Куповаћемо воду, јести храну којој је у ЕУ истекао рок и удисати сумпорну киселину – Устани Србијо!

Велика еколошка катастрофа прети Србији јер су рударске корпорације ‘нањушиле’ велика налазишта литијума који желе да експлоатишу, претворе у своје крваве доларе и тиме униште оно највредније што наша земља поседује, плодну земљу и чисту воду. Рио Тинто је стратешки партнер Влади Србије, а долина Јадра како сада ствари стоје биће прва жртва њиховог споразума.

Ова компанија има мрачну историју пословања широм света, а народ у Србији је и даље већински необавештен каква им се несрећа спрема у скорој будућности. Еколошке организације у Србији подигле су глас, али се и даље није створила критична маса која би могла отерати ову капиталистичку, клијенталистичку и корпоративну пошаст што даље, како би се сачувало све оно што су нам славни преци оставили у аманет.

Уколико сада не будемо одлучни и спремни на жртву, будућим генерацијама нећемо оставити ништа, те ће они своју срећу тражити далеко одавде. Због оваквих катастрофалних пројекција заживела је и петиција која се шири друштвеним мрежама са циљем да се заустави ископавање литијума у Србији.

Необавештеност је велика, у сваком сегменту јавних послова, а управо је информисање становништва задатак активиста (“хвала” РТС-у!) који поручују да се никада неће помирити са злочиначким намерама како страних корпорација, тако и домаћег политичког вођства.

Једна од таквих је и Љиљана Браловић, књижевница и пољопривредница из Прањана која је од почетка на првој линији одбране. За наш портал говори о еколошкој претњи која се надвила над Шумадијом, али и читавом Србијом.

Објашњава како је од домаће јавности свесно скривана намера о рударско-геолошким испитивањима у овом прелепом делу наше отаџбине. За наше читаоце прецизно појашњава где су истраживања планирана и како су мештани за њих сазнали.

– Ми смо срећно необавештени, тако да већина мештана живи у блаженој нади да смо Рио Тинто и њима сличне компаније измислили ми који смо увек због нечега ‘антипротивни’. За истраживање смо сазнали из аустралијских новина, где се помињу Прањани, наше село, као место геолошких испитивања на присуство литијума. Када смо кренули да истражујемо, исте информације смо нашли и на сајту фирме ‘Jadar Lithium Resource’.

Прањанска лиценца, како је обележено на њиховој карти, обухвата око 26 километара квадратних и осим Прањана простире се још на најмање три села: Коштунићи, Леушићи и Дружетићи. То смо сами закључили гледајући карту – иначе, локална заједница о томе ћути – објашњава Љиљана и додаје да “представници Рио Тинта тврде да компанија о чијем је сајту реч није ни у каквој вези са њима, али је овде свака сумња оправдана, а једнако је зло у питању која год компанија радила”.

Прањани су између осталог чувени због акције спашавања савезничких пилота за време Другог светског рата. Сада се овом, широм света славном селу ‘смеши’ права катастрофа и то у мирнодопском периоду.

– Судбина се не смеши већ грца од плача над свима нама. Да су у питању два села у Србији, ко би марио? Добриња, Косјерић, Брезјак, Рековац, Прањани, па неколико села око Јагодине и око Врања – то су само места одакле би се, ако допустимо, ширило загађење воде, земље и ваздуха, а цела Србија би била угрожена. Између Прањана и, рецимо, Мрчајеваца разлика би била једино у томе што на њиховој територији не би било кратера од ископина, али бисмо заједно дисали испарења од борне и сумпорне киселине, пили флаширану воду и плакали за загађеном земљом из које ништа не може расти.

Дакле, ако не дај Боже дође до експлоатације, а да не би дошло до експлоатације, не сме доћи ни до истраживања, од наше славе, то јест славе наших предака, остаће само прича како су неки сељаци показали највећи степен хришћанске љубави, помажући другима без обзира на веру, језик и боју коже, а њихови потомци умрли дозволивши да се униште вековне тековине – упозорава Љиљана Браловић.

Она очекује побуну свих здраворазумских људи свесних да са оваквим пројектима нема живота у Србији. Одзив људи је за сада задовољавајући, каже, али је неопходна активација свих добронамерних појединаца у нашој земљи. Већи проблем од страних компанија представљају локалне власти које обмањују становништво да не постоје планови за истраживања и будућу експлоатацију рудних ресурса.

– Видите, ми и немамо много избора. Или да бранимо или да се селимо. Народ је углавном тога свестан. Управо на томе највише радимо – обавештавамо мештане шта ће се десити ако дође до истраживања и експлоатације. На жалост, постоји група политичких активиста СНС-а који убеђују локално становништво да је то трач који је нас неколико ‘чуло од Врке хармоникаша из Добриње’, као и да је то политичко подметање опозиције, а не претња која је једнако опасна за све, без обзира на политичке и идеолошке ставове.

