Земља стараца спремна за отимање

0
Срђа Трифковић

Управо сам завршио тронедељно путовање по Европи, почевши од Швајцарске, преко јужне Немачке, јужне Француске и коначно до северне Италије.

Свако од ових места је јединствено. Свако је предивно на свој начин, богато културом и историјом. Боравити у њима је право задовољство. Храна и вина варирају од једноставних и јаких на горњем Дунаву до суптилних и сложених око Côte du Rhone. Јавне зграде – укључујући римска купатила, готске катедрале, барокне краљевске палате и упадљиве експерименте фашистичког модернизма – добро су очуване и лако доступне. Ово је убедљиво најцивилизованији део света.

Међутим, чак је и овај најпријатнији, најкултивисанији и најцивилизованији кутак света спреман за отимачину. Европа се, по свему судећи, увелико претворила у посластичарницу са разваљеном бравом.



Ова „разваљена брава“ не примећује се у квалитету европског живота. За неких 210 милиона Немаца, Француза и Италијана квалитет живота је драстично супериорнији у поређењу са њиховим социјалним еквивалентима другде, чак и у Сједињеним Државама. Нема перманентне подкласе изван муслиманских гета (који су нерешиви француски феномен), а нема ни гротескне неједнакости у приходима, карактеристичне за савремену Америку. Већина улица је увек безбедна. Иако се рељефи Баварске, Провансе и Ломбардије веома разликују, сви они пружају доказе о вишевековној хармоничној интеракцији човека и природе.

„Разваљена брава“ не види се ни у културним ратовима. У овом моменту, све статуе су на свом месту: краљеви Лудвиг Први и Луј Четрнаести, Ђузепе Гарибалди, па чак и Кристифор Колумбо делују безбедно од вандализма.

Наравно, Европа није имуна на вајнингеријански дух самопрезрења који је обузео Америку. То је евидентно у бирократском апарату Европске уније, који се током последњих четврт века претворио у култур-марксистичку „заједницу вредности“ којом управљају небиране бирократе, посвећене активној промоцији културног и демографског самоубиства Старог континента.

Међутим, на улицама и у квартовима европских градова, лудило за сада није попримило видљиве форме. Понека дугина застава лелуја ту и тамо, али не осећа се неуморни „глајхшалтунг“ из градова попут Сијетла, Минеаполиса и Сан Франциска. Интерсекционални фанатици можда постоје (на крају крајева, Француска је изнедрила ликове попут Максимилијана Робеспјера и Жан-Пола Марата), али још увек нису видљиви. Осећај да нам у сусрет долази нешто ужасавајуће – што је и те како утемељена стрепња која животе милиона Американаца чини несносним – још увек не опседа Европу.



„Разваљену браву“ међутим налазимо у бројкама. Постоји слабост која погађа читаву Европу: све старија популација и опадајућа плодност. Ово ми је, наравно, годинама познато, али тек сам у Ници, на чувеној Енглеској променади, изненада увидео да је већина људи на улицама стара, и то озбиљно стара, а да је драгоцено мало деце што трчкара дуж тротоара или се игра на плажи испод. Исти је случај био и у парковима Монпељеа у Француској, шеталишту испред језера Комо у Италији, те сваком другом месту које сам посетио.

Бројке су застрашујуће. Године 1960, становништво данашње Европске уније чинило је 13,5 одсто светске популације. До 2018. године, ова цифра је пала на испод седам одсто, а на актуелној трајекторији пашће на испод четири одсто до 2070. године. Од тог тренутка инверзија тзв. старосне пирамиде више неће бити могућа. Неће више бити „Европљана“.

Значење ове чињенице јасно је онима који имају геополитичку свест: простор, а нарочито ресурсима богат и лако насељив простор, не толерише вакуум силе.

Жан Распај је, њему на вечну част, увидео природу проблема са неумољивом прецизношћу још много пре него што је она постала очигледна чак и оним Европљанима којима је стало до њихових земаља, нација, традиција и религије. Свега годину дана након његове смрти, док се возим поред сунцокретових поља француске Провансе и дуж стеновите Амалфијске обале у Италији, тешко ми је да уживам у бојама и светлости без истовремене стрепње поводом тога на шта ће овај крај личити за стотину година. Ко ће насељавати опустела села по брдима, над којим доминирају давно утихнули звоници?

Има ли наде? Ово старо питање не може се заобићи. Одбијам да поверујем да је сва ова лепота, сва ова доброта, сва ова енергија посвећена служби нашем троједном Богу, осуђена на пропаст пред варварским хордама које скрнаве наше цркве, силују наше жене, тлаче нашу децу и чупају наше винограде.

Европа стари, али је и даље лепа, мудра и добра. Њени потенцијални освајачи су ружни, глупи и зли. Како Достојевски каже, да нема Бога, пад би био могућ и известан, али Он постоји. Стога су чуда могућа и извесна, па према томе и неизбежна. Има наде.

Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Хронике“ и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.