Православни Париз

Православни Париз

(фото:Балканска геополитика)

Занимљиви живот православног мисионара.

Путовање за Париз

У Паризу сам боравио средином 1990-их година. После обиласка Свете земље ово је било моје треће путовање у иностранство. Писали су ми људи из Руског културног центра у Паризу и замолили да приредим за њих изложбу фотографија које сам пре тога организовао у Индији, да испричам нешто о овом мисионарском путовању, као и о манастирском животу у Русији.



Шта ме је највише запањило у Паризу?

Као прво, још тад, а сад мислим да је то у још много већој мери – на париским улицама се налазило врло много људи неевропског изгледа. Понекад ми се чинило да их има више од самих Парижана са све туристима из других европских земаља. Ја се нормално односим према људима различитих националности, али их је овде очигледно било превише.

Можда су се због тога што су осећали своју бројчану надмоћ понекад понашали неадекватно: могло се десити да отму туристи неку ствар, на пример, ташницу с документима и да побегну, па да после преко свог човека траже откуп за њу. А како је овом човеку, туристи, да остане без докумената у туђој земљи? Јер он чак ни у домовину не може да се врати без њих, и зато ће платити колико год да му траже. Тамо је код њих био разрађен читав систем: прилазе преговарачи, нуде своје услуге и почиње ценкање.

Било је и других ствари које су ме запањиле у Француској. Већ првог дана сам приметио да многи млади људи возе ролере на улицама и да свуда пишу нешто фарбом из спрејева. И питао сам човека који ме је пратио шта то пишу. Он ми је рекао:

– Пишу да је Бог умро.

У први мах сам на француску омладину гледао с неким радосним ентузијазмом, а кад сам сазнао које тачно речи пишу на зидовима својих зграда помало ме је ухватио страх за те људе и замолио сам да ми покажу религиозни Париз. Желео сам да схватим да ли иду у своје храмове, да ли воде неки духовни живот. И било ми је врло тужно да гледам како стоје огромне средњовековне католичке црква, а у њима се скоро нико не моли – тамо увек има више туриста него људи који се моле.

Посетили смо Нотр Дам и ја сам са чуђењем видео да се људи који се моле налазе само у предњем делу храма где је по нашем схватању практично већ олтар: тамо је престо, ту су свештеници и одмах код њих седе људи који се моле. А по читавој огромној цркви иду туристичке групе, спроводе своје екскурзије, глацно причају, шале се и дижу грају. И стекао сам утисак да је ова мала група Француза који се моле само део опште експозиције за екскурзију. Осим тога, све су то били врло стари људи: баке и деде. Међу њима уопште није могла да се запази омладина.

Али прави Француз је по мом схватању Француз који чува веру своје земље и чија душа је увек у духовном срцу Француске – у Нотр Даму. Тамо где је Христов трнови венац, где се чувају друге велике светиње. Кад је патријарх Алексије долазио у Париз православци су с великом љубављу служили молебан пред овим светињама.

Православни Париз

Наравно, сусрет с православним Паризом ми је био посебно занимљив. Тамо сам посетио књижару издавачке куће YMCA-Press чије су се књиге понекад појављивале код нас у домовини. Кад је у то време у овакву продавницу улазио човек из Русије одмах би видели да је Рус зато што је гледао ове књиге као да је из глади побегао. То је била 1995-1996. година, код нас се ништа слично није издавало.

И овде су, наравно, обратили пажњу на мене:

– О, ви сте из Русије!

– Јесте, – кажем, – ја сам з Русије.

И тамо сам набавио много корисних и за мене занимљивих књига.

Руски културни центар се повезао са заједницом подворја Три јерарха у Паризу и јавио им је да је дошао свештеник из Москве и да ћемо тог и тог дана свратити.

Православни Париз

А код православних парохијана постоји традиција: ако долази свештеник из Русије, он не борави стално на истом месту – све време га предају из једне породице у другу. Тако је било и овога пута: људи из заједнице су ми одмах понудили да ову ноћ проведем у једној породици, а следећу у другој и тако сам док сам се налазио у Паризу увек вечерао у новом окружењу. Све је то организовано како би свештеник из Русије обишао што је могуће већи број породица и како би сви они, а пре свега њихова деца, чули руски језик – како се управо говори у Русији – они су томе придавали велики значај. У ствари, језик на којем су разговарали они, ови стари руски емигранти и потомци, и јесте прави руски језик, а онај којим данас ми говоримо у Русији и није баш руски, то је запрљани језик, сувопаран, новински.

