Понижењима никад краја

0

Где је граница до које Срби могу да трпе? Да ли постоји моменат када ће неко да стане и да каже ,,сад је стварно доста“? Да ли знамо шта значи достојанство?Толико смо се саживели са улогом жртве и јадника да нам не пада апсолутно на памет да ту нешто мењамо. Летаргични без трунке живота у себи, гутамо све што нам се сервира не доводећи у питање исправност тога. Све то наравно под девизом ,, Само да се ништа не мења“.

На основу последњих дешавања протеклих дана на Косову тешко да ће уопште неко да стане и да каже, доста сте нас правили мајмунима. Не желим више да трампим оловку за територију. Не желим да певам и играм док на само 50 километара убијају мој народ. Ако је Косово Србско, зашто по уставу не заштитите Србе на Косову него дозвољавате да шиптарске специјалне јединице врше војне вежбе над њима.

Са друге стране ако не желите да интервенишете, да ли то значи да сте признали тзв.републику Косово ,, de facto“ и ,,de jure“. Зашто нико не обелодани у јавности да су споразуми из Куманова, Брисела и Вашингтона класична капитулација која је постепено негирала оно мало легитимитета и аутохтоности србском народу на Космету.



Функција медија и јесте да народ праве овцама којима је касније лако манипулисати и лако креирати одређено мишљење. Али са друге стране док није заживела цензура до краја, зашто неко не потражи другу врсту информација које ће му помоћи да стекне јасну слику да је све што се дешава у изведби наше власти уствари једна класична ујдурма. Не постоје никакви национални интереси које заступа званична влада из разлога што је својим поступцима у више наврата потврдила да је свесно радила у корист непријатеља. Уместо што је трчала да потпише све што јој се потурало на столу, требала је све своје ресурсе да уложи у проналажење савезника који би лобирали за нашу ствар.

Није паметно да данас када се свет јасно поларизује, да ми по ко зна који пут остајемо сами без помоћи великих сила. Да на очигледно, поред толиких материјалних доказа, свака велика сила гледа са неповерењем, крајње индиферентно на наше жртве. Додуше, када чују како сами смањујемо број жртава по концентрационим логорима и не треба да чуди што су хладни и незаинтересовани. Невероватно је да смо ми капитулирали испред сваког малог народа који је нешто потраживао од нас. Свака њихова акција је унапред доносила победу, а наша је значила само пораз. Допуштамо да нам краду културну баштину, да нам отимају језик, територију, да спроводе насиље и да на све то гледамо као да се ништа око нас не дешава. Такав степен индоленције полако али сигурно прелази у патологију.

Логично је да према великим силама мораш да водиш балансирану политику и да се трудиш да је ускладиш према наметнутим околностима. Међутим, дозвољавати одређеним народима да се вештачки одвоје од твог стабла, а након тога им допуштати да се иживљавају на теби је мазохизам који нема преседана у прошлости.



Штавише, ми би као народ отишли даље, да је случајно неко кренуо да брани Србе на Косову, не рачунајући Левијатан који је отишао по директиви власти да Србима на Косову пошаље лажну наду, наша полиција и државна безбедност би похапсила и процесуирала све који би из искрених побуда кренули да заштите сопствени народ. До те мере иде наша аутодеструктивност, која чудног ли чуда не даје позитивне резултате. Морамо једном за свагда колико год нама као Србима то било тешко дефинисати националне циљеве ако мислимо да спасимо ово мало територије што нам је остало. Као саставни део националних циљева, превасходно треба радити на разбијању сваке врсте пасивности, дефанзиве и фатализма.

Није природно после толиких суноврата које смо доживели да понављамо као мантру да све што у животу радимо, радимо у циљу одбране. Да нама као народу и држави не пада апсолутно на памет да некога некада нападнемо, јер забога тиме ћемо понети епитет агресора а то аутоматски негира осећаје које баштинимо вековима, а то је да нас сви доживљавају као јаднике и мученике. Постоји бојазан на основу свега што смо до сада преживели да ћемо по ко зна који пут морати да доказујем своју аутохтоност, само ће то овај пут бити у Ужицу или Крагујевцу. Како смо цвељали и кињили јадне шиптаре, хрвате или неке друге који у том моменту буду актуелни и на њиховом културном наслеђу градили сопствени идентитет.

Припадници нашег народа имају ту неславну част да им се историја сваки дан понавља.Из тог разлога не треба да нас чуди када се ово обистини а ми више не будемо имали резервну државу у коју ћемо моћи да се сакријемо и да тугујемо зашто су они који су до јуче били били Срби, живели поред Срба и уживали све могуће бенефиције почели толико да нас мрзе. Оставимо перифернњ ствари по страни, и допустимо да се неко други тиме забавља. Само као неко ко зна шта хоће можемо се сачувати и обезбедити себи егзистенцију у будућности.

Матија Мићић Бућић / Васељенска

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.