Илија Петровић:Србске Невоље

Знате ли ви за кога радите

Председничe Скупштине,

Председниче Владе,

Председниче Републике,

Иако упорно, безбројпутно показујеш да те уопште не интересује шта који Србин мисли и о нечему што може бити од животног интереса за опстанак Србства, пишем ти ово писамце.

А не бих ти ни писао да није било кенгуровског рата против једнога Србина, макар се он звао и Новак Ђоковић. Добро, могло се покушати дипломатским путом – главног Диплом(ат)ираног Кенгура испратити “нонгратис” из Београда, тек да се види како се и србски може одбрусити тамонеком “с југа”, а заправо продуженој руци западне фашикратије.

Особу именовану у претходном пасусу није могла одбранити ни чињеница да Држава Србија себе топло препоручује за саможртвовање у фашикратској Европској унији, тако што упорно и антисрбски негује наводне профашисте у лику србских добровољаца током србских ослободилачких ратова 1912-1918. године, нарочито оних који су са више од половине укупног састава србске војске пробили Солунски фронт и потом се “бавили” ослобађањем Србије, прекодринских, прекосавских и прекодунавских србских крајева и, нажалост, неких других.

И није је могла одбранити лудост преузета од истога тог фашикратског Запада да се, примера ради, србска деца старија од дванаест (12) година могу, без знања својих родитеља, упустити у “поларне” промене.

Био је некористан и “отворени балкан”, копијица фашикратске Европске уније, осмишљена на “науци” о жаби расположеној да се поткује.

Да и не говоримо о труду антисрбског скупа страначких послушника на београдском Тргу Николе Пашића 13 да, напојени “знањем” папског Рима који с краја 9. века “пребацује употребу словенског језика кога је забранио”, али и “знањем” римокатоличке јереси која на једном сабору својих прелата у Солину, код Спљета, пет година по одрицању од Христове вере, србску ћирилицу назва “ђавољим изумом” -, избришу србски језик као основно обележје србске духовности, уместо њега наметну родноравноправно блејање и хрватску латиницу, чиме већ поменутом фашикратском Западу здушно помажу да србски народ збришу као да није ни постојао.

Као да није ни постојао, иако је међу онима који хоће да знају – познато да је србски народ био почетни народ мајка, а његов језик, србски, језик-мајка.

Да ли то Држава Србија данас чини не би ли се додворила фашикратској Европској унији (у њој посебно нацистичкој Немачкој, француским и енглеским “савезницима” и усташкој Хрватској којој се прећутно признају геноциди над Србима током двају светских ратова, као и право на геноцидни прогон 800.000 житеља из Држави Србији непостојеће Републике Србске Крајине и нешто “урбаних” Срба из брозовске Хрватске) – споредно је питање, али је ван сваке сумње чињеница да ововремена званична Држава Србија то примењује нимало не одступајући од већ поодавне Јахачеве наредбе да се “његови” морају у Србији понашати као окупатори.

Чини или не чини, али је све то само наиван покушај да се, пуцњем у себе, али не у ногу – у главу, прескоче наизглед тренутне невоље.

Кад су у питању србске невоље, ниједна од њих није тренутна, све су оне трајне, а циљ више пута помињане западне фашикратије јесте да се оне “укину” одједном – геноцидним уништењем србскога народа.

Јер:

Ако је србски народ почетни народ мајка, а србски језик језик-мајка, онда то значи да је људска цивилизација изникла из крила србскога народа. Необорив доказ за такву тврдњу јесте чињеница да данас једино србски народ броји 7530. годину; сви остали народи много су млађи и настајали су на темељима и тековинама србске цивилизације.

Они “остали”, оптерећени комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом бездетном, јаловом браку родила дете, духовно јалови, знају да су “на зачељу стварања цивилизације у Европи” и врло се труде да србској цивилизацији дођу главе.

Па је, тако, римокатоличка јерес, још од раскола, у хиљадугодишњем трајању имала за циљ да све што је србско и православно – сатре крсташким ратовима.

Почело је то походом угарског краља Беле III (1172-1196) против србских “јеретика” у Босни, а Ватикан је, увек преко Угарске, наредних двестотинак година, до времена папе Григорија XII (1326-1390-1417), петнаестак пута “крсташио” против православних Срба у Славонији, Босни и Далмацији (по једном против царева Душана и Уроша), све са циљем да их порими и “укине” као творце изворне европске цивилизације.

Наредни векови прошли су без “крсташења” јер се сматрало да ће Турци, уместо њих, римокатоличких јеретика, поробити и уништити Србе и њихово православље. Како се тако нешто није десило, на смену ослабљеној турској опасности поново су, на самом почетку 18. века, ступили Маџари. Те године, за Србе у крајевима северно од Саве и Дунава изузетно тешке, обележио је угарски феудалац Фрања II Ракоци (1676-1735) својим устанком против Хабзбуршке монархије (1703-1711). Некако истовремено, без икакве везе са Ракоцијевим покретом, дошло је до србске побуне у Барањи. Незадовољни верским прогонима, економским искоришћавањем и скоро неподношљивим условима ратне службе, Срби су имали за циљ да побољшају свој положај, али су, у тренутку кад се поставило питање којој се страни приволети, они “готово једнодушно пришли цару”.

