ПРИЧА О ДВА РЕМЕТНИКА: КОСТА ДИМИТРИЈЕВИЋ И ПРЕДРАГ Р. ДРАГИЋ КИЈУК У БОРБИ ПРОТИВ ТИТОИСТИЧКЕ ЦЕНЗУРЕ

0
патриотизам, трагедијом

Владимир Димитријевић

КО СУ РЕМЕТНИЦИ

Колико је нама у знању, творац неологизма „реметник“ (човек који својим интелек¬туал¬ним и моралним ставом ремети плано¬ве моћних, разбија лажне схеме мишљења, освешћује ближње, скида жабокречину са дубоких вода ума) био је српски полихистор Предраг Р. Драгић Кијук, од чије се смрти, на Часне вериге апостола Петра, 29. јануара 2012, крајем јануара ове године навршила читава деценија.

Пред читаоцем је прича о два реметника, који су, уз то, били и пријатељи. Борили су се, целог живота, за слободно мишљење, а у доба када је Београд био под брозомором, седамдесетих година 20. века, сарађивали су у Студенстком културном центру, проширујући обзорја на којима се може сагледати истина о човеку и свету.

Поучни примери за ново доба страха и цензуре.

КОСТА ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЈЕДНО ПОДСЕЋАЊЕ

Значајан књижевник и новинар, Коста Димитријевић је отишао од нас 31. маја 2021. године. Његов одлазак је, сасвим незаслужено, пропраћен само скромним белешкама.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Коста Димитријевић је рођен 1933. у Београду, где је, 1958, дипломирао на Филозофском факултету. Од 1962. члан био је члан Удружења књижевника Србије. Овај књижевник и сарадник за науку листа „Политика“, током вишедеценијског стваралачког рада објавио је преко педесет књига – од приповедака и путописа до есејистике. Превођен је на разне светске језике. У младости, припадао је групи неосимболиста ( касније ће писати, о најзнаменитијем нашем неосимболисти, свом другу, Бранку Миљковићу, и сумњивим околностима његове смрти – Миљковић је, за Димитријевића, био „убијени песник“ ). Објавио је низ романсираних биографија (Карађорђа, кнеза Милоша, Тесле), историјске хронике („Јунаци Српске трилогије говоре“), као и књиге аутобиографско-мемоарске прозе („Разговори и ћутања Иве Андрића“ , „Време забрана“, „Момо Капор-сусрети и дружења“, итд.)

Један је од кључних афирматора наше наивне уметности, о којој је написао много чланака и три монографије („Народни уметници Југославије“, „Лексикон о изворним сликарима и вајарима“, „Казивања Јанка Брашића“). Као новинар, имао је сталну рубрику „Из старог Београда“, коју је, са стубаца „Политике“, пренео у књигу „Старобеоградска хроника“, која је доживела низ издања. По његовим сценаријима урађене су многе радио и ТВ емисије, међу којима се истичу драме посвећене животу Ернеста Хемингвеја, Константина Станиславског и Миливоја Живановића. Као новинар, имао је „петљу“ да први из Југославије под Титом оде у Лондон да би разговарао са Милошем Црњанским, а урадио је – баш у том невремену – интервју са краљевићем Томиславом Карађорђевићем. Био је носилац низа драгоцених награда. Ипак, целог живота је цену своје слободе плаћао ударима цензуре, о чему је, између осталог, писао у „Времену забрана“. У интервјуу датом потписнику ових редова 2014. остало је забележено:“На сцени Народног позоришта у Шапцу с јесени 1961. уочи премијере, била је забрањена моја драма посвећена младима Роман, у режији Боде Марковића, док је једну од главних улога играла драмске првакиња Босиљка Боци. Нешто касније, у зрењанинском театру ,,Тоша Јовановић” у режији Боде Марковића била је забрањена моја драма Невини у паклу, коју је најавила штампа. Али, забрана је, као и у претходна, била прећутана. По свој прилици да сам се прерано упустио у критиковање савремености, а сада ми је жао што сам тада, разочаран, све те текстове спалио. Сећам се да је о њима писао у старом, добром НИН-у 1957. године поводом Дана младости Карло Остојић /Макс Еренрајх/, који је поред моје маленкости у истом броју представио и Светлану Велмар Јанковић и Живорада Лазића као нове наде наше литературе. Између осталог, забрањен је 8. септембра 1968. године и трећи наставак мог фељтона-ратне хронике поводом пробоја Солунског фронта у НИН-у под уредништвом Драгана Марковића.

Забрањена је у НИН-у и репортажа ,,Судски досије П-171/69″ посвећен судбини писца – романсијера Јована Николића који је у рату изгубио вид, а о чијем делу је похвално писала Исидора Секулић. У Политици, поред мојих животописа о Иви Андрићу, Милошу Црњанском, др Милану Кашанину, Рашку Димитријевићу, касније објављених у књизи Време забрана, био је обустављен фељтон Суђења нашим писцима, потом публикован у сарајевском Ослобођењу. У НИН-у 1973. забрањена је моја серија Црне куће великана, који је сведочио о пропадању културног блага. Најављен у Политици од 15. и 16. септембра 1972. године био је оо политичара забрањен мој животопис Разговори и ћутања Иве Андрића, касније награђен и објављен у више издања. Од идеолошке комисије 1972. године био је, на трибини Сведочанства, под уредништвом Предрага Драгића Кијука забрањен мој серијал разговора на тему Живот, дело, време – са српским великанима. А године 1975. у ревији Старт од ЦК Хрватске био је забрањен мој лондонски дужи разговор са краљевићем Томиславом Карађорђевићем, што сведочи и књига Марке Лопушине Цензура у Југославији.

