Да ли ће машине људима узимати посао?

0

Историју можемо да посматрамо као след догађаја и дела који су утицали на промену услова и начина живота на нашој планети. Наравно, она је блиско повезана са нашом врстом, пошто без нас и наших способности преношења знања и искустава у писаном облику не би ни ње било. Ми смо били та животињска врста која је природу почела да мења у складу са својим потребама, уместо да живи у складу са њом и прилагођава јој се као остале животиње.

Како су се потребе увећавале, њихов раст пратило је повећање наше маште и знања. Пре само 150 година свет је изгледао потпуно другачије: за обрађивање земље користили су се плугови које су вукли коњи и волови, раздаљине су се прелазиле јахањем и труцкањем у кочијама које су такође вукли коњи, а пре 15.000 година пси су били нераздвојни сарадници наших предака у лову и верни чувари наших насеља.

Данас коњи, волови и пси више нису од користи људима јер имамо аутомобиле, тракторе, комбајне и безбедносне системе, а нешто што подсећа на некадашњи лов упражњава се искључиво из спортских разлога. Човек данас користи неке друге животиње и то на потпуно други начин: у лабораторијама се на њима испитују лекови и нови хируршки захвати, проучавају се њихово понашање, ткива и излучевине како би се осмислиле нове технологије или се шаљу у свемир и жртвују како би нам помогле да пронађемо нове путеве до неких нових Индија.

Страх од будућности
Славни Александар Македонски рекао је једном приликом: „Како човек може да негује свог коња ако се одвикне од тога да пази самог себе, своју највреднију имовину?“

Данас, у време када машине постају све паметније, моћније и снажније, ове његове речи све више звуче као неко предсказање мрачне будућности – и то из разних углова. Људи су одавно показали да и те како умеју да не брину о себи и својој врсти, нарочито када се ради о преживљавању или стицању моћи, а у светлу речи великог војсковође онда постаје потпуно јасно зашто су толико бахати и према другим животињским врстама. Капиталисти у потрази за зарадом и већом моћи одавно се постављају према својој сопственој врсти као према бројевима, као према животињама на фарми које су ту да обаве неки посао. Шта ће се онда догодити када роботи постану довољно способни да замене људе у обављању разних задатака који су данас резервисани само за „људске радне машине“?



Страх који носе промене на радном месту одавно више не представља новину. Почетком 19. века енглески текстилни радници били су забринути због последица тадашње индустријске револуције, што је за последицу имало уништавање машина. Тридесетих година прошлог века британски економиста Џон Мајнард Кејнс упозоравао је на опасност „технолошке незапослености“, за коју је тада рекао да би се могла веома проширити.

У књизи Крај рада објављеној 1995. амерички економиста Џереми Рифкин пише да су у индустрији растом продуктивности у периоду од 1975. до 1995. нестала бројна радна места људи запослених у фабрикама – иако је у истом периоду забележен привредни раст. Рифкин је прогнозирао, анализирајући економске податке, да ће 2020. године још само два одсто људи радити у производњи.[1]

Данас се поново подстиче страх, а овај пут кривац је „дигитализација“ или „интернет“. Питања која се постављају јесу да ли ће постојећа радна места бити угрожена роботизацијом, техничким и технолошким преокретом?

Није само дигитализација та која води до промена на пољу рада, велику улогу у свему игра и демографска ситуација и промена потреба. У разним публикацијама јасно се наводи које бранше ће профитирати, а које не. Једноставна индустријска производња ће исто тако нестати као и рутински канцеларијски послови у банкама, осигурањима и управи. Истовремено се истиче да ће потреба за радном снагом бити највећа у оним областима где ће до изражаја долазити креативност, комуникација и интеракција, а то су истраживање и развој, образовање, маркетинг, ИТ, здравство и нега болесних и непокретних… Закључак који се намеће из свега је да нам посао неће побећи, већ ће се врсте послова мењати.

„Платформна економија“
Уз већ раширени појам индустрије, данас се још почињемо сусретати и са појмом „платформне економије“. Шта заправо она значи, представља и како функционише? Појединци нуде услуге у оквиру професионално организованих интернет портала. Такве платформе обично су мрежне проводаџије или технолошки оквири. Далеко најчешћи тип су „трансакцијске платформе“, познате и као „дигиталне проводаџије“. Примери трансакцијских платформи укључују Амазон, Аирбнб, Убер и Баиду.

Претечу савременим дигиталним економским платформама можемо пронаћи кроз историју, посебно у другој половини 20. века. Ипак, тек се 2000. године метафора о „платформи“ почела широко употребљавати за описивање дигиталних проводаџија и иновацијских платформи. Поготово након финансијске кризе 2008. године, фирме које послују с новим „пословним моделом платформе“ брзо су дошле под контролу све већег удела у укупној светској привредној активности, понекад прекидајући традиционално пословање.