Раскол по тој основи одредио је њихову будућу судбину: од цара јесу добили привилегије и извесну, врло скромну националну самосталност, али је, према писању маџарског историчара Игнаца Ачадија (1845-1906), током Ракоцијеве борбе за права маџарске властеле и маџарску националну идеју, у Бачкој и Барањи изгинуло, највећим делом поклано, око 120.000 Срба. О каквим се зверствима радило, сведочи и извештај извесног Ракоцијевог заповедника Боћана како је “Бачку све до Варадина немилице опустошио, марву отерао, све посекао, сва имања и села попалио”.

Кад су се Пожаревачким миром из 1718. године (после рата са Турском), Хабзбурзи привремено “увластили” у северној Србији, цар Карло VI Хабсбуршки (1685-1740), отац Марије Терезије, јасно је команди Београда ставио на знање да “треба да вреди као принцип да се Срби сведу на што мањи број; то мора остати за увек непромењено”.

Наредних деценија, пошто је број Срба у Бачкој био драстично смањен, предузето је убрзано насељавање Немаца, увек у србска насеља. Такав вид насељавања био је осмишљен намером да се дошљаци што више приближе преосталим Србима, да на њих утичу и, временом, са њима ороде, после чега би се лакше могло отпочети са њиховим римокатоличењем и немчењем. Истовремено, спровођена је и систематична маџаризација, тако да је у времену од 1717. до 1850. године асимиловано више од 1,700.000 немаџара, међу њима и Срба, а највише Словака, од старине србскога племена.

Клеменс Метерних (1773-1859), од 1809. до 1848. године аустријски министар спољних послова (и стварни владар), чврсто се држао политичке логике да “Аустрији никако није у интересу да на својим јужним границама добијемо слободну србску државу”, што је на самом почетку свога министровања дефинисао у писму цару Францу I (1768-1804-1835): “Србија мора у нашем најдиректнијем интересу или Турској или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава”.

Револуционарна 1848. година и србска Буна током њеног трајања биле су, по много чему, трагичне по србски народ у Војводини Србској, тако да је Милош С. Милојевић (1840-1897) могао записати да је “за време двогодишње борбе Маџара и вечне им браће и сајузника, а у то време небраће и крвника српских, Пољака… утамањено преко 100.000 душа Срба” и порушено 115 “које цркви, а које манастира”.

На “револуционисање” србских непријатеља одлучујуће је утицала “философска мисао” Комунистичког манифеста чији су “писци” били Карл Маркс (1818-1883) и Фридрих Енгелс (1820-1895). Овај други је доказивао да су Јужни Словени (ово се најчешће може читати као Срби) “нужно контрареволуционарни”, те да је историја осудила “реакционарне” Србе на нестанак с историјске позорнице; називао их је “расно смеће”, због чега их треба “истребити”. Први је тврдио да “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”, док су обојица “знали” да је остварена “револуционарна” парола са саме средине фебруара 1849. године, која је позивала на биолошко уништење Словенства: “Нека тада буде борба, неумољива борба на живот и смрт са Словенством; борба до истраге и безобзирни тероризам”.

У складу са таквом марксистичком философијом, римски папа је пре избијања Великог рата “више пута изразио жаљење зашто је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог опасног суседа на Дунаву”, да “папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи монархије и који ће, ако му се даде времена, изгристи га сасвим”, те да, “исто тако као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу”.

У данима док је Србија преживљавала своју Голготу (новембар 1915 – март 1916), британски став према Србима најбоље је “објаснио” њен министар војни Хорејшо Киченер (1850-1916), рекавши да “што се данас налазите у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдоглаво сте одбијали да Бугарској учините концесије… Радије сте хтели да сви изгинете него да Бугарима учините уступке”.

Енглези су се те логике држали и касније, тако да су у расправама о важности Солунског фронта тражили да се он распусти, те да се војскама са њега, укључујући и србску са шест дивизија, ојача западни фронт.

Уосталом, Енглеска је и после Великог рата “бринула” да Србима буде како не треба, тако да су агенти њене обавештајне службе били и: од 1926 Анте Павелић (1889-1959), будући поглавник геноцидне Независне Државе Хрватске, и од 1919. године Бенито Мусолини (1883-1945), шеф фашистичке Италије и дугогодишњи Павелићев заштитник.

Ако је Немачка 1914. године препустила Аустрији “прву борбену линију”, она је, у складу са дневничким записом Фјодора Михајловича Достојевског (1821-1881) да су “занесеност, охолост и бескрајна вера у своју неограничену моћ опили све Немце – народ који је ретко побеђивао, али који је, за дивно чудо, често побеђиван”, проценила да је “наступио нови сјајан и значајан период у њеном развитку”. И не само да се се у њој појавили “понос и шовинизам, већ се појавила и лакомисленост у односу на читаву Европу”.

