Мале тајне великих манипулатора: Како од угледних новинара направити будале

Мале тајне великих манипулатора: Како од угледних новинара направити будале

Foto: Profimedia

Када је нова власт у Гватемали почела да доноси законе који су имали за циљ да уведу демократски систем и тржишна правила налик онима у САД, северноамеричка компанија „Јунајтед фрут“, која је стекла огромно богатство на трговини бананама захваљујући безобзирној експлоатацији у земљама централне Америке, ангажовала је спин доктора Едварда Бернејса. Његов главни задатак је био да Гватемалу прогласи „комунистичком претњом“ те да отвори врата за несметану спољну интервенцију.

Бернејс је подметнуо лаж као „ексклузивну вест“ најугледнијим новинарима „Њујорк Тајмса“, „Вашингтон поста“ и „Тајма“, подилазећи њиховој сујети. Измишљотине које су објавили, послужиле су као аргумент да америчка ЦИА изврши крвави пуч у Гватемали, што је био увод у катастрофу целе Латинске Америке у 20. веку. Бернејсов рецепт се у потпуности примењује и у наше време, и зато на следећим странама објављујемо кратак преглед о томе како је „отац модерног спиновања“ направио будале од најутицајнијих америчких новинара.

Мада непознати широкој јавности и мало заступљени у историјским аналима, Едвард Бернејс и Сем Земареј били су вероватно двојица људи који су највише утицали на судбину Гватемале и, на известан начин, читаве Средње Америке у 20. веку.

Изузев што су обојица били Јевреји који нису много полагали на своју веру, нису се могли више међусобно разликовати по пореклу, темпераменту и образовању, пише Марио Варгас Љоса.



Краљ банана

Сем Земареј је потекао из сиромашне јеврејске породице која је живела у царској Русији, али је још као дечак дошао у САД. Показаће се да је то човек који је способан да упркос немаштини и лошем образовању, створи самога себе, пустолов који је са уштеђевином од 150 долара почео да гради посао са бананама који ће га учинити милионером.

Земареј је почео да превози банане из средњеамеричких прашума у Њу Орлеанс и друге северноамеричке градове. Тражња за овим, у то време егзотичним воћем, је толико брзо расла да је постао међународни произвођач банана. То је био почетак „Јунајтед фрута“, компаније која је половином прошлог века проширила своју мрежу по Хондурасу, Гватемали, Никарагви, Салвадору, Костарики, Колумбији и неким карипским острвима. Компанија је доносила више новца од огромне већине америчких, па чак и светских предузећа.

Сурово се обрачунавајући са подједнако бескрупулозном конкуренцијом, варајући невичне сељаке и поткупљујући похлепне власти, Земареј је стекао власништво над земљом која је имала више хектара од просечне европске државе. Од њега је зависило на хиљаде радника, поседовао је руднике, железничку и путну мрежу, телекомуникације, хотеле и коцкарнице, са финансијском моћи која је увелико превазилазила снагу држава у којима је пословао. Зато је његова компанија добила надимак „Хоботница“.



Краљ пропаганде

Настојећи да улепша јавну слику о својим пословима, Земареј је ангажовао Едварда Бернејса, човека који је створио модерну пропаганду. Он је односе с јавношћу, од споредне делатности у компанијама, уздигао до интелектуалне дисциплине највишег нивоа, као део социологије, економије и политике.

Овај потомак богатих и угледних јеврејских досељеника и нећак Сигмунда Фројда, држао је предавања на угледним америчким универзитетима, објављивао радове и књиге, представљајући своју струку као синоним модерног доба и напретка. У својој књизи „Пропаганда“ (1928) написао је пророчанску реченицу по којој ће остати упамћен: „Свесно и паметно манипулисање организованим навикама и мишљењима маса важан је чинилац демократског друштва. Ко управља овим непознатим друштвеним механизмом, чини невидљиву владу која има праву власт у земљи. Интелигентној мањини потребна је трајна и системска употреба пропаганде“.

Мада су његови критичари истицали ову тезу као безочну негацију демократије, Бернејс је успео да изгради веома добре везе са свим друштвеним слојевима у САД, али пре свега са дипломатама, политичарима, власницима новина, радија и телевизијских канала, пословним људима и успешним банкарима. Био је паметан, образован, изузетно вредан и врло шармантан кад год је и где год је то било потребно.

Бернејсове услуге су користили многи председници САД, америчко министарство рата и ЦИА, проналазачи попут Томаса Едисона и бројне компаније, као што су „Форд“, „Проктер&Гембл“, „Америкен тобако“, а радио је и у многим ТВ и радио компанијама, попут „ЦБС“-а.



Банана друштвени напредак

Земареј и Бернејс су почели да срађују 1948. године и мада суште супротности, били су добар тим. Бернејс је убедио Земареја да на својим поседима у централној Америци изгради путеве, школе и амбуланте, обезбеди стипендије професорима и најбољим студентима, како би све то представљао у јавности као непобитан доказ да компанија „Јунајтед фрут“, осим што отвара на хиљаде радних места, доприноси својим пословањем напретку и модернизацији целог друштва.

У исто време је подмићивао научнике у САД да пропагирају како је ради здравља пожељно јести банане у свако доба дана. Ударну рекламу за масе је обезбедио тако што је довео у САД бразилску певачицу и играчицу Кармен Миранду, познату као „Чикита Банана“ из филмова и представа. Она је постигла огроман успех са својим шеширима пуним банана и песмама које су славиле благотворне особине овог воћа.

