Слободан Ерић за Global Research: Одбрана слободе и идентитета

0

Познати светски портал Глобална истраживања (Global Research), поводом две деценије постајања српског магазина Геополитика, објавио је интервју са уредником Слободаном Ерићем

Одбрана слободе и идентитета

Global Research је један од најпознатијих портала у свету који се бави истраживањима глобализације и актуелних прилика. Оснивач је проф.др Мишел Чосодувски а на овом сајту своје анализе објављују угледни светски истраживачи, пре свега, из академских средина. Српски магазин Геополитика, специјализован за геополитичка, политичка, научна, културолошка, историјска и духовна питања, слави двадесетогодишњицу свог постојања. Тим поводом у Глобалним истраживањима објављујемо интервју са оснивачем и главним уредником магазина Геополитика, господином Слободаном Ерићем. Разговор водила Биљана Ђоровић, доктор филозфије медија.

– Геополитика је независни аналитички магазин, који се не бави само локалним темама везаним за Србију и регион Балкана, већ и глобалним проблемима и питањима која су од суштинске важности за свет у коме живимо. Наша основна идеја је да негујемо слободну мисао. За ове две деценије објавили смо интервјуе са најугледним светским интелектуалцима који представљају својеврсну савест света. Само ћемо поменуту нека од великог броја слободоумних људи који су говорили за наш лист: Едвард Херман, Роберт Мекчесни, Вилијам Енгдал, Мишел Чосудовски, Александар Дугин, Тјери Мејсан, Мајкл Паренто, Александар Солбучи, Јирген Елзесер, Срђа Трифковић, генерал Жан Пјер Галоа, Дајана Џонстон…Када је у питању уређивачка политика онда можемо рећи да је Геополитика антиглобалистичко гласило које снажно подржава идеју слободе, која се наслања на слободарске традиције српког народа – истиче Ерић.




Када се родила идеја о Геополитици?

Идеја да се направи један часопис, који ће на својим страницама објављивати истину и покушати да окупи најквалитетније људе у свету, не само у стручном него и у етичком смислу, родила се током НАТО агресије на Србију 1999.године. То је био врхунац униполаризма у међународним односима, када је Русија још увек била у оковима неолибералног економског модела, а Кина, упркос снажном економском развоју, још није била изградила политичко самопоуздање. Србија је остала сама и примила је на себе страшан удар НАТО пакта и требала је да буде васпитно кажњена за пример другима због отпора Новом светском поретку. Са Србијом су остали само слободоумни људи из целог света и та солидарност у истини нам је пуно значила. То је било тешко али часно време за Србију, поносан сам што сам био мали део једног великог отпора.

Свет је данас, чини се окупиран само једном темом и једним проблемом – Ковидом 19. Како Ви гледате на бројне, не само здравствене проблеме, које је проузроковао Ковид 19?

– Наравно да у фокусу пажње и подршке, не само здравственог система и него читавог друштва, треба да буду болесни и они који се боре за њихово излечење – медицинско особље. Масовне болести производе често велике друштвене трауме. Али такође код људи буде и саосећајност и солидарност. И у овом нашем прилично отуђењом и егоистичном свету, од избијања епидемије Ковид 19, било је примера жртвовања за друге што треба поздравити. Но, поред официјелног наратива светског здравственог естаблишмента има много контрадикторних података и оцена и неразрешених питања која прате Ковид 19 а која захтевају на научним доказима утемељене одговоре. Страх је чини се, поткопао самопоуздање људи, пре свега у западној цивилизацији, која се, посебно од друге половине 20.века, поставила тријумфалистички у односу на остатак света. Епидемије су погодан амбијент за одређене друштвене експерименте. Светска здравстена организација се наметнула као тело које има претензију да управља овом здравственом кризом. СЗО је својим некоегзистентним сопштењима демонстрирала скептицизам по питању употребе лекова за Ковид 19, од хлорокина па на даље, инсистирајући пре свега на мерама изолације, односно закључавању. Затварање становника је значило и затварање великог броја радних места, посебно у авио сабраћају и угоститељству али и у неким другим секторима. Социјални мир је плаћен огромним задуживањем држава. А задужене државе нису само економски него и политички зависне.

Који је излаз из ове ситуације са којом се суочио савремени свет?