У таквој лакомислености и веран сопственом уверењу да “сва дела имају смисао, па и злочин”, Адолф Хитлер (1889-1945?) поручио је Немцима изван Рајха да “најмање што можемо учинити јесте да спречимо даљи прилив словенске крви…. Мора се развити посебна техника истребљења. Шта значи истребљење? Да ли се под тим мисли на уништење читавих народа? Наравно, тако ће по прилици ствар испасти. Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена. – Има више мотива да се један народ уништи систематски и без крви. То ће бити планско уништавање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа”. Није рекао, али се то подразумевало, његов план тицао се уништења православних Срба и Руса.

И у томе Хитлеровом рату познатом и као Други светски, Ватикан се држао исто као и пред сам почетак онога претходног, Великог: био је идејна окосница усташко-комунистичког споразума у Краљевини Југославији из 1935. године да ће “заједнички, свим расположивим средствима… док се не сломи кичма српства и православља”, уложити труд у “уништење свега што је српско и православно”. Друкчије није могло ни бити, будући да је на хрватском римокатоличком конгресу из септембра 1900. било одлучено да до 2000. године све у Хрватској буде хрватско, а све хрватско – римокатоличко.

Што се тиче “уништења свега што је српско и православно”, комунисти су својим “ратовањем” по Србији 1941. “издејствовали” наредбу немачке окупационе силе о стрељању сто Срба за једног погинулог Немца и педесет за једног рањеног, која је важила све до септембра 1943. године када је ђенерал Милан Недић (1878-1946) посетио Хитлера и убедио га да Немци одустану од те своје наредбе. У првом тренутку Хитлер је рекао да су га Срби два пута за срце ујели – први пут када су одбили Тројни пакт, а други пут када су и после капитулације напали немачку војску – и треба стрељати не стотину за једног, већ хиљаду за једног. И рекао је да ће, ако га Срби још једном уједу за срце, сравнити Србију јер је она незахвална.

То, као прво, а као друго – ваља имати на уму и наредбу Јосипа Броза (1892-1980) главном партизанском штабу у Србији из фебруара 1944. године о “особито строгом понашању према српском народу… посебно… друговима из партизанских одреда Србије да дјелују оштро и без сентимената према својим рођацима и пријатељима, јер је опћи циљ изнад свих наших емоција”; десетак дана по уласку у ослобођени Београд, то је опредмећено Брозовом “препоруком” да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”.

А у нашем времену, августа 1992. године, папа Војтила, Пољак, позвао је војне снаге Западноевропске уније и НАТО-а да поведу крсташки рат против Срба из Босне…

Све то по идеолошким правилима која је пре стотинак година успоставила Италија, прва фашистичка држава у људској повесници, а која су у нацистичкој Немачкој, у виду Хитлеровог “ратног закона”, обећавала да “кад Немачка победи”, Немци ће “као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, постати господујућим народом на кугли земаљској”. На томе се обећању и остало пре тричетврт века, али је Хитлерова визија остварена у нашим данима, кроз накнадну немачку победу у двама светским ратовима и, потом, брзопотезно учлањење свих немачких ратних савезница у Европску унију.

Но, све то далеко је од “знања” званичних антисрбских историчара по академијама и “угледним” факултетима по Србији – они се углавном баве оним што су прочитали једном, ни сами не знају ко их и на то натера. И само то “знање” користе да из њега ишчепркају одговор на питање откуд Срби у невољама.

Председниче,

Добро би било да знаш понешто од овога, не би ли се спречило да отворени, многовековни србски непријатељи скорих дана замахну и Србе, до последњег (не рачунајући оне који су се у Србији одрекли свога србскога порекла и приватно или званично поткопавају Србство), збришу са Земаљске Србије и преселе у Небеску Србију.

Процесом против Новака Ђоковића, Кенгурија је најавила баш тај фашикратски поступак.

Држави Србији преостаје једино да се окрене Православном Истоку и, с ослонцем на њега и његове пријатеље, спасе кућу коју су Срби, како то пре стотинак година рече Јован Цвијић (1865-1927), једно време и председник Србске краљевске академије, “подигли насред пута” и тиме себе изложили нељудским насртајима свих и свакога, и верски, и економски, и војно.

Не противречећи могућности да се Држава Србија окрене Православном Истоку и Цвијићеву мисао пропраћајући напоменом да “Србија не лежи само на Дунаву, највећем европском пловном путу који води ка југоистоку, већ је и на главном европском копненом путу који повезује север и југ”, амерички новинар и књижевник Дејвид Бајндер (1931-2019) записао је марта 2008. године да, “дугорочно гледано, можда би се та кућа насред пута могла сагледати на један знатно изнијансиранији начин: НАТО би могао да потраје још неко време, Европска унија нешто дуже. Али, ја верујем да ће Србија са својом кућом надживети и једну и другу групацију. На крају крајева, преживела је и претходна царства”.

Даће Бог!

Илија Петровић/http://cps.org.rs/ilijapetrovic/index.html/Васељенска