Ко данас верује Сједињеним Државама?

Европа жели да врати Иран за преговарачки сто о нуклеарном споразуму

Заједнички свеобухватни акциони план (СВПД) за решавање ситуације око иранског нуклеарног програма пет земаља чланица Савета безбедности УН (плус Немачка) је можда једини пример превазилажења политичких разлика у циљу консолидације мира и прави корак у обуздавању ширење нуклеарног оружја. Међутим, овај пример је остао у далекој 2015. години. Председник Доналд Трамп поништио је резултат вишегодишњих напора у којима су САД, Русија, Кина, Британија, Француска и Немачка имале руку.

Прошле су три године од повлачења САД из СВПДА у мају 2018. и враћања санкција Ирану. Ово време је за Европску унију постало време за тражење решења које би Европи вратило изгубљено лице, а Ирану – обавезе из нуклеарног споразума. Високи представник Европске уније за спољну политику и безбедност Жозеп Борел се пре годину дана унервозио рекавши да је сада Иран одвојен од нуклеарне бомбе не две деценије, већ неколико месеци.

Споразум са Ираном одобрен је Резолуцијом 2231 Савета безбедности УН. Био је то тријумф дипломатије, јер је Међународној агенцији за атомску енергију (ИАЕА) отворио приступ свим иранским нуклеарним објектима, што је омогућило стриктно праћење да Техеран поштује ” нуклеарни споразум“. Чини се да је због тога Трамп одлучио да препише СВПДА за себе. И сада готово да нема сумње да је опасност од нуклеарне бомбе за Иран, као некада за ДНРК, постала једини начин да се чује и да заштити своје унутрашње ствари од уплитања у њих од стране организатора нове светски поредак.

Зашто Европљани тако упорно позивају Техеран да се врати за преговарачки сто, ако главне карте у овој политичкој ситуацији нису код њих, већ код Вашингтона и Техерана?

Од 2019. године, када је Техеран изгубио „стратешко стрпљење“ и почео постепено да се повлачи из споразума (у потпуности у складу са чланом 35 СВПДА), који то омогућава у случају обнове санкција). Иранци су остварили значајан напредак у програму обогаћивања уранијума. Постављене су побољшане центрифуге и данас је у земљи произведено 210 килограма уранијума обогаћеног на 19,75 одсто. Овај радиоактивни елемент се користи у Техеранском истраживачком реактору, који производи медицинске изотопе за милион пацијената годишње (подсетимо да је ЈЦПОА дозволио да се уранијум обогати само до 3,65 одсто).

Додајмо овде 25 килограма уранијума, који је претходно обогаћен на 60%. Иран је такође произвео 200 грама металног уранијума из уранијума обогаћеног на 19,75 одсто, наводе амерички извори. А ако се метал производи од уранијума обогаћеног до 90%, може се користити за израду нуклеарне бојеве главе.

Другим речима, Иран стиче искуство, знање и разумевање процеса обогаћивања уранијума самостално савладавајући нуклеарну технологију и јачајући своју преговарачку моћ. Наравно, процес се може обрнути, центрифуге се могу зауставити, високо обогаћени уранијум може бити пребачен под заштиту ИАЕА (већ произведени метални уранијум, обогаћен испод нивоа потребног за стварање нуклеарног набоја, ни на који начин не противречи принцип непролиферације нуклеарног оружја). Све је то теоретски могуће, међутим, већ другу годину председник Џо Бајден обећава да ће вратити САД у СВПДА, али ствар је ограничена на обећања.

За ефикасне преговоре потребан је одређени ниво поверења, али ко данас верује Сједињеним Државама? Француска, коју је Вашингтон увредио у историји изградње подморнице? Европска унија, коју је Доналд Трамп ставио у неугодну позицију пред иранским проблемом и, уз то, нема гаранције да за две године на следећим изборима нови републикански председник неће избацити исти трик? Можда Иранци? Рецимо, Абаси Давани, директор Иранске организације за атомску енергију под администрацијом Ахмадинеџада, који је за длаку избегао смрт у покушају атентата на њега 2011? Након атентата пре годину дана на Мохсена Факхризадеха, који је 20 година водио ирански нуклеарни програм, Давани је позвао на потпуни прекид сарадње са ИАЕА. Са таквим картама ризично је сести за преговарачки сто, тим пре заузети тешку преговарачку позицију.

Иран може да рачуна само на Кину, стратешки споразум са којим су Иранци потписали прошлог маја, и на придруживање Шангајској организацији за сарадњу (ШОС), чије су чланице и Кина и Русија…

А Сједињене Државе рачунају на страшну ситуацију у иранској економији као резултат санкција које су увеле. Годишња инфлација у Ирану достиже 60 одсто, ирански реал депресира. Бајденова администрација стога не жури за преговарачким столом. Тешка ситуација иранских „нижих класа“ изазвана санкцијама изазива друштвену експлозију, која може бити јача од крвопролића новембра 2019. због поскупљења горива. На томе се заснива америчка рачуница. И сада нико не може да каже како ће се ова прича завршити за Европу.

[table id=1 /]

Елена Пустовојтова/ФКС.РУ