Вилијам Монтгомери или америчко зло

Вилијама Монтгомерија памтимо и памтићемо исто као и многа зла са којима су се Срби срели од 1990. па до 1999. године. Памтићемо исто као што заборавити нећемо да је Америка, колевка његовог друштвеног успона, његовог вредновања, расуђивања, његових надахнућа, али и узвинућа, а понајвише његовог разумевања морала. Памтићемо Америку као велико зло које се наднело над Србе и њеног оданог чиновника Вилијама Монтгомерија.

И ево, поново се бахато, осионо и надмено уплиће у српске животе, са својим моралом коме је тесна речи бестидност, безочност и бесчашће. Сада из Хрватске, са страница новина које се зову Вечерњи лист, од 15. јула.

Говори он ту о овоме и ономе, а онда следи: „…вођство босанских Срба натерало Србе да отиђу (из Сарајева). Апсолутно су инсистирали да оду.“ Мада је ово довољно за крунисање лажи, затим следи расуђивање за исто одличје, за дуплу круну: „Иста ствар се догодила у Книну. Хрватски војници нису улазили у села и присиљавали људе да оду, него су људи отишли у страху од останка. Али у стварности је јасно да није било етничког чишћења“.

Волео бих да знам на ком је америчком факултету однеговао своје расуђивање да би нам просуо једну лепу папазјанију од противречности и још којечега у овом исказу, који је чиста апологија лажи – школски пример. Не бих се семантиком и логиком бавио, само бих препоручио онима који мисле децу да шаљу на високошколско образовање у Америку, добро размисле да ли је то оно што ће њиховој деци донети добро.

Хајде што екс његова екселенција оф Америка Вилијам Монтгомери Србима одриче прикладан животни одговор на страх, него што подмукло, или по америчком разумевању минулих догађаја, прећуткује ширу и дубљу, или веома кратку повест односа између Срба и Хрвата, што је најбољи штит лажи. Вероватније је у питању ово друго, јер би онда као свесно биће, кроз своје америчко образовање, поседовао чињенице о монструозном утамањивању преко 15.000.000 Индијанаца које су обавили његови преци, не баш тако давно. И сам тај податак био би довољан да се уздржи од било каквих речи о Србима. БИЛО КАКВИХ РЕЧИ, али он је Американац и њему је то допуштено, што би рекли Срби у Далмацији, може му се да брбеља.

У најкраћем могућем осврту на скорији однос Срба и Хрвата можемо узети, на првом месту Шибеник. Са појавом демокрације, како су се Срби организовали у Социјалистичкој Републици Хрватској, у Српској демократској странци, у Шибенику је, на најдемокартскији начин, на неколико видних места, уз помоћ локалног радија, било организовано скупљање потписа да се протерају Шибенчани доктор Јован Рашковић и још два његова сарадника, иначе вође Срба у тадањој Хрватској. Само у једном дану, до поднева, преко 30.000 Хрвата је дало свој потпис за изгон Јована Рашковића и још двојице сарадника, Срба. И они су заиста протерани, без ичег, празних руку.

У та порођајна времена демократије у Загребу је на најкрволочнији начин побијена породица Зец. Није ваљда да смо и то заборавили. Занимљиво запажање једног Србина: Хрвати не могу да дођу до демократије док Србима не пусте крв.

У Задру, са незадрживом плимом демокрације, више од 2.000 Хрвата наоружаних палицама, моткама, шипкама, каменицама, у само једном дану, кренуло је на пљачкање и уништавање имовине Срба као и локала и фирми из Социјалистичке Републике Србије. У доказивању демокрације Хрвати су уништили преко 130 објеката и 470 српских кућа, само за један дан. Господине Монтгомери, колико је Срба тада себе прогнало из Задра? Тај догађај, иако се одвијао у по бела дана, Срби зову Задарска кристална ноћ.

Даљи таласи демокрације из Славоније су прогнали око 30.000 Срба. Хрвати су Србима дали 24 часа да спакују своје ствари и иселе се са хрватске земље, све је то лепо било написано на летку, латиницом, природно. Том приликом су трактори ступили на сцену најновијих српских сеоба.

У следу тада узвитланих плодова демокрације ставорена је Република Српска Крајина, а оверио ју је Венсов план, Резолуцијом 743 Савета безбедности Уједињених нација. А стигле су и оружане снаге Уједињених нација, под именом УНПРОФОР, што је значило да је Крајина под заштитом Уједињених нација.