САНУ расправља о томе, а власт у нашем селу и у општини крије преко потребне информације. Све то народ још више слуђује и чини несигурним. На информативном скупу који смо организовали одазвао се задовољавајући број мештана, али с обзиром на оно што нам прети требало је да дођу сви до последње бабе на штакама – појашњава нам Љиљана Браловић.

Политичко расипништво не престаје толико деценија, а потпуни недостатак визије свих политичких гарнитура скупо кошта овај народ, а сада се долази до јасне претње по сам опстанак и голи живот. Никада политичари у Србији нису имали слуха за обичног човека, сељака који храни ову земљу. Сада планирају да забију и последњи ексер у спремљен ковчег српског домаћина уништавајући му извор живота, здраву и плодну земљу, али и чисту и питку воду.

Увек сам се надала да ће политичари, када све испробају, на крају схватити да Србија може да живи једино од пољопривреде и мало од туризма. На жалост, ови садашњи су пожурили да распродају и пољопривредне комбинате и туристичка места. Бање су скоро распродате, ПКБ скоро поклоњен, а на све стране ничу фабрике гума. Још утробу земље да загаде и то је печат на наше могућности.

Заиста је нечувен немар људи на врху према Србији као држави, све са земљом, народом и природом. Нама заиста не требају непријатељи поред таквог државног руководства. Очигледно је да могу да ураде све што им падне на памет не марећи за последице. Уопште ме не би зачудило да према ‘студији оправданости’ ископавање литијума буде и оправдано и нужно и лековито. Међутим, ми, власници земље планиране за истраживање нећемо се предати без борбе. И ми смо спремни на све. Немамо резервни положај нити резервну отаџбину – уверава Љиљана.

Народни отпор нема алтернативу, свесна је Браловићева. Нема повлачења, борба ће трајати и мештани ће је бранити свим силама. Уздају се у помоћ стручних и поштених људи којима велики капитал не може купити образ и част.

“За сада нам је циљ да што више људи сазна какво нам зло прети и да их убедимо да можемо да се одбранимо. Народ је упао у велику равнодушност и чаму. Влада мишљење да смо немоћни, да је неко већ све ‘потписао’ и ‘да ако су решили да узму не можемо им убранити’. Први нам је задатак да ту лаж раскринкамо. То је наша земља један кроз један, уписана у катастарске књиге и с њом можемо само ми да тргујемо.

Шта се нас тиче ко је шта и са ким потписао ако нас већ није питао. Прво ћемо организовати отворени научни скуп на коме ће уводничари бити људи из нашег краја чије је знање и струка прешла границе наше земље. То су људи којима овај народ овде верује много више него ли партијским послушницима што за шаку сребрњака издају и продају и колевку и гробље.

Када едукујемо становништво, кренућемо са протестима, до сада смо имали само информативне скупове. Већ смо дошли до тога да се о овом проблему прича и на славама и на сахранама. То је добро, јер пружа прилику да се народ обавести да може и мора да се брани. А када ствар сазри – пред Скупштину, где би друго. Чуда се дешавају онима који верују, не постаје се верник због чуда. Ја тврдо верујем у нашу победу над овим злом – каже ова храбра жена.

Љиљана сматра да без јединства нема опстанка народа на овим просторима. Она је сада устала са својим саборцима да би деца сутра имала где да се рађају и одрастају.

“Нама заправо прети нестајање уколико се не изборимо за очување природе. Шта ми свету можемо да понудимо осим здраве хране, живописне природе и наше чувене срдачности? Ништа. Да правимо аутомобиле? Бродове, шта ли? Смешни су покушаји државе да покаже да смо у свету познати по било чему другом осим овога што сам навела.
Двеста километара у круг је ваздушно загађење, водом – не могу ни да замислим. Када затрују ваздух , земљу и воду у већем делу Србије неће бити живота. Млади ће отићи и временом ће изгубити национални идентитет, који је и сада климав. Постаће ‘грађани света’ , ‘једна травка међу вихорове’. Ови што остану полако ће нестајати. Зато је неопходно да заборавимо на све наше поделе, да се стиснемо у једну убојиту песницу пред којом ће узмицати све домаће и белосветске грабљивице. У јединству је спас. Ово није нека бедна ситносопственичка битка, ово је борба за опстанак нације” – напомиње Љиљана.

Производња здраве хране превасходно је занимање људи овог краја, тако да је њихов еколошки активизам започео и много пре проблема са рударским магнатима, каже Љиљана Браловић и открива да постоји сарадња и са другим организацијама широм Србије.

“Ми смо се и пре ове невоље која се баш над нашим крајем надвила већ залагали за здраву храну, здраву природу и екологију. Већ смо помагали протесте против ГМО хране, подржавали удружење „Ко нам трује децу” и потписивали свеколике петиције за очување природе. Наши представници су били и у Београду када је био протест против Рио Тинта, а да нисмо ни знали да и нама прете.