Бернејс је успео и да Земареја повеже са политичким моћницима у САД, што ће бити пресудно да компанија „Јунајтед фрут“ добије подршку америчких власти када њеним привилегијама у Гватемали запрети револуција која је избила у тој земљи 1944. године. Закони које је почела да доноси прва демократски изабрана власт на челу са новим председником Хуаном Хосе Аревалом, узнемирили су руководство компаније у Бостону. Зато је донета одлука да Бернејс отпутује у Гватемалу и установи да ли је Аревало прикривени комуниста.



Опасност није комунизам, већ демократизација

Бернејс је у Гватемали разговарао са велепоседницима, официрима, банкарима, посланицима, полицајцима, странцима који су одавно живели у тој земљи, синдикалним вођама, новинарима и, наравно, са функционерима амбасаде САД и руководиоцима „Јунајтед фрута“. Када се вратио у Бостон, поднео је управи компаније следећи извештај:

„Опасност да Гватемала постане комунистичка и претвори се у упориште за инфилтрацију Совјетског Савеза у Средњу Америку није реална, мада нама одговара да се верује да јесте, нарочито у САД. Права опасност је друкчија. Лично сам разговарао са председником Аревалом и његовим најближим сарадницима. Он је подједнако антикомуниста као ви и ја. Но, ма како то вама парадоксално звучало, његова чврста опредељеност за демократију представља озбиљну опасност за ’Јунајтед фрут’. То је господо добро знати, али не и рећи. Аревало би желео да од Гватемале направи демократију налик оној у САД. Мада ми његови напори да од своје заостале земље створи модерну демократију изгледају бескорисно, сваки напредак на том плану, немојмо се заваравати, био би веома штетан за нас.

Ево неколико примера. Аревало је одобрио закон о раду који дозвољава оснивање синдиката у предузећима и на имањима и допушта радницима и сељацима да се у њих учлањују. Саставио је и један антимонополски закон, истоветан ономе који постоји у САД. Можете већ замислити шта би за ’Јунајтед фрут’ значила примена сличних мера да би се зајемчила слободна конкуренција: ако не пропаст, барем озбиљан пад прихода.

Они не зависе само од ефикасности нашег рада, него и од монопола који удаљава од наших поседа могуће такмаце и од повлашћених услова у којима радимо, изузети од пореза, без синдиката и без ризика и опасности које све то доноси. Проблем није само Гватемала. То је могућност заразе осталих средњеамеричких земаља и Колумбије идејом да се претворе у ’модерне демократије’.

’Јунајтед фрут’ би морао да се сукоби са синдикатима, са међународном конкуренцијом, да плаћа порез, обезбеди здравствено осигурање и пензије радницима и њиховим породицама. Дакле, ако се Гватемала демократизује, највећа опасност је у лошем примеру другима“.



Како лаж учинити веродостојном

Шта је Бернејс предложио као лек против ове опасности? Лечење се састојало од истовременог деловања на владу САД и на тамошње јавно мњење, које већином није знало ни да Гватемала постоји, а камоли да представља проблем. То је у начелу било добро.

„Ми смо ти који треба да просветлимо јавност. Како? Тако што ћемо је убедити да је Гватемала тројански коњ за Совјетски Савез да се убаци у двориште САД. Да би ова земља без енергичног деловања Вашингтона могла да буде први сателит Совјетског Савеза у Новом свету. Треба да отворимо очи штампи, радију, телевизији, да се опасност налази само два сата лета од САД и на корак од Панамског канала.

Било би добро да се све то деси спонтано, без било чијег видљивог планирања и вођства, понајмање нашег, јер ми имамо интереса у томе. Идеја да је Гватемала на прагу да падне у совјетске руке не треба да потекне од републиканске, десничарске штампе у САД, већ од оне прогресивне, коју читају и слушају демократе, дакле од центра и левице. Та штампа има највише публике. Да би све деловало веродостојније, то треба да буде дело либералне штампе.“

Бернејс је зато опрезно приступио власницима, директорима и водећим новинарима америчких либералних листова, како се не би осетили злоупотребљенима. Све је морало да тече спонтано, да делује као да су то „ексклузивне вести“ које је откривала свету слободна прогресивна штампа. Требало је пажљиво подилазити егу новинара, који је обично био превелики.



Увод у деценије смрти и ужаса

Све што је Бернејс изговорио на тој знаменитој седници управе „Јунајтед фрута“ у Бостону остварено је до последњег детаља, потврђујући његову тезу да ће се убудуће публицитет уобличити у главно оруђе моћи и манипулације јавним мњењем, како у демократским, тако и у ауторитарним земљама.

Гватемала је одједном почела да се појављује у репортажама „Њујорк тајмса“, „Вашингтон поста“ и недељника „Тајм“, где се указивало на растућу опасност по слободни свет од утицаја који је Совјетски Савез стицао у тој земљи, преко владе у коју су се, мада наизглед демократске, инфилтрирали комунисти. Одједном су амерички часописи почели да шаљу дописнике у Гватемалу, где су од Бернејсових сарадника добијали фасцикле пуне докумената који су потврђивали како су страхови оправдани. Са распламсавањем Хладног рата, Бернејс више није морао да подгрева параноју од комунизма, јер су страхови ланчано хранили једни друге, а пропаганда је потпуно прекрила стварност.



Тако је уз помоћ лажи и наравно Ције, крваво свргнута демократска власт у Гватемали 1954. године, што је био увод у дугорочну катастрофу за целу Латинску Америку. Уследиле су оружане побуне широм континента и деценије смрти, ужаса, војних диктатура, пише Љоса.

Након што је Сем Земареј умро у новембру 1961. године, „Хоботница“ је почела да се распада. Неколико година касније убио се њен председник и компанија је убрзо престала да постоји, оставивши за собом најгоре успомене и назив „банана држава“ за политички незреле земље којима управљају страни интереси.

[table id=1 /]



Бизнис & финансије

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више са интернета