О врсности те заштите говорили су чести и неометани упади хрватских војних јединица у Крајину, да када би се повукли иза њих су остајали унакажени лешеви, спаљене куће… али нека то каже Шенон Бојд, портпарол УНПРОФОРа у Загребу, како га је известио генерал Жан Кот: „Нисам нашао знака живота, ни људи ни животиња, у неколико села кроз која смо данас прошли. Разарање је потпуно, систематско и намерно“. Што се односило на Сектор југ, подручје Медачког џепа. Установљено је да је већи број Срба био живо спаљиван, као што су остали на зверски начин масакрирани.
Нешто пре тога Хрвати су несметано и оружано упали у део Крајине, у Далмацији, на правцу према Бенковцу. Треба рећи да су Срби по Венсовом плану сво своје наоружање ставили под Унпрофорове катанце, да би их у овом упаду Срби откључали и одговорили на ово кршење резолуције 743. Село Ислам Грчки, као и село Кашић су разорени били до темеља, као и врхунски српски културно историјски споменик Кула Јанковић Стојана, а изгинило је 326 војника и цивила, да би са преминулима у збеговима било укупно 491 жртва Срба овог хрватског непоштовања Уједињених нација. Том приликом био је оскрнављен и гроб великог српског писца Владана Деснице, као и заветна црква Стојана Јанковића, посвећена Светом Ђорђу, крсном имену овог великог српског јунака. Када сам то предочио, посредством секретара Удружења књижевника Србије, председнику Удружења Матији Бећковићу, са молбом да се одржи протестно вече, овај је то одбио.

У овом невеселом низу хрватског насртања на Србе и одбијању Уједињених нација да осуди државу Хрватску, уз већ речено навешћу Мирловић поље, када су Хрвати побили 7 старчади, од којих су троје живе спалили. На Миљевачком платоу су Хрвати масакрирали 40 српских милиционера, тако што су их искасапили и натрпали у вреће, а то бацали у јаме, па преко тога засули смеће. Када су се пред патолозима нашле те вреће, нису могли саставити ни једно једино тело.

Овој галерији хрватског злочињења свакако морају бити прикључена и мучења заробљених Срба по хрватским затворима. Најмаркантнији је Лора, по необично широкој скали спровођених мучења о чему су сведочили Срби, ослобођени на размени…

Немојте рећи, господине Монтгомери, да нисте знали за првомајску кланицу Срба у шуми Прашник којом води пут до Саве и Босанског Брода, где је на најгнуснији начин побијено толико Срба да су тај пут Хрвати морали да перу од крви српске пред међународним (илити западним) посматрачима, па је у ваздуху, на чуђење западних новинара, висио воњ средстава за чишћење.
И све се то дешава у распону од 1991. до 1995. године. Ко то при чистој свести међу Србима може избисати из памћења? Наташа Кандић може, може и Никола Самарџић, а може и Теофил Панчић, или Соња Лихт, или Соња Бисерко, или Мирјана Карановић… али кога од њих човек може уважити са озбиљношћу?

Поучени овим опоменама, а могла би се саставити једна поприлично обимна књига од сродних опомена из тог периода, од Хрвата Срби нису могли ништа боље да очекују. И тек узгред да наведем оне опомене из онога што је и Србима поручио први хрватски демократски председник Фрањо Туђман назвао „изразом повијесних тежњи Хрвата“, а што Срби памте као фашистичку и србокољачку Независну Државу Хрватску.

Ваше тврдње, господине Монтгомери, увервају ме да сте следбеник комунисте Броза и његове формуле братства и јединства, што је у преводу на нормалан језик значило прећуткивање свих па и хрватских злочина над Србима. Вашим тврдњама Ви сте постали саучесник у тим истим злочинама, да бисте се затим поставили према њима као онај који их и одобрава. А то значи да их одобравају и Сједињене Америчке Државе, како је та држава незванично Хрватима припомогла етничко чишћење Срба.

Шта мислите, господине Монтгомери, јесу ли све ово овде наведено знали или нису знали остали Срби из целе Крајине. Вероватно сте за Вашег ваката у Београду уочили да Срби када кажу прошлост, не мисле на десет протеклих дана (што је амерички изум), већ да то обухвата мало шири временски период, период у коме је свињац мог дједа из Медвиђе старији од Вашег факултета, и од све и једног града у Вашој земљи. И треба ли да вас подсетим да је ово само малецни исечак хрватског витешког понашања у рату против Срба и њихове Крајине, Крајине која је чувала културни, превредни, политички и сваки друштвени напредак западне Европе. Распитајте се, ако нисте то чули, из српских извора.

А онда не могу да не верујем да нисте знали да је први удар на Крајину, 4. авуста 1995. године кренуо из Авијана, са авионима који су имали америчке војне ознаке. Зар мислите да Срби то нису знали? И колико се све то уклапа у Вашу тврдњу да „у стварности је јасно да није било етничког чишћења“.

Разумем да Ви испуњавате налоге Ваших претпостављених, јер сте одани и њима и Вашој земљи, и има да говорите како су Вам одредили, али ако само на трен установите да сте, својим размишљањем, саучесници свих злочина које су Хрвати извршили над Србима, онда за Вас има наде и спаса. Али како и на Вашој души почива уништавање преко 15.000.000 Индијанаца, сумњам да ћете икад увидети где су за Вас нада и спас.

Срђан Воларевић / Васељенска

[table id=1 /]