Чачкање „меког трбуха” Русије

0
фото: © Министерство иностранных дел Российской Федерации

Стара је мудрост да нема ничег новог – само добро заборављено старо. Данас, када САД и ЕУ говоре о већ увреженој синтагми „обуздавања Русије”, не можемо а да се не сетимо раније геополитичке стратегије „анаконде”. Још 1886. године амерички официр ратне морнарице и историчар Алфред Тајер Махан као предавач на Високој војнопоморској школи у Њу Порту, која се сматра зачетником поморске моћи САД, заступао је теорију да би амерички војнополитички напори у остварењу поморске моћи требало да буду као анаконда: својим морнаричким снагама требало би да опколе копно и контролишу његове граничне просторе, чиме би загосподарили светом.

СРЦЕ ЗЕМЉЕ: Дакле, ниједна нова геостратешка идеја не негира основне поставке „хартлeнда”, која је пресудно утицала на спољнополитички приступ поморских држава према евроазијским, нарочито дефинисање односа Велике Британије и САД према Русији.

Иако ови термини нису нестали у стручној терминологији, напротив, и даље су незамењиви, у општој јавности они су већ одавно замењени изразима попут „обуздавања Русије” или „стављaња Русије под контролу”. Ако је „римленд” који окружује евроазијско средиште већ углавном и увелико под контролом светских поморских сила (Запад предвођен САД), онда најновији догађаји на простору Прибалтика, Белорусије, Украјине, Црног мора, Кавказа, па и Авганистана, дају целовиту слику која се савршено уклапа у основе и начела старих традиционалних геополитичких теорија у данашњем надметању за светску надмоћ.



Све оно што се око овог „копненог срца” догађало последњих деценија и својевремено изгледало као појединачни изоловани инциденти без много међусобних веза сада даје слику целог мозаика.

НЕЖЕЉЕНИ СУКОБ: Најновији покушај обнове ратног сукоба Јерменије и Азербејџана, овог пута не око територије Нагорно-Карабаха, него управо на територији Јерменије, представља једну од кључних коцкица у мозаику која показује да је низ наизглед изолованих догађаја савршено синхронизован и брижљиво планиран.

Русија (Путин и Шојгу у телефонским разговорима) овог пута је успела да заустави једнодневни рат и провокације које су му претходиле. Да се наставило – али и уколико се настави – изузев тешких последица по саме зараћене стране, и сама Русија би се нашла у изузетно неповољној ситуацији. С једне стране имала би оружани сукоб такорећи на својим границама, а с друге стране има уговорне обавезе Договора о колективној безбедности (ОДКБ) према Јерменији, да јој пружи заштиту уколико буде нападнута.

Иако у прошлогодишњем рату Русија није имала обавезу директног укључења у сукоб, јер се рат водио за Нагорно-Карабах, међународно непризнату територију, овог пута, да је сукоб проширен, није се могла поставити тако јер је нападнута погранична територија Јерменије и чак су изгубљене две висинске коте. Наставак овог војног сукоба Русију би довео у ситуацију или да се осрамоти пред савезницима и остатком света, не испуњавајући своје уговорне обавезе или да се директно војно ангажује на страни Јеменије. Руска интервенција у том сукобу, изузев политичке штете и непотребног материјално-војног исцрпљивања, значила би даљу политичку конфронтацију с великим делом света, а првенствено с Турском као заштитницом Азербејџана, с којом покушава да гради што је могуће боље односе. Тачно је да би се у тој ситуацији Азербејџан суочио с неизбежним тешким поразом, али поента распламсавања овог сукоба није у томе, него у увлачењу Русије у рат који јој није потребан. А ако њој није потребан, онда је јасно коме одговара.

ОПКОЉАВАЊЕ: Присетимо се свега што се догађало у прибалтичким републикама, њиховим „демократским тежњама” за самосталношћу и слободом и брзометним учлањењем у НАТО, а онда притиском на сопствене грађане руског порекла, ускраћивањем права на језик… Све то је изазвало руске информатичке ударе и колапс информационих система држава (највише у Естонији). Додајмо томе дугачак низ догађаја у вези с Украјином, почевши од наранџасте револуције па до отцепљења Крима и рата у Донбасу, Грузијом од 2008. до данас, покушајем обојене револуције у Белорусији, па све до оптужби да Русија стоји иза мигрантске кризе на пољско-белоруској граници. Ту су и непрекидне вежбе САД и НАТО-а на западним границама Русије и њихово „ротирајуће” а у ствари стално присуство пред вратима Москве, као и „кључање” Црног мора, па и америчко повлачење из Авганистана.

Јер Авганистан је мултиетничка држава, у којој поред Паштуна, знатан проценат становништва (око 50 одсто) чине етничке групације централноазијских држава које су биле у саставу СССР-а, а сада су граничне државе са Русијом. Свака нестабилност или сукоб на овом подручју неминовно увлачи и матичне државе тих народа чиме се у „меком трбуху” Русије ствара зона конфликта.

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Биљана Митрановић Рашевић/Политика

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.