Елбаси на заслуженом одмору. Лукашенко да доноси закључке?

Па, разрешена је политичка интрига која је прогањала многе стручњаке после познатих казахстанских догађаја у првој половини јануара ове године: пронађен је први председник независног Казахстана Нурсултан Абишевич Назарбајев.

И није се само нашао, већ је направио видео-поруку народу у којој је осудио побуњенике, изразио саучешће рођацима жртава и изјавио да у казахстанској елити нема, нема. а све ово је празна спекулација.

Одмах желим да резервишем: од свих лидера совјетских република који су затекли тај незабораван август 1991. Назарбајев је једини кога поштујем. Само чињеницом да је негативно реаговао на заверу Беловешке, распад земље, он је отворено изјавио да три човека у купатилу немају право да одлучују о судбини 12 република (балтичке државе су, заправо, већ отпао) и Казахстански СССР је, под његовим вођством, последњи од свих прогласио независност. А било је 16. децембра 1991. године.

Истовремено, нећу се бавити оним што се даље догодило. Прво, ово је посао грађана Казахстана, што ја нисам, а друго, руку на срце, одговорите ми, где је на постсовјетском простору било другачије? Где власти нису међу собом поделиле наслеђе СССР-а, где се чиновници нису грцали у корупцији, где олигарси нису политички живот у земљи претворили у своју унутрашњу кабалу? Касније се, наравно, много тога променило, али у почетку је све било баш тако, и било је свуда.

Ипак, оставимо све ово историчарима, занимају нас сасвим новији догађаји и могући поглед на њих у светлу јучерашњег говора Назарбајева. Шта је казахстански елбаси рекао тако сензационално?

За почетак, преносећи, како је рекао Нурсултан Абишевич, у марту 2019. власт на актуелног председника Казахстана Касима-Џомарта Токајева, Назарбајев је задржао не само место шефа локалног Савета безбедности, не само да је поставио своје синове у закона и друге родбине у хлебним местима, и не само да је имао своје људе на свим кључним позицијама у агенцијама за спровођење закона, посебно у КНБ, већ је добио и почасну титулу истог „Елбаси“, што на казахстанском значи „вођа нације ”.

А сада наш Елбаси, који седи на позадини државне заставе и грба Казахстана, каже да је више од две године обичан пензионер који је једноставно на заслуженом одмору и, као и раније, живи у главни град Казахстана. Па ни дај ни узми, Булгаковљев Мачак Бехемот – „Нисам неваљао, не дирам никога, поправљам шпорет“. Као, шта хоћеш од мене?

Нека врста болно наглог преласка из „оца народа“ у скромног „државника“, зар не? А ако се, штавише, присетимо главног слогана прошлог „шејтан-мајдана“ (у том кратком периоду када се још није изродио из спонтаног протеста у гангстерске погроме) – „шал, кет!“, односно „старче , одлази”, што је баш Назарбајеву звучало, све су више сумње у добровољну промену статуса бившег председника.

А онда су почеле кадровске чистке у разним органима управљања и великим казахстанским компанијама. И чисте се људи које спајају родбинске везе са бившим (у ствари) Елбасијем. Ево неколико примера: овлашћења председника Управног одбора АД „КазТрансОил“ Димаша Досанова (ожењен најмлађом ћерком првог председника Алије Назарбајеве) и председника Управног одбора АД „Национална компанија „КазакГаз“ Каират Шарипбајев (он се зове муж најстарије ћерке бившег председника Дариге) су раскинути. Назарбајевљев нећак Самат Абиш разрешен је дужности првог заменика председника КНБ Казахстана. Супруг средње ћерке бившег председника Казахстана Нурсултана Назарбајева, Тимур Кулибајев, напустио је место шефа председништва Казахстанске националне коморе предузетника (НПЕ) Атамекен.

У овом тренутку човек нехотице почиње да сумња у искреност Нурсултана Абисхевича, који тврди да су казахстанске елите уједињеније него икада. Међутим, можда је о томе говорио као о свршеном чињењу који је постао могућ, укључујући и након што је председник Токајев коначно преузео сву власт у земљи у своје руке. Назарбајев је, верујем, био принуђен да призна свој политички пораз (наравно, иза кулиса), али је у замену за то добио (потврђено му је) присуство одређених гаранција имунитета и неких привилегија.

И овде је примамљиво претпоставити да је цела ова ситуација са „терористичким нападом“ на казахстанску државност можда само параван за компетентан, иако груб, дворски пуч. Да будем искрен, немам јасно мишљење о овоме. Да, и довести много различитих чињеница под заједнички именитељ је незахвалан задатак у политици. Лако је погрешити у жељи да све поједноставимо, али живот… обично је много компликованији.

Верујем да се у стварима у казахстанским догађајима у једном тренутку спојило неколико фактора одједном. А оно што је (вероватно!) замишљено као дворски пуч, претворило се у својеврсну „шетњу“ са пљачком, разбојништвом, пуцњавом и, нажалост, људским жртвама.

Чињеница да је Токајев (могуће!) желео да добије пуну власт, а не да седи на бочној столици са Назарбајевим живим, не мења чињеницу да су милитанти деловали по потпуно мајданским обрасцима и да су били превише организовани за обичне криминалце.

Кланске свађе у казахстанској елити не бацају никакво светло на пасивност органа КНБ, који су у неким градовима заправо предали своје арсенале бандитима. А крваве борбе између полицајаца и бандита у Алма-Ати и Таразу (бивши Џамбул) и најављена бројна привођења терориста терају нас да се запитамо где су, у ствари, лешеви ликвидираних милитаната отишли ​​из локалних мртвачница, и да очекујемо представљање најмање један од оптужених у случају покушаја државног удара.

Најлакши начин, као што су неки стручњаци пожурили, јесте да се оно што се догодило угура у прокрустово лежиште политичких дефиниција: Мајдан, обојена револуција, пуч у палати, терористички напад и слично. Иначе, оваква поједностављивања говоре само о квалитету стручности, а не о брзини ума или проницљивости овог или оног аналитичара.

Казахстан је сувише блиска и сувише важна земља да бисмо се у одлукама о њему ослањали на непроверене чињенице и површне закључке. Ова погубна пракса већ је послужила руском руководству на медвеђу услугу у Украјини. И зато ме мало плаше речи прес-секретара нашег председника Владимира Путина Дмитрија Пескова, који је рекао да у Русији нису очекивали и да су шокирани догађајима који су се одиграли у Казахстану. Надам се да је то била само фигура и неспремност да се обелодањују оперативни извори, а такође се, додуше, накнадно радило на грешкама и доносили закључци.

Иначе, бар још једна особа на постсовјетском простору треба да извуче закључке из судбине Назарбајева. Уважени председник Белорусије Александар Григоријевич Лукашенко, који је крајем прошле године прогласио нацрт новог белоруског устава, судећи по његовим одредбама, такође се нада да ће задржати утицај на политички живот у републици и након што је напустио садашњу функцију. То јест да се поздравим, али да не одем. И иако у белоруском језику нема речи „Елбаси“, чини се да Старац покушава да уради нешто слично. Али, како доказује искуство Нурсултана Абишевића, правог политичког аксакала простора бивше Уније, живот често доноси непријатна изненађења и не испадне увек онако како мислите.

Алексеј Белов/ИА Антифашист

Превод:В.Т./Васељенска