Нескривени циљ Инцковог закона – коначан геноцид над Србима

2
Валентин Инцко (Фото: Аутор: Sindre Langmoen - Model United Nations in Mostar, CC BY 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=31979561)

У телевизији “Марић”, у емисији “Добро јутро, Србијо”, 28. септембра 2021. године, неки минут пре пола девет, један момак, можда Срђа Трифковић, више пута је поновио да је прича о геноциду у Сребреници гнусна лаж, да би на крају устврдио како је једини геноцид у Босни и Херцеговини био онај током Другог светског рата када су усташко-муслиманске снаге побиле неодређено велику масу србског народа, оба пола и свих узраста.

Све речено било је врло поучно, али је телевизионар Марић успео да то наружи својим пречестим неконтролисаним и бесмисленим упадицама. Ако је већ хтео да каже нешто паметно и важно, могао је свога Госта питати зар је баш једини геноцид у Босни и Херцеговини био онај што га починише усташко-муслиманске снаге током Другог светског рата и није ли Инцкова законска одредба о кажњивости било каквог негирања насилно успостављене мантре о геноциду у Сребреници – увод у нов, коначан геноцид над србским народом.

Јер, хтели ми то признати или не, Инцков закон наметнуо је бескрајно застрашеним Србима апсолутну обавезу да о сребреничким збивањима ћуте, да о њима и не мисле, све у страху да не “заслуже” подужи боравак у тамници кући необичној.

Присетимо ли се давно научене истине да је човек мисаоно биће и да једино њему богомдана моћ да говори, ваљало би се запитати на шта се он, човек, своди онемогућавањем да мисли и своју мисао искаже.




Ван сваке сумње, Инцко је својом законском забраном осудио све Србе на обезљуђење, у уверењу да ће се тако створена безлична маса у неком скором тренутку претворити у – ништа.

А шта је то него коначан геноцид над србским народом.

Да се то Србима ипак не би догодило, они морају разабрати да није у питању само Инцко, бесловесна лутка, марионета која сматра великим признањем то што је баш њему, Немцу словеначког порекла, одраслог у породици у којој се “беседила словеншчина”, пало у део да се сврста уз оне своје саплеменике, понемчене и друге, који су се Србима бавили искључиво са геноцидним намерама: уз песмописца “Бојнога грома” и његову поруку да “топовима поздрављамо вас Србе / хладан дом вам дижемо уз врбе”, објављену уочи аустроугарске објаве геноцидног рата против Србије (1914); уз аустроугарског генерала под чијом су командом, на самом почетку Великог рата (1914), по западној Србији почињени небројени злочини геноцидне природе; уз римокатоличког свештеника који је своје “политичке заслуге” стекао изјавом да је Словенија, после Великог рата, “уједињењем” са Србима “добила златнога коња, а вратиће им се ислужена рага”; уз комунистичког учитеља од чије се “привредне реформе” србска привреда никад није опоравила; уз словеначко грађанство које је током “малог прљавог рата” 1991. године своје улице украшавало паролом “Србе на врбе”, истом оном којом се римокатолички Запад поштапао водећи током 20. века четири геноцидна рата против србског народа: 1914-1918, 1941-1945, 1991-1995 и 1999. године.

Ипак, и Инцку и њему сродним изворним и понемченим Словенцима ваља признати да “играју” споредну улогу у многовековном геноцидном рату римокатоличке јереси против србског народа, мало због тога што су малобројни, а нешто више јер су се “остали”, многобројнији и заинтересованији за примат “у том смислу”, баш због своје духовне јаловости (знају они да су при стварању цивилизацијских вредности увек били на зачељу) врло трудили, и још увек се труде да Србима, творцима људске цивилизације, дођу главе.

Извесно је, наиме, да је Инцко “свој” закон писао као марионета у луткарском позоришту, а да су конце вукли његови фашикратски ментори и заштитници са стране, животно заинтересовани за германску накнадну победу у двама светским ратовима и остварење оне уводне пароле у Велики рат: Сербиен мусс стербиен, Србија мора умрети, поједностављене верзије Марксове “мисли” да Европа може постати чиста тек “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно”.

Србија и србски народ таквој геноцидној пошасти не могу одолети сами за себе, сопственом снагом, они свој опстанак морају потражити у најтешњим и нераскидивим везама са православном Русијом.

Илија Петровић

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



2 Коментара

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.