Дан туге и бола Лесковца

Мало јe градова у Србији који су у једном дану, за двадесетак минута колико јe трајало бомбардовање од стране савезника тј. Американацa, изгубили толико људских живота, а град претрпео ужасно девастирање, као што је Лесковац 6. септембра 1944. После два тмурна дана када авиони нису имали борбене мисије, тог 6. септембра 1944. изненада су савезнички авиони у мисији бр. 130 засули сунцем окупан град у 12 часова и 18 минута тепих-бомбама са безбедне висине, а ловци митраљирали становнике који су бежали према оближњем Хисару.

У трену је град одлетео у ваздух, „као да си тешким маљем ударио орах”, пише Меклејн, шеф британске мисије, који је бомбардовање посматрао са оближњег брда: „Остаци Лесковца лежали су пред нама покривени димом… чак су и партизани били потресени.”

Као што смо и раније писали, до сада није утврђен тачан број погинулих. Верује се да је број настрадалих између 1.000 и 2.000, од око 24.000, колико је Лесковац бројао уочи рата. Године 1995. поименице је утврђено 819 настрадалих цивила, мада је последњих година тај број повећан. Ту нису урачунати немачки војници и њихови сарадници. Међу страдалима пописано је и 97 деце старости до 10 година, од којих 32 настрадала детета рођена у рату, дакле до четврте године живота. Партизански званични извештаји за 6. и 7. септембар кажу да је „погинуло преко 500 Немаца, 200 четника и 300 добровољаца. Грађана преко 1.000”. Један четнички извештај каже да је „до сада нађено око 2.000 мртвих поред толицког Лесковца, а рањених ни броја”. Локална историографија дуго је наводила цифру од 3.500 настрадалих.

У бројним написима и наступима објашњавао сам контекст укупних догађаја и зашто је Лесковац тако разорно бомбардован. Свако бомбардовање увек има војни, економски, политички и морални аспект. У случају разарања Лесковца ова два последња још изазивају контроверзе. Лесковац је бомбардован у координисаној акцији партизанског вођства и команде Балканских ваздухопловних снага стационираних у Барију, а задатак мисије савезничких авиона о циљу у коме стоји – концентрација 20.000 непријатељских војника (од тога 15.000 Бугара) и мали број тенкова у Лесковцу – историографском реконструкцијом догађаја показао се нетачним и промашеним. Тог дана Бугара у Лесковцу није било јер су се дан-два раније, према партизанским извештајима, извукли из града према Власотинцу и Пироту.

Морални аспект лежи у несразмери између страдања великог броја цивила и постигнутог војног циља, као и односу победника према жртвама бомбардовања. И данас у Лесковцу, сем једне улице на периферији која носи назив 6. септембар и спомен-чесме, мало је белега који подсећају на овај трагичан дан насупрот бројним улицама као Илинденска, Карпошева, Винковачка, Задарска, Народног фронта, Братства и јединства и сл. и тргова који, ако нису у међувремену променили називе, још носе називе Трг ЈНА, Трг револуције, Масариков трг.

Цивилне жртве разорног бомбардовања заслужују, по мом мишљењу, један од централних градских тргова.

[table id=1 /]

Момчило Павловић / Политика