Манастирски социјализам Ивана Грозног

У „Утопији“, књизи енглеског државника и филозофа Томаса Мора, написаној 1516. године, налазе се зачеци комунистичке и социјалистичке идеје. Средином ХVII века појавио се покрет Дигера, под вођством Џерарда Винстерлија, који се залагао за укидање приватне својине. Далеко реалнији је био Џејмс Харингтон, који у делу „Океанија“ (1656), износи конкретне идеје о прерасподели богатства, тј. да се не сме дозволити да неко има годишњи приход изнад 2000 фунти. Овај Харингтонов „социјализам“ се односио на прерасподелу богатства унутар владајуће класе (џентрија и племство).

Социјалистичке идеје су продукт модерног света, односно индустријског друштва, али не можемо се отргнути утиску да су неки појавни облици социјализма постојали у другим епохама. Реформе које је предузео канцелар Шанг Јанг у  кинеској држави Ћин у IV в.п.н.е подсећају на социјалистичке (национализација имовине трговаца, планирана пољопривредна производња, државна контрола над стратешким мануфактурним производима…) Таоистичка секта Жути Турбани која је уздрмала Кину од 184. до 205. године се залагала за одузимање земље од богатих и њену прерасподелу сиромашнима. Обриси социјализма назиру се у великим монотеистичким религијама: јудаизму, хришћанству и исламу.

Неке обрисе социјализма можемо препознати у Русији, у време Ивана IV Грозног (1533-1584). Од свог крунисања за цара 1547. године, Иван IV је спровео низ реформи које су Московску Велику Кнежевину преобразиле у Руско Царство. Грозни је наследио земљу у којој се још увек осећала средњовековна подељеност на удеоне кнежевине. Бојарске интриге и завере су претиле да уруше централну власт и разбију државу на мноштво мањих целина.

Увођењем Опричине 1565. године, Иван Грозни је унео велике промене у Русији. Раније се под појмом „опричина“ подразумевала имовина која је додељивана удовици после смрти мужа. Иванову Опричину можемо схватити као државу у држави или паралелни систем. Радило се о личном уделу цара који је раздвојен од осталог дела земље (Земшћина). Земшћином су управљали Земски сабор и територијални прикази. Она ће добити и свог посебног владара, покрштеног кана Касимске државе са реке Оке, Сајин Булата (после покрштавања Симеон). Постављањем бившег муслимана за господара Земшћине, Иван Грозни је желео да понизи старе руске бојарске родове, али и да нагласи своју апостолску мисију. Грозни је попут свог деде Ивана III, Русију сматрао Трећим Римом, који је замишљен као универзална хришћанска империја.

Средиште Опричине је била Александровска Слобода у Владимирској области. Опричина је уређена по принципу монашког реда: Иван Грозни је био игуман Опричине, који је певао црквене песме за певницом као да је свештено лице. Велики део времена је проводио усамљен у молитви, а често је звонио на црквеном торњу. Опричници су ступањем у службу полагали заклетву да више неће комуницирати са спољашњим светом. Живело се скромно по начелима манастирског живота, није било приватне својине, а богослужења су била редовна. Чак 9 сати дневно опричници су проводили на богослужењу и на обавезним молитвама.

Иван Грозни је још од 1562. године настојао да законима ограничи наследна права бојара и смањи њихова имања на простору целе Русије. Цар је желео да све бојаре претвори у државне чиновнике. Требало би напоменути да у то време у Русији није било феудализма у правом смислу. Феудални поредак какав познајемо из дела руских класичних писаца јe почео да се уводи тек у време династије Романов (Закона цара Aлексеја 1649. године). У време Катарине II Велике, толико хваљене од стране западњачких филозофа просветитеља, руски сељаци су изгубили своју личну слободу и постали власништво земљопоседника. У ХV и ХVI веку руски сељаци који су живели на имањима бојара, могли су да на „Јурјев дењ“ (јесењи празник Св. Георгија, српски Ђурђиц) напусте имање и оду на друго. Постојали су и сељаци који су поседовали земљу.

Процењује се да је било око 6000 опричника широм Русије, који су харали и сејали страх. Наликовали су монасима, јер су носили црну одећу и црне капе. На њиховим коњима су биле закачене псеће главе и метле, чиме се симболично наглашавало да ће прождрети и почистити непријатеље. Иван Грозни је Опричину усмерио на уништавање великих трговачких и банкарских центара Русије: Новгорода и Пскова. Новгород је прикључен Русији тек 1478., а Псков тек 1510. године. Ови градови су још од Средњег века одржавали трговачке везе са Шведском, Данском, севернонемачком Ханзом, Холандијом, Фландријом и Енглеском. Опричници су 1569. године посејали страх по Новгороду и Пскову. Куће богаташа су попаљене, многима су посечени језици, а неки су обезглављени. Становништво је пресељено у долину Волге, међу муслиманске Татаре. Имовина богаташа је конфискована и проглашена власништвом Опричине. Овај казнени поход можемо тумачити као рат против буржоазије и непослушног племства. Московски митрополит Филип, који је припадао једном богатом псковском роду, је одбио да благослови поход на трговачке градове, па га је опричник Маљута Скуратов задавио.

Док је Русија водила рат против Ливонског реда (Летонија и Естонија), са југа су напали Кримски Татари, вазали Османског царства. Невољни бојари нису скупили војску и Москва је била спаљена (1571). Крим и Османлије нису остварили свој циљ, да од Русије отргну просторе некадашњих муслиманских каната (Астрахана и Казања). Спаљивање престонице је ипак била велика срамота за руског владара и народ. Напад са Крима је почео да се доживљава као Божја казна за ликвидације које су опричници спроводили широм земље. Јуродиви старци (људи луди Христа ради) са којима је Иван Грозни често обедовао почели су да опомињу цара за претерано насиље.

Експеримент са Опричином завршио се смрћу Ивана Грозног 1584., у његовој 54. години живота. Тешко је проценити шта је био крајњи циљ Ивановог огледа са успостављањем паралелног система који је без преседана у дотадашњој европској историји. У време када су западноевропски владари тежили секуларизацији цркве преласком у протестантизам, Иван Грозни је настојао да манастирским методама успостави ред у држави. Опричина је представљала специфични социјализам монашког типа, налик на манастирско општежиће.

аутор: Душан Јевтић / Васељенска