– Било би логично да отворени и искрени дијалог буде одговор на ову здравствену кризу. Међутим, стиче се утисак да ће смер, када је у питању ова епидемија, одређивати СЗО која је само видљиви део једне глобалне структуре моћи. Највећи број људи међународне односе и даље посматра на традиционалан начин, кроз супарничке односе великих сила, САД, Русије, Кине, земаља ЕУ…Но, већ дуже време, моћ се дислоцира из формалних у неформалне центре, које немају јасан правни идентитет и на изборима потврђен легитимитет, односно не подлежу парламентарној и законодавној контроли. Руски дисидент у време СССР Александар Зиновјев је тај феномен означавао појмом “надвласт”. А савремени руски мислилац Андреј Фурсоф је то назвао “наднационалне групе светског договора и управљања”. Иза фасада демократских институција и раније су постојали неформални центри моћи али овде је проблем што ова глобална структура моћи нема само своје политичке и економске интересе него и једну визију света коју не дели већина становника наше планете. Има много тога проблематичног у тој њиховој визији и бризи за здравље, а у симболичком смислу то најбоље одражава идеја Бил Гејста да затамни сунце – планету које је извор живота на земљи. Судећи по његовим и изјавама људи који деле такву визију, свет улази у једну неизвесну фазу у којој ће изазов представљати епидемије и последице климатских промена. Овакав концепт ће у пракси имати упориште у САД, које се први пут суочавају са једном озбиљном унутрашњом политичком кризом. Боље рећи имаће упориште у новој америчкој администрацији – председник Бајден је, са својим сарадницима, показао велики ентузијазам за ову тему, потписавши на почетку свог мандата више уредби које треба да допринесу борби против климатских промена.




Алистер Крик је написао да је “мит о демократији” потрошен а да следи “климатски мит”. Овде је реч у ствари о реорганизацији светске економије познате по плану “Велики ресет” или “Агенда УН 2030”, како истиче Вилијам Енгдал.

Да ли ће та “зелена економија”, која ће бити базирана на чиститијим обновљивим изворима енергије донети еколошку и економску стабилност свету или ће бити генератор новог економског и социјалног раслојавања и још више продубити јаз између богатих и сиромашних. У том смислу прилично онеспокојавајуће звучи изјава др Отмара Еденхофера из 2010, године, шефа радне групе бр. 3 Међувладиног панела за климатске промене Уједињених нација, а коју наводи у једном од својих текстова Вилијам Енгдал: “Треба отворено рећи да ми де факто редистрибуирамо светско богатство помоћу климатске политике. Треба се ослободити од илузије да међународна климатска политика представља еколошку политику…”.

Да ли то значи да оваква пројекција и развој света нема алтернативу и да ли се треба и може разговари на ову тему?
– Мислим да увек постоје алтернативе. Ова епидемија јесте изазов али и прилика да се траже одговори за суштинске проблема са којима се суочава савремени свет. Надам се и желим да верујем да се може водити јавна расправа о свему и са свима, укључујући и творце поменутог концепта “зелене економије”. Наша планета је у ствари једно фантастично место за живот, у коме има места за све људе и њихове идеје.

Шта учинити да међународни односи, посебно међу великим силама, буду стабилни?

– Морам да признам да ми се посебно учинила занимљива идеја коју су изнели Чарсл Капчан и Ричард Хас о потреби регулисања међународних односа у свету по угледу на Концерт европских сила из 19.века. Чини се да ревитализација тог концепта у данашњем мултиполарном свету има смисла. Подсећемо концерт европских сила, који је настао након победе земаља војног савеза Свете Алијансе (Русија, Пруска, Аустрија и Велика Британије) над Наполеоновом Француском, а која је после такође била део концерта, донео Европи, не рачунајући неке мање локална сукобе, не само политичку стабилност кроз равнотежу снага, него и сто година мира и невиђеног економског, социјалног и културног напретка. Капчан и Хас, у концерт великих сила, као консултативно тело, сходно стању у данашњим међународним односима, предлажу нове актере, САД, Кину, ЕУ, Русију, Јапан и Индију, оцењујући га као “најбоље средство за промоцију стабилности у 21.веку”.

Свако решење која одражава нову реалност – нови мултиполаран свет и које уместо сукоба нуди дијалог је добро. Тај дијалог треба квалитативно проширати и њиме треба да буду обухваћене не само државе са њиховим политичким и економским односима, већ и културолошка поднебља у којима оне постоје или којима гравитирају. Наслов чувене и квалитетне књиге Семјуела Хантингтона “Сукоб цивлизација” треба само преформулисати у „Сарадњу цивилизација“ а овај нови наслов представити као политички циљ у међународним односима.

То је предлог за регулисања односа међу државама на спољнем плану а на унутрашњем у свим држава политичке партије су и даље главни канал утицаја грађанског друштва на државу. Многи сматрају да се савремена партије напустиле своје изворне политичке програме и да се све више брише разлика између деснице и левице?

