Феномен антипотрошачких покрета

Потрошачка грозница у Србији ипак је само бледи одсјај оне у САД. Онда и не чуди што баш у Америци више од пола века дејствује и низ антипотрошачких покрета.

Крај године за добар део планете време је трошења новца који имате, и који немате. Као да су сви ти невероватни попусти намењени управо онима који немају а желе – изгледа да сиротиња купује а богати продају доживљај успона на социјалној лествици. Има се – да се купи, да се види, брате, да је ново новцијато. Па макар то била роба очајног квалитета, то је нова очајна роба која ће да нам улепша дан и пружи осећај сличан срећи.

Нова година идеално је време за трговачке предаторе – рањиви смо, хоћемо бар за Нову да имамо све што нам треба, да се осећамо као људи, бар сада, једном у години. Тако нам, уосталом, сугеришу рекламе, банке (ево вам триста хиљада за десет минута!), ништа не помињући пакао јануара, фебруара и осталих месеци у години.

Потрошачка грозница у Србији ипак је само бледи одсјај слике прототипа потрошачког друштва – Сједињених Америчких Држава. Заснована на принципу „купуј, купуј и купуј“, није чудно да баш на том тлу већ више од пола века дејствује и низ антипотрошачких покрета.

Минималистички преокрет
У другој половини шездесетих у Сан Франциску деловала је група The Diggers – група активиста и глумаца позоришта Street Theatre. Осим бесплатних представа и концерата, отварали су продавнице бесплатне хране, гардеробе, обезбеђивали медицинску негу и привремени смештај. Један од Копача био је и шармантни филмски негативац, глумац Питер Којоти.

Уметници њујоршког Ист Вилиџа куповали су гардеробу на килограме и то што је за некога било ђубре, својим стилом и ставом носили су је тако да су глобално инспирисали и високу и уличну моду.

Нови миленијум донео је старим стварима нови сјај. И ако second hand радње нису никаква новост, више их не посећују само уметничке душе. Док су поколења која се сећају рата и оскудица зазирале од „ко-зна-ко-је-то-носио“ ствари, новије генерације немају проблем с тим.

Миленијалци су деца нових криза, изазваних заигравањем шпекулативног и неолибералног капитализма. Њихово време донело је у Америци и селидбе из кућа на кредит, смањивање домова, тако да минималистички преокрет није само естетски правац већ и новонастала потреба.

Дошло је и до хиперпродукције одеће брзе моде, шивене у Азији, које се гомилају у магацинима по ободима метропола као својеврсни текстилни појас који ће на крају завршити у продавницама половне гардеробе. Па зашто бисмо то куповали по бесмислено великим ценама – питају се људи.

Или, упрошћеније – зашто бисмо уопште куповали? У Београду, на пример, није необично поклањање или размена коришћене опреме за бебе или дечије гардеробе. Пријатељице често размењују гардеробу – некада ти нешто једноставно досади, па кад даш другарици одједном ствар добије на значају и лепоти да се просто покајеш, али, добро…

Не купуј ништа
У Америци је 2013. године започет „Buy nothing project“ које су осмислиле Лизл Кларк и Ребека Рокфелер. После осам година функционисања коначно је ове године преко Фејсбука покренута и апликација. Суштина је поклањање и тражња ствари које су нам потребне у оквиру комшилука.

Можете да будете члан само комшијске групе, јер идеја је упознавање и ближи контакт са људима из краја, уз мале трошкове транспорта. Нема продаје, нема размене – можете да огласите предмет који желите да поклоните и да потражите оно што вам је потребно. За сада пројекат функционише у 44 земље и има више од четири милиона чланова.

Нуди се и тражи буквално све – од љуски од поврћа и воде од киселих краставаца до телевизора, аутомобила, комплетног намештаја и ђакузи када. Један члан ургентно је потражио федер држача за тоалет папир, и нашао се комшија који има баш тај, резервни, федер.