Кад сам чуо њихов говор стекао сам утисак да читам роман грофа Толстоја „Рат и мир“. И стално сам наилазио на угледна презимена: Волконски, Трубецки. Трубецки су из оног првог, постреволуционарног таласа емиграције. Врло су симпатични, лепи људи, старци достојанственог лика – права лепота руских племићких родова, кнежевских и бољарских. Деца и унуци емиграната из првог таласа…

Они имају старачке домове у којима усамљени људи проводе последње дане и свештеницима из Русије обавезно нуде да их посете. Отишли смо код једне врло-врло старе жене и изузетно ми се свидело како је тамо све организовано. Сваки човек који живи у овој врло пријатној и комфорној кући, чак се може рећи вили, има сопствени излаз напоље – директно у дивну уређену башту. У собу се може ући и из ходника, али човек овај улаз практично не користи. Кроз ова врата код њега у одређено време могу улазити лекари или сестре да му дају инфузију или да обаве неке друге процедуре, једном речју, да воде рачуна о његовом здрављу.

Човек углавном живи апсолутно слободно, као код куће. Свака соба је уређена по укусу становника – човек у њу ставља све што хоће. У соби жене коју смо посетили висили су огроман портрет цара, породичне фотографије и иконе. Тамо може да виси и оружје предака – нека козачка сабља или слична ствар. И они живе у таквом свом удобном свету. Немају потребе да иду иза болничких „кулиса“, јер лекари сами долазе код њих ако треба.

Ова ситна, сувоњава жена нам је показала своју баштицу: она ту гаји цвеће, брине се о њему. И морам искрено рећи да сам јој мало позавидео. Она своје последње дане проводи у апсолутно дивној атмосфери, у неким рајским условима у смислу свакодневице и морала – у таквој лепоти и срдачној топлини.

Такође је било пријатно разговарати са свим овим људима. Прво питање које су ми постављали било је:

– Како је патријарх са здрављем?

Све њих је то веома занимало и бринуло (тада је патријарх био Алексије II).

Следеће често питање било је: „Да ли су отворени нови храмови и манастири и какве су сметње за то?“ – и то их је веома занимало.

Изванредна сећања су ми остала и од посета породицама. После вечере би ме посадили у почасну фотељу – ја сам то називао „још један Мојсијев престо“, сећате се да се помиње у Јеванђељу по Матеју? – око мене би се окупила цела породица (деца на поду, на тепиху) и погледи свих очију су били уперени у мене:

– Причајте!

Причао сам им о Русији, о храму у којем служим – тада сам служио у славном храму Преображења Господњег и иконе Мајке Божје „Всјех скорбрашчих Радост“ на Бољшој Ординки. Причао сам им о Центру за рехабилитацију који је код нас активно радио.

Једном сам увече уочи недеље боравио у једној породици. Били смо на вечерњој служби, па смо после тога отишли код њих кући.

– Сутра ујутру идемо у нашу парохију! – рекли су ми.

Па, добро, мислим, идемо у парохију, моћи ћу да се причестим. Ујутру буде све и у кући почиње буквално хаос: деца трче с неким лоптама, стављају их у мрежице, старија деца носе некакве лончиће, родитељи ове породице увијају и пакују намирнице. Помислио сам да не идемо у храм, него да због потпуно непознатих разлога идемо на пикник.

– А у храм не идемо, је ли?

Они кажу:

– Па шта вам је, спремамо се за храм!

Испоставља се да људи тамо одлазе у храм на читав дан. У парохији има жена које се смењују и тог дана не иду на службу – ићи ће следеће недеље – а сад спремају, динстају, пеку, односно спремају за ручак све што треба. Неколико мушкараца, такође се смењују, спремају терен за тенис: затежу мрежу. Одмах поред припремају мали терен, стављају мале голове за најситнију децу која ће такође играти фудбал. И све је то врло прецизно уређено и промишљено.

Цео дан смо провели у овој парохији. После литургије је обавезна тачка била беседа свештеника из Русије. И пошто сам с једном породицом из ове парохије већ разговарао претходног дана потрудио сам се да нађем нове теме да би свима било занимљиво. После тога су сви парохијани отишли на заједничку трпезу.

Парохија се сматрала руском, али је ту било и Румуна, и Срба, и Бугара и Француза. И све су то били људи, може се рећи налицканог изгледа – били су обучени изузетно уредно и модерно. Мушкарци, па чак и дечаци – обавезно су били у оделима, скоро свако је имао озбиљно одело с прслуком. И девојчице су биле у најсвечанијим хаљинама које су намењене управо за храм. Ови људи се придржавају обичаја да увек овако дотерани долазе у храм.