-То је тачно јер се у доброј мери, због технолошког развоја променила класна и социјална структура савременог друштва. Али и даље су нам потребне партије класичне деснице и левице. Десница да брани идентитет и традиционалне вредности, које су снажно нападнуте процесом глобализације а са друге стране и класична левица да брани традиционална социјална, радничка, права. Јер савремена „бобур” левица (појам из Француске) све мање се бави питањем очувања радних места, повећањем плата и свим оним из области синдикалних права а све виши правима миграната и сексуалним правима, односно императивним захтевима ЛГБТ заједница. Значи, као што су неки политички познаваоци приметили, потребан нам је нови савез – деснице вредности и левице рада.




Али ови предлози у области међународних односа не решавају низ других горућих проблема са којима се суочава савремени свет?

-Тако је. Али ови предлози треба да иду у правцу обезбеђења мира и политичке стабилности као оквира у којем ће се моћи да води дијалог, не само међу државама већ и у оквиру онога што зовемо глобално друштво. Свет је ушао у једну фазу не само страха и неизвесности него и безидејности. Потребне су нове, свеже и креативне идеје. Можда се рецимо може направити једна платформа са неком врстом отвореног јавног конкурса на тему “Како Ви видите свет у 21.веку”, где би се људи позвали да дају своје мишљење и планове о томе како решити глобалне проблеме од поменутих климатских промена, преко светског сиромаштва, светског здравља, заштите слободе и права човека, па до нове технолошке револуције и визија о космосу. И то по систему да су сви позвани, да од квантитета (седам милијарди становника на земљи) извучемо квалитет. Никад се не зна, можда ће неке добре идеје о развоју, поред неког научног института из САД и Европе, стићи од неког усамљеног и несхваћеног истраживача из Русије или неког програмера из Индије…Уосталом наша цивилизација има богато искуство, када говоримо о демократији вратимо се њеној постојбини Античкој Грчкој, где су се кроз филозофију постављала суштинска питања о човеку и смислу његовог постојања. Неким пријатељима Немцима сам рекао да је добро што Немачка прави најбоље аутомобиле али није добро што је престала да производи филозофију. Имамо нове моделе Мерцедеса и БМВ али, чини се, не и нове Хегеле и Канте. Руска индустрија није на нивоу немачке али садашња Русија, још увек и у великој мери, чува један традиционални концепт културе. Апсолутно сам убеђен, упркос томе што сам свестан да живимо у друштвима, која, посебно у Европи и на северном америчком континенту, постају све више секуларна, да се решења не може наћи без Бога. Односно, са Богом ће мо га наћи много лакше. Централна идеја хришћанства – Христос је рекао ја сам пут, истина и живот – је спасење, односно вечни живот на оном свету. Али да би смо постигли тај циљ ми морамо да се трудимо на овом свету, да бринемо не само о себи него и о другима. “Наше је само оно што дамо другима” – речи су једног монаха са Свете Горе. Ако се емотивно и материјално дајемо другима онда се богатимо у Богу. А ако волимо Бога као Творца не можемо да не волимо и његове творевине – прво Човека, а потом и природу као Божију твар. Значи и биљке и животиње, чија заштита је и прокламовани циљ екологије. Наравно у пракси је све теже, духовни живот, етика и односи међу људима су много сложенији а искушења велика. Али за почетак треба имати здрави мисли да би нам била и здрава дела. Јер као што је рекао један србски православни монах, отац Тадеј: “Какве су Ти мисли такав Ти је и живот”. Бог није у сили него у истини и правди.

Када се помене Србија у свету онда се то најчешће везује за проблем Косова и Метохије. Зашто Запад, који је бомбардовао Србију због наводног етничког чишћења на Косово 1999, тако упорно тражи да се Србија одрекне Косова?

