Истина о “црној свадби” и најморбиднијем обичају о коме прича цела Србија

Захваљујући серији која се од недавно емитује на РТС-у добар део јавности је по први пут чуо за “Црну свадбу”, древни влашки обичај који се практиковао пре свега у источној Србији. Шта он представља и да ли и данас постоји?

Култ мртвих један је од централних култова код Влаха. Зато и не чуди велики број обичаја код овог народа који се везују за смрт и сахрањивање покојника. Један од тих обичаја који због истоимене серије медији ових дана описују као “језив” и “морбидан” је – Црна свадба.

Шта је “црна свадба”?
Ако се деси изненадна смрт момка или девојке који нису стигли да за живота ступе у брак, породица покојника или покојнице може решити да организује тзв. “црну свадбу” – симболично венчање које се обично организује након сахране мада може да буде и на сам дан сахране.

Вереница или вереник тако пристаје да се “венча” са преминулом особом и остане са њом “у браку” годину дана што значи да у том периоду не сме да се заљуби или да буде у вези са неком другом особом јер би се на то гледало као на “прељубу”. Ако особа са којом је покојник био у вези не жели да учествује у свадби, може се нађи и друг или другарица који ће играти функцију младе тј. младожење у зависности од пола преминуле особе.

Како ће изгледати сама “црна свадба” такође зависи од породице која је организује. Има случајева да је реч била само о симболичном одласку на гробље, али било је и оних који су обичаје поштовали дословно, па је млада била у венчаници, пријатељи и родбина су били сватови и са музиком су дошли на гробље. Све је било слично као и на правој свадби осим чињенице да се сви плакали.

Како се “црна свадба” раскида?
Након годину дана “црна свадба” се раскида. Реч је о обреду коме углавном присуствује само најужа породица, па се о њему и не зна много.

Етнолози који су проучавали овај обичај кажу да је саставни део обреда окићени барјак који се носи на гробље где се ломи изнад гроба покојника и ту оставља. Након тога, слично као за даћу или за помен, ручак се у кући покојника намени за душу, одигра се коло и када се оно заврши каже се да се завршила црна свадба.

Млада или младожења који су пристали да симболично буду венчани годину дана након тога више немају никакве обавезе и слободни су да заснују брак и породицу.

Раније су присуствовали и свештеници СПЦ
Иако обичај некима са стране може изгледати “бизарно” реч је заправо о дубоко потресном чину који за циљ има да олакша бол и породици и покојнику. Реч је о древној традицији и обичају у коме нема ничег оностраног или страшног, а стручњаци ће вам рећи да га треба искључиво посматрати као део нематеријалног културног наслеђа народа. И то, по свој прилици, не само једног! Иако се углавном везује за Влахе има га и међу другим народима, а етнолози кажу да су га практиковали и стари Римљани.

Овај важан део влашких обичаја данас је у изумирању. Забележено је да је последња “црна свадба” организована 2004. а пре тога 1991. године.

О томе колико је овај обичај у прошлости био важан и распрострањен говори и чињеница да су пре ‘90-их година и свештеници Српске православне цркве присуствовали свадби. На гробу је била присутна и Рајска свећа, а није био редак сличај ни да пре она пре тога преноћи у цркви како би била освештана, објаснио је етнолог Александар Репеџић, а пренео је Блиц.

Црква је у међувремену променила став према црној свадби и данас је забрањује.

[table id=1 /]

Историјски магазин