Српски тинејџери у канџама хулигана – застрашујући подаци о младима „са трибина“

Навијање престаје тамо где почиње криминал. Било да су из сиромашне, дисфункционалне, имућне или угледне породице, тинејџери првим одласком на гостовање омиљеног фудбалског клуба врло лако могу да упадну у канџе хулиганизма, које их временом обликују у криминалце који се скривају иза трибине.

Криминалцима из редова навијача тинејџери су погодна циљна група, јер могу да буду и конзументи и дистрибутери наркотика, а могу и да обављају друга кривична дела за њих.
Најновије истраживање „Злоупотреба дроге – адолесценти у Београду“, ауторке Иване Радовановић, доцента на Криминалистичко-полицијском универзитету, показало је да сваки седми средњошколац дилује дрогу, да је сваки десети члан навијачке групе и потврдило тезу да је диловање и коришћење наркотика међу средњошколцима повезано с онима који су чланови навијачких група, пише „Политика“.

Тинејџери у канџама хулиганизма

Стручњак за фудбалски хулиганизам, доцент Криминалистичко-полицијског универзитета у Београду Божидар Оташевић за Спутњик предочава да већина младих хулигана постају нарко-дилери као старији малолетници (од 16 до 18 година) или млађи пунолетници (од 18 до 21 године).

„Ја сам спроводио истраживање на узорку од 30 вођа навијача и утврдио да њихова криминална каријера, период од првог до последњег извршења кривичног дела, траје од осам до 15 година. Сви они се прво јављају као извршиоци имовинских кривичних дела, кривичних дела с мањим степеном друштвене опасности, да би тек у каснијим фазама криминалне каријере они имали проблем с кривичним делима која су повезана с нарко-криминалом“, истиче Оташевић.

Од навијача до криминалца

Први контакт с навијањем будући навијачи остварују много пре тинејџерских дана. Поједина истраживања су показала да навијачи почну да навијају за свој клуб са шест и по година, а прву утакмицу посете са осам. Навијачкој групи приступају нешто касније, између 14. и 16. године живота.

„Из радозналости они почињу да иду на гостовања. Онда упадају у канџе фудбалског хулиганизма, где их чека озбиљна поликриминална активност и они често почињу да врше кривична дела која немају везе са спортом и насиљем. Многи од њих тада први пут конзумирају дрогу и алкохол, почињу да раде кривична дела с мањим степеном друштвене опасности, као што су крађе, неплаћање рачуна по ресторанима и слично“, појашњава Оташевић.

Насилничко понашање у навијачким групама углавном је резултат непромишљености, развојне кризе, односно проблема с идентитетом, тешкоћама на емотивном плану. Оно може бити последица и образовне и васпитне запуштености, због чега није важно да ли малолетник потиче из имућне, сиромашне, угледне или дисфункционалне породице.
„Екстремним навијачима популарност у групи расте ако конзумирају дроге и алкохол и под њиховим дејством почну да се понашају веома насилно. Они у тим ситуацијама имају одложено време самоконтроле, јачање мушког идентитета, пошто је фудбалски хулиганизам углавном ствар мушког дела популације, што је уједно и начин живота већине екстремних навијача“, предочава Оташевић.

Структура навијачких група

Чланови навијачких група махом су мушкарци старији од 25 година, а неки су чак зашли у пету деценију живота. У појединим групама има и жена, али је њих врло мало. Организациона структура има три елемента: вође, најуже језгро и симпатизере навијачке групе.

„Вође навијача и језгро су стални елемент навијачке групе. Код њих постоји строга хијерархија, а где је хијерерхија, ту је и униформно понашање, строга подела послова. Тачно се зна ко је задужен за навијачке реквизите, а ко за комуникацију с управом клуба, надлежним органима, адвокатима и медијима. Строга хијерархија није феномен карактеристичан за Србију, него за све навијачке групе, где год се оне налазе, а посебно за Балкан“, напомиње Оташевић.

Навијачи који постану хулигани делима и временом се пењу се на хијерархијској лествици трибине, не би ли постали чланови најужег језгра групе или чак њене вође, када отпочиње озбиљније бављење криминалом.

Превентивни програми – кључни

Дугогодишње затворске казне, тешке телесне повреде и смрт – могуће су последице које чекају све тинејџере који пођу корацима хулигана. Да би се томе стало на пут, неопходно је развијање превентивних програма у основним школама и непрестано праћење ризичних навијача.

„Превентивни програми морају да се односе на одређени клуб. У њима морају да учествују центри за социјални рад, школе, родитељи, врхунски спортисти, медији и други. Већ у најранијим разредима основних школа мора да се говори о позитивним и негативним странама навијања и да се скрене пажња деци, кроз негативне примере, шта може да их снађе ако посегну за чланством у навијачким групама и криминалним или асоцијалним понашањем“, закључује Оташевић.

Спровођењем превентивних програма сузбило би се генерацијско обнаљање фудбалског хулиганизма и дугорочно би се променила структура публике на стадионима.
У Србији постоје пионирски превентивни пројекти, али тема насиља у спорту још увек не завређује довољно пажње у друштву. Многе земље Западне Европе, попут Немачке, Белгије и Холандије увелико спроводе превентивне програме, који нису искоренили насиље у спорту, али су га свели на друштвено прихватљив ниво.

[table id=1 /]

Стефан Ђурић / Спутњик