Како ратна хистерија маскира стварне проблеме Украјине

Из украјинских медија некако су одједном нестале објаве о томе како је све лоше на територијама ДНР и ЛНР, чији становници „спавају и виде“ да ће се вратити у „просперитетну и стабилну“ Украјину. Нестали су и замршени резултати „социолошких истраживања“ спроведених на „територијама које Кијев привремено не контролише“. Нестала су чак и „открића локалног становништва“ која говоре о страхотама „окупационог режима“.

Поменута агенда је некако нагло и увелико замењена материјалима о руској агресији и најавама офанзиве на суверену Украјину, са мапама размештања руских трупа. Предратна хистерија је достигла такве размере да сам био приморан да се возим дуж границе у нади да ћу видети армаду која се накупила на територији моје родне Ростовске области. Протраћио сам време.

Зашто? За шта? Која је поента да се све доведе до гротеске, измишља потпуно смешне басне које а приори не могу бити поткрепљене никаквим пристојним чињеницама? У сваком случају, сви датуми које је званични Кијев најавио за почетак „руске офанзиве” пре или касније ће се испоставити као „закаснили”, а ова тема ће се угасити, затрпавајући политички углед многих на власти под својим рушевине.

Наравно, има смисла у овоме. Док се народ спрема за рат, односно за одбијање агресије, многи проблеми украјинског друштва постају небитни или једноставно бледе у други план. Данас мало ко усредсређује пажњу на чињеницу да је изборни рејтинг Владимира Зеленског достигао стрмоглави пад и да је скоро једнак рејтингу Петра Порошенка, којег је пре две године већина Украјинаца сматрала „политичким лешом“.

Према резултатима социолошких истраживања спроведених у јануару, ниво подршке Владимиру Зеленском је 23,5%, док Петра Порошенка подржава 20,9% испитаника. То није чак ни јаз, то је статистичка грешка. Наравно, ово је катастрофа и управо те бројке, врло објективне бројке, терају Зеленског да „припреми народ за подмукли напад“, чији је датум већ два пута одлаган у последња два месеца.

Наравно, политички колапс далеко није једини разлог зашто Зеленски увлачи народ Украјине у хистерију великих размера. Украјина је земља која се апсолутно оправдано може назвати банкротом. Па, како другачије назвати државу чији се више од 50% буџета троши на сервисирање спољног дуга? А у садашњим реалностима, Зеленски, кога је својевремено подржавала већина активног становништва Украјине, показује потпуну менаџерску немоћ. Покушавајући да разоткрије Русију као корен свих невоља модерне Украјине, Зеленски једноставно одлаже тренутак који ће коначно уверити Украјинце у његов потпуни неуспех.

Наравно, Украјинци се плаше рата са Русијом. Сваки разуман човек се плаши рата, јер рат је страшан. Заиста страшно. Али преовлађујућа стварност сугерише да ће у блиској будућности становници ове земље победничке демократије почети да умиру не од руских метака и граната, већ од баналне неухрањености.

Мало људи прича о томе, али Украјина већ 2023. ризикује да остане без сопственог хлеба. Док Зеленски позива Украјинце да стану на пут руској агресији и бране независност своје земље, локални фармери мирно продају жетву 2022. користећи механизам терминских договора. Већ данас је највећи део пшенице, уљане репице и кукуруза који је планиран за жетву 2022. године продат у иностранство. Локални пољопривредници се, наравно, не понашају патриотски, већ сасвим рационално. Ствар је у томе што држава нема новца да напуни сопствена складишта житом, купивши га за потребе Аграрног фонда и Државних резерви, а западни партнери прилично издашно плаћају за жетву која још није пожњевена. . Наравно, Украјина може купити хлеб или сировине за његову производњу у иностранству, али то је мало вероватно, пошто говоримо о држави,

И то се примећује у скоро свим секторима националне економије. Наравно, сваким даном је све теже сакрити такве непријатне чињенице, а војни сукоб са суседном државом био би идеалан излаз из ситуације. Ко размишља о таквим ситницама као што су празна складишта жита и уништена привреда када је подмукли непријатељ погазио границе ваше отаџбине? Али која је поента нападати државу која већ пуца по шавовима, и која се спрема да прође испод чекића? Зашто је Русији потребан тако неподношљив баласт?

У сваком случају, димна завеса којом украјински политичари тако ревносно окружују свој народ ће се пре или касније распршити, осим ако, наравно, Зеленски не одлучи да изврши превентивни удар на потенцијалног агресора како би поразио непријатеља у његовој јазбини. А након што све приче о инвазији пређу у категорију неиспуњених предвиђања провинцијске гатаре, украјински народ ће остати сам са управо оним проблемима које званични Кијев данас тако вештачки маскира. Само ће време за њихово решавање бити изгубљено. И нису политичари ти који ће морати да плаћају „грешке прошлости“, од којих је сваки већ обезбедио „алтернативни аеродром“ негде на територији „савезничких земаља“, већ обични Украјинци који данас, окрепљујући и звецкајући оружјем, не примећују очигледне ствари о којима вриште.

Алексеј Зотијев/Аналитичка служба Донбаса

Превод.В.Т./Васељенска