Србија литијумска и далеко било Папуа литијумска

Са ископавањем литијума на Папуи давно се престало, има томе барем 30 година, а Рио Тинто се сада сетио или се само тако прича, да испита последице и могућу санацију штете на Папуи. Не знам да ли ће се испитивати и свеколике последице десетогодишњег (литијумског) „грађанског рата“. Поготову не знам како ће то бити код нас!

У новогодишњем броју Нина, Дејан Тиаго Станковић на крају текста „Португал, Србија и Папуа Нова Гвинеја“ устврди да је „наша земља сличнија Папуи него Португалу“. Надам се да је поменути писац о сличности са Папуом говорио на основу могуће сличности са трагичним искуствима Папуанаца са Рио Тинтом, а не на основу своједобног канибализма који се приписује житељима Папуе, пише Демостат.

Није канибализам мера цивилитзованости земље за коју писац каже да је „наша“, знатно је примеренија мера – могући Инфантицид као последица литијумског прекопавања Србије и већ у нас примењивани лапот у његовој данашњој модерној варијанти – социјални лапот – коју донекле успоравају повремени поклони „наше државе“ пензионерима („Сад имадемо тинаесту пемзију“).

Боље би било да се меримо са Португалом него са Папуом, поготово када је у питању копање литијума, ваљда је увек боље самеравати се са некима који су бољи од нас, него са онима који стоје лошије од нас (а није да нема и таквих).

Поређење је донекле натегнуто јер упоређујем један виртуелни дистопијски догађај у Португалу са једном реалном дистопијом у Србији, тј. са обрачуном параполицијских и полицијских „снага“ са протестантима. У другој фази протестанти бивају „привођени“ и кажњавани зато што се одупиру могућем инфантициду своје деце у земљи која је формалноправно њихова, или како се то колоквијално каже, „наша земља“.

Руи Зинк, португалски писац, у свом дистопијском роману Уграђивање страха (Београд: Цлио, 2015) пише како два државна службеника долазе у стан у којем живи мајка са малим сином и објашњавају јој свој посао: „Дошли смо да уградимо страх“. Државни службеници су дошли са задатком да остваре наредбу бр. 359/13. Декрет 8: „У свим домовима страх треба да буде уграђен у року од 120 дана“.

Подсећају мајку да је уграђивање страха патриотски циљ. „То је важно. Догађај године. Кључно за добро функционисање. А кључно за добробит свих нас јесте да уграђивање страха буде благовремено и уредно спроведено…То је за добробит земље… Немојте ми рећи да сте против добробити земље… Или против напретка… Или против страха.“ (стр. 11, 12). „Ви разумете. Разумете, зар не? Ми само извршавамо наређења. Наравно да разумете. Уграђивање страха је за ваше добро. За добробит свих нас. Онда разумете, зар не?“ (стр 14).

„Знате, драга госпођо, процес уграђивања страха има и физичку и метафизичку страну. Илити, није само на нама да уградимо страх, треба и грађани да буду у стању менталне (рекао бих чак и моралне) доступности за прихватање страха. Он је као сигнал. Није важно само да емитовање сигнала буде јако, већ је пожељно да и пријем буде такав.“ (стр. 19).

Видимо да је циљ исти и у виртуелном догађају у Португалу и у стварним догађањима у Србији (уочи продаје Србије Рио Тинту и уочи априлских избора 2022), док је технологија производње страха донекле различита. Пема писцу Руи Зинку у Португалу се страх уграђује у станове свих житеља дотичне земље, док се у нас страх изграђује у главама и срцима свих грађана. Барем је тако „било предвиђено првобитним плановима“. Значи да је технологија ипак различита, али циљ је исти, било да се страх уграђује било да се изграђује важно је да грађани буду у стању менталне доступности за прихватање страха. Страх је као сигнал, каже Руи Зинк, „Није важно само да емитовање сигнала буде јако, већ је пожељно да и пријем буде такав.“

На путу ка епилогу или Докле се стигло у изградњи страха у Србији

У једном од недавних истраживања Демостата, страх као доминантно расположење утврђено је код 19 посто грађана Србије. Готово код сваког петог међу онима који су уписани у бирачки списак. Но, има још доста времена до 3. априла, а пошто су „атмосферске прилике“ погодне, треба очекивати још успешније застрашивање народа!

Данас