-То је добро и тешко питање а одговор се не може тражити само у зони геополитичких и економских интереса већ и у духовној сфери. Косово је духовно и историјско средиште српског народа, које је у савременој Србији била област са веома широком аутономијом за Албанце, који су имали своју, покрајинску Владу, Скупштину, као и свој Универзитет, Академију наука и националну телевизију, и то све на свом албанском језику. Но, постоји једна посредна предисторија сукоба Запада са Србима у новијој историји. Поред осталог, не треба заборавити да је послератна социјалистичка Југославија, у којој су Срби чинили већину, а која није била сврстана ни у један од два хладноратовска блока и која је била један од оснивача Покрета Несврстаних, навукла на себе гнев глобалних капиталиста јер је развијала за њих једну јеретичку идеју и праксу – радничког самоуправљања у фабрикама. Заиста треба се запитати зашто је Америка и читава глобалистичка политичка номенклатура тако опсесивно посвећена једном малом парчету територије Србије на југоистоку Европе, где се 1389. године догодила чувена Косовска битка. Оно што овај судар две војске, српске и турске, разликује од других, јесте што је за Србе духовно-морални исход ове битке био важнији од војног. Кнез Лазар је вече пред косовску битку приредио вечеру, која је тако снажно подсећала на тајну Христову вечеру, окупљене војсковође, војну и политичку елиту, која се, као и цела војска причестила пред битку, позвао је на жртву за слободу и на опредељење за „царство небеско“, изрекавши мисао која је постала лозинка свих потоњих будућих српских генерација: „земаљско је за малена царство, а небеско увек и до века“. Жртва, етика и мистика косовских јунака утицала је снажно на Србе, створивши духовну и херојску вертикалу, која им је помогла да између земаљских интереса увек бирају правду и више духовне идеале и дала им снагу да се супротстављају много јачим противницима од себе, 1914, Аустругарској и Немачкој, 1941, нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији и 1999. године НАТО пакту. Тако је настао код Срба оно што Запад зове „косовски мит“, а Срби „косовски завет“. Глобалистичке структуре, које не само политички него и духовно обликују савремени свет, негде осећају и знају да се тај духовни ДНК Срба налази у том „косовском миту“ и мисли да ће отимањем Косова од Србије срушити стожерну тачку српског постојања и отпора. „Косовски мит” је један од ретких још живих хришћанских митова у Европи.




Ви се у последње време суочавате са озбиљним претњама по Вашу безбедност и овом приликом желимо да о томе обавестимо међународну јавност. О чему се заправо ради?

– Водити један истински независни лист, који објављује мишљење слободних интелектуалаца из читавог света, посебно ако се то чини из Србије, представља велики изазов. Мени су својевремено, прво урадили саботажу на мом аутомобилу, одвратањем шрафова на точку, што је стицајем околности, односно верујем уз Божију помоћ, откривено и прошло без последица. Ја сам у последње два месеца у Београду изложен интензивном физичком праћењу од стране лица који су страни држављани, а да ли су они са Блиског истока, Централне Азије, региона Кавказа, мање је битно. Основано сумњамо да је то физичко праћење само припрема за моју физичку ликвидацију која би требала да има за последицу гашење информативног пројекта Геополитике. Мислим да су они само извршиоци а да се наручиоци налазе на другом географском одредишту. У сваком случају реч је о неким моћним структурама. Наравно уколико је наручилац споља он се увек, као и у овом мом случају ослања на неке домаће структуре, пре свега из криминогене средине. Политичка и убиства новинара не морају да увек буду ватреним оружјем, већ отмицама и проваљивањем у станове, где се насилна смрт после жели представити као природна или “под неразјашњеним околностима”. Ја сам о овом незаконитом физичком праћењу обавестио полицију и тужилаштво, а о сумњама да ми је угрожена физичка безбедност кроз писма сам обавестио Председника Републике Србије господина Александра Вучића и министра унутрашњих послова господина Александра Вулина. Но, упркос томе, моје физичко праћење се наставља, сваки мој корак и то у центру Београда, испред редакције Геополитике, на Тргу Николе Пашића, свакодневно дефилију лица која су безбедоно сумњива. Ја сам о овом проблему обавестио и Комитет за заштиту новинара (Њујорк), Репортери без граница (Париз) и Инстит за штампу (Беч)… Надам се и желим да верујем да ће српске безбедносне структуре предузети све да спрече најгори исход јер су на време и обавештене о претњи по моју безбедност и достављени су им докази у виду фото документације. Но, мање земље, као што је Србија, могу бити изложене притисцима великих сила са Запада и њихових обавештајних служби, које овде не помињем случајно. Пошто у овој операције учествује не мали број људи и пошто то превазилази границе Србије и има једну дубљу, међународну позадину, овом приликом позивам и све независне и слободне организације које се бави заштитом права човека и слобода, као и све истражне комитете, да ако имају нека сазнања о позадини овог могућег угрожавања моје безбедности као и притисцима на независни лист као што је Геополитика, поделе те сазнања са нама (geopolitika@sbb.rs) или што је још боље, наравно уколико имају неке податке и на то су спремни и имају могућности, те информације јавно објаве. Уколико неко изражава резерву према мојим тврдњама, њима и истражним органима у Србији, предлажем да се у центру Београда, на Тргу Николе Пашића, од Теразија до Скупштине Републике Србије, у складу са законом, последњих два месеца прегледају снимци са материјалима са камера за надзор јавног простора као и изврши лоцирање телефона са базних станица. И сазнања у овом случају ће бити кристално јасна. Унапред, у име редакције Геополитике, за сваки вид помоћи и солидарности, изражавам речи захвалности.

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



https://www.globalresearch.ca/defense-identity-freedom/5744781

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.