У групама постоје правила – није пожељно да се поклон да баш првој особи која се јави, јер идеја није лиферовање предмета већ да предмет оде тамо где је најпотребнији. Нема ни трампе јер је концепт да сви предмети имају једнаку вредност. Пожељно је изразити захвалност, на пример објавом фотографије поклона у новом окружењу.

Позајмице су добродошле – жена која је изгубила венчани прстен у башти замолила је чланове своје групе да јој позајме детектор метала. Комшија је донео справу и прстен је нађен.

Такође постоји обичај кружења кофера са одређеном врстом робе, на пример женском одећом величине М. Кофер иде од руке до руке, свака чланица узме оно што јој треба, допуни кофер својом одећом коју жели да поклони и шаље кофер даље. Такви кофери постоје и за кухињске предмете, накит, стрипове, опрему за прославе.

„Buy nothing project“ за сада је подељен у 6.800 група које воде исто толико администратора, потпуно волонтерски. Оснивачице покрета наводе да то већ представља проблем и размишљају о увођењу неке врсте бакшиша, не би ли се администраторима надокнадило уложено време и труд. Иако се пројекат финансира помоћу фондова не би ли уопште тако широка мрежа функционисала, нико није плаћен, па ни креаторке покрета.

Солидарност у време кризе
Са пандемијом коронавируса и кризом у снабдевању чланови групе помагали су се за основне намирнице, тоалет папир, чекали су у редовима уместо комшија који то нису у стању – солидарност у кризним временима подсећа на српске деведесете, када су комшије, рођаци и пријатељи заједничким снагама набављали дефицитарну робу путем телефонских дојава, куповина за друге и поделе робе по становима, канцеларијама, гаражама.

Чланови група „Не купуј“ кажу да не осећају више притисак обавезне куповине божићних поклона. Администратори унапред спремају предмете који могу да буду прикладан поклон. Универзитетска професорка, чланица групе чија деца имају рођендан у децембру, а у кући се слави и Божић и Ханука, готово све ствари које намерава да поклони добила је преко групе. Пошто је послала шта тражи, чланови групе су је означили тако да није морала ни да претражује предмете. Мужу је поклонила нову кутију за томпусе са механизмом за одржавање влажности дувана.

Мајкл Соломон, филаделфијски професор маркетинга, сматра да више фактора утиче на популарност овог пројекта поклањања и примања поклона: потреба за повезивањем и заједницом, али и осећај обесправљености и отуђености спрам великих компанија. Ово је контраудар брзој моди, која лоше утиче и на околину.

Дневни лист Њујорк пост недавно је објавио текст о овом покрету у којем цитира бившег купохоличара, компјутерског стручњака са Менхетна, који наводи да је ове године уштедео 10.000 долара користећи платформу Buy nothing. Управо је добио капут од 400 долара и квалитетан кухињски нож. Његова група нуди готово све што је потребно за живот.

Администраторка друге њујоршке групе наводи да је поводом рођења своје ћерке добила поклоне за бебу у вредности од 1.000 долара. Један од чланова, професор у школи, обавестио је групу да неки ученици немају зимске капуте. Убрзо су набављени сви потребни капути.

Давање са радошћу, примање са захвалношћу и добри односи међу људима дају животу смисао. Изгледа да потиснута људскост у такмичарским друштвима тежи да се испољи и да се поврати поверење у заједницу и друштво.

Овакви покрети неће револуционарно променити свет, али корисницима мењају живот у правцу перспективе да поседовање није људска суштина – пре ће бити да је то саосећање, осећај корисности и припадности заједници.

Охрабрујућа је идеја да се нешто што вам је потребно налази у непосредном комшилуку, спремно за отпад. Или да је неки предмет са којим не знате шта ћете – предмет жеље комшије из зграде преко пута. Да не мора увек све да се купи. Да не морају да се гомилају ствари да бисмо се осећали добро. Да постоје људи добре воље.

Није лоше, за почетак.

Драгана Кањевац/Око.ртс