На крају се окупљају поред ватре и почињу да певају руске песме, укључујући чак и совјетске: „Излазила је на обалу Каћуша,“ на пример. ви одлично знају речи и течно певају совјетске ратне песме – био сам врло ганут кад сам то чуо. И тек предвече почињу да се разилазе по кућама опраштајући се до следећег сусрета.

Чини ми се да нашим храмовима веома недостаје овакво дружење. Мене су све време често питали зашто су секташи у моралном смислу јачи од православаца – имам у виду Русију. Једноставно сам им објаснио: то се зове ефекат мале групе. Ако у секти има сто људи – баптистичка заједница по правилу у просеку има сто или сто педесет људи – презвитер их све зна поименце, зна име сваког детета. Он је дужан да сваку породицу обиђе у току пола године, у следећем полугођу опет прави круг, обилази их, дакле, у потпуности контролише ситуацију. Због тога релативно висок морал међу неправославнима представља ефекат мале групе.

Међутим, ако се читав град прогласи за баптистички – на пример, у Америци има таквих градова – како човек може све да примети? Увек се појављују људи на маргинама духовног живота – они се прибрајају овом покрету, али само номинално.

Дакле, у Паризу сам видео ефекат малих група међу православцима: они се сви међусобно познају, свештеник их такође зна. Код њих сам запазио један врло занимљив моменат: по завршетку службе изашли су свештеник и ђакон, стали су на излаз, поздрављају се са сваком породицом и свакоме нешто кажу. Поред њих стоји председник црквеног одбора – као да је сишао с фотографије из времена пре револуције – у врло скупом оделу, наочари су му лепе, у танком златном раму. Он обавља ђаконију: једној жени је дао коверат. Касније су ми објаснили да је то самохрана мајка којој је потребна помоћ и парохија се брине о њој. Ето, то је управо ефекат мале групе.

Они имају и сопствени посебан систем за рад с адолесцентима, и с најмлађима. Има људи који су одговорни за обилажење старијих људи, болесника – и то је поред тога што сам свештеник обавезно сазнаје да се неко разболео и одлази код њега кући. Искуство њихове заједнице ми је било веома занимљиво, многе ствари су ми се свиделе.

Православни Париз

Неколико дана касније отишли смо на руско гробље Сент-Женевјев де Буа. Пратио ме је отац Николај Иноземцев – мислим да он сад служи као старешина у Казанском храму на Црвеном тргу, а тада је служио у Паризу у подворју Три јерарха. Води ме по гробљу и сваки пут неочекивано за мене изјави: ово је гроб оца Сергија Булгакова, а ово је Ивана Буњина или неког другог познатог. Тамо се налазе читаве гробнице војних братстава – генерали и гренадири царске телесне гарде, козачки атамани, јункери.

Мислим да је руска влада чак обавезна да помаже овом гробљу, да за то предвиди ставку у буџету, зато што су тамо сахрањени најбољи људи Русије: тамо се налази крем руске војске, писци, песници, богослови, свештеници, архијереји. Кад идеш по овом гробљу осећаш као да си се у машини времена преместио у свет царске Русије.

Такође смо посетили Берђајевљеву кућу у Паризу, коју је по тестаменту оставио Московској патријаршији. Берђајев и још двојица познатих руских филозофа – мислим да је један од њих Франк, ишли су само у храмове Московске патријаршије. Код Булгакова је било различито у различитим годинама, а ова двојца су принципијелно одлазили само у храмове Московске патријаршије.

И премда су се бела миграција и Французи тада сумњичаво односили према Московској патријаршији, један француски филозоф – мислим Сартр – је написао да се на неколико квадратних метара руске парохије Три јерарха у Паризу сакупља више мозгова него у целој западној Европи. То је била оцена интелектуалног нивоа ових људи. И ја сам имао среће да неколико пута служим у овом подворју…

Прво што су Руси радили кад би се нашли у емиграцији било је да заједничким снагама подигну храм. Прво су сви одлазили у Турску – било је то оно трагично бекство с Крима. То је био прави исход, као у Мојсиејве дане – руски људи су се спасавали од бољшевичког Египта. Бољшевичко ропство је попут вавилонског такође трајало седамдесет година. А кад су се руски емигранти нашли у Паризу, успели су да откупе неку гаражу и да на том месту саграде подворје Три јерарха – у име тројице светитеља: Василија Великог, Јована Златоустог и Григорија Богослова.

[table id=1 /]



За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више са интернета