету.

Посебну пажњу привлачи есеј, који је практично пројекат, двојице истакнутих крератора америчке спољне политике – Ричарда Хаса, председника моћног Савета за спољне односе, и Чарлса Капчана, вишег сарадника тог Савета и професора Џорџтаун универзитета, чији је превод објављен и на Новом Стандарду. Та два „Суслова“ америчке спољне политике признају да је амерички такозвани либерални модел на глобалном нивоу доживео пораз. Чињеница је, указују они, да тај модел више не функционише и да нема капацитет глобалног утицаја. Они предлажу да се у таквим оклоностима формира глобални „концерт великих сила“ по угледу на „Европски концерт“ успостављен после Бечког конгреса 1815. године.

Другим речима, предлажу да се међународни односи врате на 19. век. Али у раду „концерта“ не би било сталних правила него дискусије, па шта буде – по принципу „слажу се да се не слажу“. Ту би се договарали, али међусобне јавне критике биле би дозвољене и биле би настављене. Али, у основи не би било мешања у унутрашње ствари земаља. То је, кажу, геополитичка реалност 21. века. Есеј ових у Америци утицајних људи признаје да је у току стварање новог међународног поретка и да статус кво из периода после Хладног рата више не постоји.



Они, међутим, заборављају да је 19. век, упркос Европском концерту, био препун ратова, што је касније довело и до два светска рата. Америка у ствари жели да сачува све оно што је до сада, кршећи међународно право, учинила, да буде амнестирана за почињене грехе, а и да сачува оно што још није изгубила, рецимо Европу. Јер, упозоравају аутори, Pax Americana, пројекат америчке доминације, потрошен је и доживео је пораз. Америка и њени савезници више немају капацитет за глобално владање. С обзиром на ауторе и њихов утицај у Америци, врло је вероватно да би то ускоро могао бити и званични амерички предлог.

Поуке за Србију

За концерт великих сила је, међутим, сада касно. То је још једна западна илузија. Хас и Капчан у ствари сведоче да Вашингтон још увек не прихвата оно што се већ десило у свету. Ни Америка ни цели Запад немају довољно капацитета – ни интелектуалног ни политичког – да искораче из зачараног круга своје немоћи, јер се урушио њихов модел друштва, њихов концепт глобалне доминације. Немају снаге да изађу из љуштуре својих илузија. Запад ће, наравно, а посебно Америка, увек бити моћан, по дефиницији, али је западни модел потрошен и пропао. Не постоји капацитет за преузимање иницијативе.

Изнад свега се налази сведочанство да Запад и Америка немају нових идеја; они у 21. веку предлажу оно што је било пре 200 година. Приметна је, међутим, извесна паника. Хенри Кисинџер је на недавној видео конференцији лондонског Чатам хауса упозорио да ситуација у свету подсећа на ону од пре Првог светског рата и да је нови рат чак веома могућ. Кисинџер сматра да би се тај рат могао избећи само ако Америка и Кина постигну договор о новом светском поретку. Проблем је, међутим, што са Америком једноставно нема договора. Америка не уме да се договара. Можда ће моћи у будућности, али садашња Америка не уме. И то је свима јасно.



Тектонска промена се већ десила – на глобалном нивоу заиста постоје два одвојена и непомирљива света, Исток и Запад. Разлике међу тим световима нису само политичке, и у економском моделу оне су суштинске, цивилизацијске. И односи међу њима већ сада практично не постоје. То су непомирљиви светови.

И, наравно, шта би све то могло да значи за Србију? Увек је тешко предвиђати, али вредело би указати на две кључне ствари.

Прва је да би највећа жртва у овом тектонском померању могла да буде Европа оличена у Европској унији. Интерес кључних европских земаља је да буду повезане са тим новим, другим светом, а већ сада у великој мери и зависе од њега. Али, Америка им то још увек не дозвољава, а оне саме једноставно немају ни моћи ни капацитета да се ослободе америчког притиска. Напротив, ЕУ је постала главни подизвођач америчке политике која је погубна за саму Унију. То је Европу у глобалним померањима потпуно маргинализовало. Привреда и научно-технолошки развој у ЕУ већ увелико су у стагнацији и то је прва озбијна последица верности америчкој политици.

Друга ствар је кинески пројекат „Један појас, један пут“ (БРИ). После утемељења дела тог пројекта у Евроазији и на Блиском истоку, где је Кина преко Ирана, Сирије и Турске успоставила његову базу, тај такозвани Нови пут свиле се према Европи наставља балканском трасом на којој је Србија незаобилазна.

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Синиша Лепојевић

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи сарадник Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и „ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта“. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.