ПОСВЕЋЕНОСТ ИСТИНИ — ЗАШТО ЉУДИ НЕ МОГУ ИМАТИ СОПСТВЕНЕ ЗАМЕНИЦЕ

Језик је важан. Али очигледно не и културним марксистима који својом искривљеном идеологијом руше стварност. Мет Волш пише да се морамо супротставити таквим критичарима стварности тако што ћемо остати посвећени истини.

Последњих година припадници ЛГБТ покрета захтевају да им се људи обраћају користећи заменице које се разликују од њиховог биолошког пола. Дакле, биолошки мушкарци који се „идентификују“ као жене захтевају да се о њима говори помоћу заменица за женски род (она, њено, њој), а биолошке жене које се „идентификују“ као мушкарци желе да буду означене у мушком роду (он, његово, њему). Људи који се идентификују на друге начине, као што су „небинарни“ (ни мушко ни женско) и „флуидни“ (чији идентитет варира од једног пола до другог или дуж спектра између мушког и женског), захтевају да се о њима говори у трећем лицу множине: „они, њихово, њима“. Неке локалне самоуправе, универзитети и приватне организације чак су прописале обавезну употребу заменица које је неко себи одабрао независно од пола, а непоштовање тих прописа повлачи за собом новчану казну или отказ. Ипак, у својој књизи Црква кукавица (Church of Cowards), Мет Волш објашњава да не смемо попустити пред захтевима ЛГБТ активиста у вези са заменицама, јер истина захтева да говоримо о особама у складу с њиховим биолошким полом.

Волш почиње своју аргументацију тако што дефинише главну сврху језика: да пренесе истину. Он пише:

Моја примарна одговорност када разговарам с неким или с вама јесте да пренесем истину. То је буквално читава поента вербалне интеракције. Зато су лажи тако страшне ствари, јер лишавају људе који их чују нечега што им дугује онај који лаже – а то је истина — и зато што сеју конфузију и поткопавају нашу способност да комуницирамо једни с другима.

Енглески језик је недвосмислен, наставља он, кад је реч о томе које се заменице користе када се односе на људе:

Ако бисте потражили реч „он“ у речнику, видели бисте да је то, по дефиницији, заменица која се користи за означавање мушке особе или животиње. Ако сте мушкарац или мужјак, то је ваша заменица. Или, боље рећи, то је заменица која се односи на вас. Ви је не поседујете. Не можете је променити нити одбацити, нити ставити ван закона ништа више него што можете променити, одбацити или забранити гравитацију… Ваша осећања овде уопште не долазе у обзир. Она немају никаквог утицаја на значење ствари.

Дакле, ако користимо заменице које не одговарају полу особе, ми тада лажемо. Волш пише:

Ако мушкарца намерно назовем „она“, ја сам слагао. Пренео сам нешто што није истина. Иако сам имао добру намеру, ја сам заправо само допринео конфузији, непоштењу и интелектуалном хаосу који влада у нашој култури.

Дакле, наша посвећеност истини важнија је од свих других питања. То како се неко „идентификује“ или наша жеља да будемо „пристојни“ једноставно се не рачунају. Волш закључује:

Ево на шта се то своди: ја нисам ни морално ни етички у обавези да говорим глупости или да лажем зарад било кога. Напротив, моја морална дужност јесте да радим управо супротно. Ја треба да говорим истину, без обзира на то како се неко осећа због те истине. То налажу и Свето писмо и здрав разум.

У својој књизи Црква кукавица, аутор Мет Волш нам говори зашто не смемо да користимо заменице које не одговарају полу особе: јер истина захтева другачије. Са изузетком дела фикције и романа из жанра фантастике, речи треба да пренесу ствари онакве какве јесу, а не онакве какве бисмо желели да буду. Дакле, људи не могу да бирају сопствене заменице; њихов биолошки пол је већ одредио шта су они. И наша је дужност да препознамо ту реалност. Истина од нас не захтева ништа мање.

Роберт Сидлецки/ИФН.Њуз

Бонус видео