Бруно Тебул и Тијери Пикар у књизи Уберизација – урушена економија предвиђају да ће до 2025. године 3,5 милиона радних места бити угушено због информатизације економије, односно, како кажу, уберизације пословања.[2]



Пример као што је Убер показује да такве приватне услуге могу добро уздрмати одређене привредне бранше. Ова америчка компанија помоћу апликације за мобилни телефон спаја оне којима је потребан превоз са онима који имају аутомобил. Јефтинији су од таксија, а услуга се плаћа унапред интернетом. Убер је основан у Сан Франциску од стране Трависа Каланика и Герета Кампа 2009. године. Три године касније, Убер је почео да отвара међународне канцеларије. Многе владе и такси компаније протестовале су против Убера, рекавши да је употреба нелиценцираних возача несигурна и незаконита. Посао се проширио у преко 60 земаља, свуда уз велике протесте званичних таксиста. Процењује се да Убер данас има преко 100 милиона корисника широм света и 69 одсто тржишног удела у САД.

Такав пословни модел убрзо је постао толико популаран у економији дељења, или „колаборативној економији“, да су га назвали еуфемизмом уберизације. У последњих десет година у Сједињеним Државама покренуте су стотине компанија које се рекламирају као „Убер за нешто“: Убер за прање веша, Убер за трчање/вођење паса на „пи-пи“, Убер за кошење траве, Убер за доставу хране, Убер за прање прозора …

Било је довољно отворити платформу за било шта, а инвеститори су се као муве лепили на мед. Мала армија радника преко ноћи је ушла у глобалну економију богату технологијом и капиталом, за чије услуге генерално није потребна универзитетска диплома, они слабо плаћени послови које добростојећи купци радије плаћају а не обављају сами.[3]

Питање није да ли ће се, већ када ће се Убер појавити и у Србији. Може се поставити питање, када се мисли на Убер који посредује вожњу, односно транспорт људи таксијем, зашто свако место или општина не би сами могли да оснују своју интернет-платформу и направе понуде које грађани могу добро да искористе?!

Аирбнб је преко ноћи постао највећи светски понуђач смештајних капацитета, иако не поседује ниједан једини хотелски кревет. Упркос томе, овај гигант је у стању да уздрма цело тржиште за изнајмљивање соба и станова.



Нова реалност
„Аутоматом“ кружи светом. Велика трансформација тржишта рада већ је реалност. Радници постају тркачи, бајкери, таскери, мултитаскери, краудворкери или робоворкери уколико (не)вољно пристану да се чипују како би се лакше конектовали. Они раде на основу ваучера, франшиза, уговора са нултим бројем часова. Послодавци су власници или оснивачи платформи, групни финансијери, координатори, понуђачи услуга, а у сваком случају невидљиви. Комуникација се обавља у виртуелној сфери, конкуренција и тржишна утакмица стварају све већи јаз и неравнотежу између мале групе добитника и огромне већине губитника. Могућности надзора, сталне контроле и злоупотреба су велике. Готово неприметно смо закорачили у нови врли свет који има своја правила и где заостајање има огромну социјалну цену.

Глобализација је избрисала границе, а мултинационалне компаније постале су самостални независни ентитети, државе са својим законима, правилима, буџетима… У овој ери увођења вештачке интелигенције поставља се питање где је ту човек, где је радник, а где је и синдикат? Свет рада се у потпуности мења. Мења се сам запослени, мења се и послодавац, мења се радно место, а категорија радног времена има потпуно другачије значење. Стотине хиљада битова креће се оптичким влакнима од једног до другог корисника.

Док једни на „платформну економију“ гледају као на велику шансу, други њен развој посматрају са забринутошћу, увидевши опасност од дампинга цена, измештања производње, ерозије колективних уговора. Ради се и на томе да се на тако атомизованом тржишту рада онемогући деловање синдиката. Потцењују ли синдикати опасност од „платформне економије“? Она не мења само производне процесе већ наглавачке изврће традиционалне тржишне везе између произвођача и конзумента, а у моменту када се то дешава доводе се у питање и застареле и превазиђене структуре организације рада у фирмама или предузећима. Радно право, снажно везано за постојање фирми, у новим околностима застарева, и правници очајнички покушавају да га спасу и пренесу у нови свет рада.

У новим временима у којима живимо синдикати ће се наћи у великим проблемима, неће више бити потребни, или ће свој профил комплетно морати да промене, јер ће морати да се преобразе у организацију која ће штитити интересе приватника. То је културни шок који ће синдикати тек морати да прихвате.

Остоја Војиновић / Нови стандард

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.