За сада имамо логистичку подршку многих еко-удружења. Размењујемо искуства, тражимо савете, осмишљавамо стратегију. Када се властодршци коначно изјасне по овом питању и ако њихов став буде да треба копати литијум у Србији, сви ћемо, заједничким снагама, у борбу. Ако се сада не ујединимо на бранику наше земље, не морамо више никада – убеђена је наша саговорница.

Апсолутно нема места ни за какав компромис са Рио Тинтом, ‘Јадар Литхиум Ресоурце’ или било којим сличним компанијама. Нема те апстрактне црвене линије коју неко мора прећи да би се реаговало. Тада би већ било касно.

“Све су линије црвене. Ми нећемо дозволити ни рупу за кликере да ископа неко кога не познајемо, а камо ли да дођу са бушаћим гарнитурама и сондама. Ово је наша земља, ми имамо тапије на њу. Спремни смо ми да се бранимо по сваку цену” – ако буде потребе, нећемо презати ни да се латимо мотке.

Не поставља се питање хоћемо ли издржати до краја. Сам почетак истраживања био би крај. Бранићемо да црту у прашини повуку. Наши су преци победили четири царевине! Нећемо се ни ми предати пред рударском мафијом ма колико моћна и богата била. Онај ко има много чега, може и да се одрекне дела. Ми имамо само ову здраву земљу и њене плодове. Ако њу не одбранимо, губимо све – опомиње Браловићева.

Она верује да је национално освешћени део народа спреман да се ухвати у коштац са овим проблемом из осећаја истинског патриотизма.

“Уопште не сумњам у онај део грађана Србије који су национално освешћени, ма којој нацији припадали. Брину ме они који за себе кажу да су „грађани света”. Онога света који и није чуо за Србију и њене невоље. Е такви грађани су незадовољни свим и свачим у Србији, а у исто време незаинтересовани да се за било шта заложе, да унапреде, да покрену…

Сањају о некој Утопији, земљи које нема, обично уз пиво плаћено незарађеним новцем и пљују по свему што је вера, традиција, култура. Незадовољни собом, мире се са оним што је сервирано од моћника и чекају да неко други промени. Чврсто верујем да је ових првих више, при том су срчанији и борбенији. На нама је да их окупимо и ујединимо у онај народ који није знао за повлачење – наводи Љиљана.

Не верује у сценарио по ком ће богати индустријалци својим новцем откупити имања староседелаца, те да би на тај начин могли да ослабе одбрамбени фронт који су очигледно успоставља.

“Овде су породице настањене од 18-19. века. Генерације су стицале и градиле имања и не знам која је то сума новца која би то могла платити. Ретки су они који би могли живот почети из почетка на неком другом месту. А и где побећи када знамо да су истраживања планирана скоро у свакој области Србије? А да иду у иностранство, тешко, с обзиром на то да већина не говори стране језике и не уме ништа друго да ради но да преврће земљу.

Друга срећна околност је што готово нико нема земљу у кругу, већ су то испарчане, мале парцеле. Па ако и добију неку добру понуду за једну парцелу, а због ње буду морали да напусте остатак имања, тешко да ће прихватити.

Ми не знамо прецизно где су планирана истраживања, а чињеница је да су у горем положају они на чијој земљи их неће бити, јер ако они на чијој земљи те стране компаније буду желеле да истражују руду попусте под притиском и продају, њихове комшије своју земљу и своју имовину морају и сами напустити, без икакве надокнаде. Где дођу копачи литијума, ту више неће бити живота. То је истина коју причамо људима и то нас држи у истој борби – исказује невероватну одлучност наша саговорница из Прањана.

Своју поруку желе да прошире читавој домаћој и светског јавности.

“Наша порука је да ЗНАМО ДА НЕ ДАМО. Ми не знамо ко је Рио Тинто и њему сличне компаније довео у Србију, ко је дозволио истраживања, где ће све бушити, колико су њих коштале те припреме, ништа од тога не знамо, али знамо да не дамо земљу наше деце ни под каквим условима и ни за какве паре.

Понављам – ми смо мала земља, где год да дођу сви ћемо бити угрожени. Куповаћемо воду, јести храну којој је у ЕУ истекао рок и удисати сумпорну и борну киселину. Нико неће желети да буде туриста у загађеној земљи, да се лечи у бањама у којим ће воде подземним путевима бити ‘обогаћене’ киселинама, да једе храну на коју падају честице јаловине.

Сви, и ми сељаци, и грађани, и радници, и интелектуалци, треба да станемо под један барјак и да кажемо не рударској мафији и издајничким министарствима која нам нуде ‘златно доба у недоба’ – закључује Љиљана Браловић разговор за наш портал.

Луфтика