Хандке о Србији, судбини нашег народа на КиМ, пријатељима, књигама

Сат ни данас не носи. Уместо у 11, у башту хотела “Москва” дошао је са 30 минута кашњења и то не са рецепције, него са улице.

– Врућина – прво је што је рекао када смо се поздравили, а следећа реченица била је и сигнал да се столице групишу: “Ја сам се вакцинисао”, рекао је Аустријанац, што смо схватили као позив за “слободније” дружење. Затим се ћутке грлио са Ранком Ђиновићем, песником са Космета, али су три пољупца приликом “српског поздрава”, ипак изостала.

Сапутницима са ћудљивих косметских друмова и стаза као да је на тренутак било непријатно јер су “нова времена” укинула “старо целивање”. Нису ни приметили како се људи из препуне баште теразијског хотела ка њима окрећу као сунцокрети. Трећем за столом, новинару “Новости”, на самом почетку је било јасно да неће морати много да “преводи” речи пријатеља “ако шта запне” – како је претходно договорено.

Два човека су се одавно и очигледно веома добро разумела.

Почетак разговара са Хандкеом у “Москви” беше као хроника здравља људи и манастира Космета. Нобеловац је поименце питао за оне код којих је боравио током својих посета Косову и Метохији, извињавајући се ту и тамо што не може свима да се сети имена.

Невероватно је било што је Хандке имена домаћина у памћењу везивао за неке јабланове и хладовине испод којих је са њима причао, или за лозе испод којих су седели у Хочи “када је нестала струја”. Питао је редом за децу, “оног скроз плавог и малог стидљивог који је доносио воду са бунара”, и тако све поименце…

– Кренуо бих на Космет, али морам назад. Исцрпљен сам. Године. Било је фуриозно у Републици Српској – причао нам је Хандке током разговора који је личио на договор о договору за његов следећи, мало дужи долазак. Тако је било све док се прве две госпође нису окуражиле да приђу.

– Извините, само фотографија са нобеловцем, ако може – рече храбрија.

Велики писац само се мало заруменео.

– Волим људе, не волим политику, још мање идеологију, а најмање геополитику – причао је у паузи за сликање, док су се столице расклањале “због амбијента”.

“Новости” и ја смо пријатељи

– “НОВОСТИ” и ја смо пријатељи деценијама – казао нам је нобеловац осмотривши новине које су га “чекале на кафи”.

Напомиње нам да се веома често чује са нашим дописником из Париза, Гораном Чворовићем и да је “под старе дане” постао навијач Партизана због главног уредника “Новости” Милорада Вучелића. Од њега је током посете Вишеграду добио дрес фудбалског клуба чији је председник.

Било је драго писцу што су му пришли обични грађани и није то крио.

– Поносне смо јер имамо слику са вама – рекла је Хандкеу она друга госпођа пошто су телефони одрадили “своје”. Када су замакле, Хандке је упитао:

– Шта тачно значи реч понос?

– Прауд – поновио је реч на енглеском више пута, записујући “понос” ћирилицом на парчету хартије извученим из кошуље.

– Понос, то је заводљива и опасна реч. То није “најбоља” реч за човека – појашњавао је свој став врхунски познавалац речи.

– Ја слабо користим реч понос. Кад пишем, састављам из срца и ту нема поноса. Само љубави…

ЗАВОЛЕО САМ БЕОГРАД
ОТКРИО нам је нобеловац и како је после пријема у Председништву Србије искористио слободно време да два сата сам, маскиран качекетом, шета улицама нашег града.

– Заволео сам Београд. У мом Паризу девет месеци није радио ниједан кафе, ни бистро. Нигде људи за столом. Гледао сам овде људе како слободно седе у баштама, смеју се, и у томе сам уживао – рекао нам је Хандке.

Ђиновић се, опет, није сложио са “семантичким размишљањима” нобеловца о опасностима у лексици. Да “појача аргументе”, Ђиновић је упитао пријатеља и да ли је поносан на српски Орден Карађореве звезде који из Београда носи кући.

– Нисам о ордену још размишљао, јер нисам ни знао да ћу га добити, у ствари, мало знам о том признању, нисам стигао чак ни да га “изгуглам” – рекао је Хандке, а Ранко је потом почео да набраја ко је све носио и носи “звезду” на грудима…

И таман када су мишљења о речима и појмовима почела да се приближавају, уз констатацију да “ризлинг није тако добар као онај у Хочи”, за столом се појавила Софи Семин. Грациозна, “окићена” са две кесе из шопинга око руку, изгледала је баш као све друге Београђанке, те је нисмо ни приметили. Писац је накратко устао и упознао нас са својом супругом, глумицом.

Долазак најлепшег осмеха из легендарног Вендерсовог филма “Небо над Берлином”, учинио је да се поново све главе у башти хотела “Москва” окрену ка нашем столу. Одмах је прича кренула у другом правцу, Софи се распитивала код репортера “Новости” за супругу, о својој је причао и Ранко Ђиновић као о “жени змају”, а Хандке се на те приче само смејуљио.

Смејала се и Софи Семин, искрено и задовољно и успут исповедала како је глумцу тешко без позоришта и како је подједнако немогуће “живети са Петером и одвојено од њега”.

рупа пословних људи, који су се “мешкољили” на столицама дијагонално, још од уласка Петера Хандкеа у башту, доласком прелепе глумице нагло су почели да притежу кравате и равнају крагне на кошуљама до тренутка када су се усудили да приђу. Рекоше да су из Врњачке Бање и да би били поносни да имају заједничку слику.

– Волим људе – понављао је писац, а Софи је примакла столицу ка супругу.

Онда су привредници из Бање почели да пружају посетнице са сликама прелепих хотела.

– Била би нам част, били би поносни да будете гости – звали су искрено надахнути.

По завршетку новог фотографисања Софи је одлучила да се освежи пре наредног заказаног сусрета, обећавајући да ће се брзо вратити. Док је није било, вратили смо се на причу о поносу, идеологији, геополитици, Космету и његовим људима. Причало се и о ћеркама као Божијем дару, све док се нису појавили људи из протокола да подсете Хандкеа да има још много обавеза.

[table id=1 /]

Драган Вујичић / Новости