Прочитајте још:  Прозападна опозиција одлучила: без деснице у организацији протеста „Србија против насиља”

Приповедачка збирка Београђанка /1985/, касније преведена у Француској где је доживела одличне приказе, била је својвремено пред идеолошком комисијом, пред забраном, због оштре критике режима. А током 1994. године, због објављеног памфлета Прљави Хаџи, директор Политике Хаџи Драган Антић забранио ми је десетак текстова у редовној културно-историјској рубрици као и објављивање књиге Век Политике, посвећене најпознатијим њеним уредницима и новинарима од 1904. до 1941. године Што се мене тиче увек сам тежио да помогнем, нарочито млађима ако сам био у могућности, а запамтио сам и сентенцу великог Вука која гласи: ,,Најтежи је занат поштеног човека и књижевника”.

Како онда, тако и данас.

О КИЈУКОВОМ ДЕЛУ

Jедан од најистакнутијих српских есејиста и беседника, аутор више од двадесет књига, Предраг Р. Драгић Кијук ( 1945-2012 ) је био потпредседник Одбора за одбрану слободе и права Удружења књижевника Србије и секретар Српске књижевне задруге, седам година оперативни уредник часописа „Serbian Literary Magazine” и четири године главни и одговорни уредник „Књижевних новина”. Посебан допринос националној култури представља Драгићево лексикографско дело „Catena mundi I-II”, које је „особена духовна енциклопедија српског народа”.. Заступљен је био у биографском лексикону „Ко је ко у свету” (2010), најстаријег америчког лексикографског издавача (Marquis). У Кембриџовом енциклопедијском издању (Cambridge, England) „2.000 интелектуалаца у 21. веку”добио је одредницу на уреднички позив. Интернационални биографски центар (St. Thomas Place, England) прогласио га је 2010. године за једног од сто слободних мислилаца у свету.

РЕМЕТНИК У СТУДЕНТСКОМ КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ

Реметник је Кијук био још од сво¬е младости, када је у, Студентском културном центру у Београду правио трибине које су узнемиравале идеолошку устајалост Титовог Београда. Тако у часопису „Младост“ 2. децембра 1972, у тексту „Младић који је довео Гародија“, читамо да је пред препу-ном салом СКЦ-а говорио Роже Гароди, познати француски философ, на тему „Шта је револуционар¬но у новој епохи“. Новинар бележи: „Највеће заслуга да Роже Гароди дође у Југославију и одржи предавање без дина¬ра хонорара свакако припада Предрагу Драгићу Кијуку, младом магистру југословенске књижев¬ности, уреднику три¬би¬не за дру¬штвене активности у Студентском центру. Њему је такође успело да доведе и чланове редакције познатог листа „Нова левица“ из Лондона, Ернеста Мондела, економисту из Брисела, веома контроверзну личност у маркси¬стичком покрету, као и Ливија Мајтанија, италијанског публицисту; сви су они одреда говорили бесплатно (хонорар се за такве личности креће од 2000 долара па навише) на трибини Студентског културног центра.“

Борећи се за публику, каже новинар, Драгић није кренуо путем сензационализма: „Он је у начелу про¬тив сензационалности, јер она угрожава субјектив¬ност духа, циља на површност а не на унутрашњост проблема. И зато он у својим књижевним циклусима, који су били на програму ове јесени, прави предавања о заборављеним али капиталним вредностима као што су естетички списи Фрање Петрића, Бранка Лазаревића и других наших класичних писаца.“

Прочитајте још:  Модерни, врли свет: Нови бог је имитација бога, а вештачка интелигенција је имитација човека!

А 12. мар¬та 1972. „Политика“, у тексту „Марко Краљевић сумњив на трибини“, после најаве да је Серж Дубровски обећао да ће доћи у Београд и у СКЦ довести свог великог пријатеља, Ролана Барта, новинар истиче да Кијук више не сме ни да каже ко би могао да дође на три¬би¬ну СКЦ (поми-њу се Маркузе, Колаковски), пошто „многи политички људи града и републике /…/имају обичај да опасно проко-ментаришу послове Студентског културног центра“. Политичари час хвале, час куде, а кад се, поводом научне триби-не о Марку Краљевићу на паноу испред СКЦ-а нашла реченица Вука Караџића „Никакога чоека нема који није чуо за Марка Краљевића“, „десетак чиновника разних друштвено – политичких установа су строго и прекорно запитали: Шта вам то значи?“

Кијук је новинару рекао: „Тако сам, организујући рас-праву о историји српске ћирилице, био проглашен српским националистом. Кад сам уприличио разговор поводом стогодишњице рођења Стјепана Радића био сам назван хрватским шовинистом. Кад сам позвао из Рима Ливија Матајна да говори о кинеској културној револуцији био сам ултралевичар. И тако ми готово св¬ки потез донесе неки неприја¬тан прирепак.“

Новинар га назива „једним од најнападанијих службеника“ Београдског универзитета; нападају га, вели, чак и студенти, јер није организовао представљање распродате књиге Луја Алтисера, него трижбину о Фрањи Петрићу, о коме је, пред двоје људи, говорила Загрепчанка Љерка Шифлер Премец: „Не сматрам се дужним да скрећем пажњу на књигу која је већ нашла читаоце и која је, из моде или из потребе, одмах распродата. Али, сматрам да се у Студентском културном центру мора говорити о Фрањи Петрићу Петрициусу, највећем естетичару ренесансе, нашем човеку коме су Немци штампали сабрана дела, кога су штампали Французи и други народи, а кога смо ми, неприлично и срамотно, сасвим заборавили“, одговорио је нападани. Кијук истиче: „Све теме узимане су теорије и научности ради, а не због помодности, ујдурме, шока или трагања за посетиоцима по сваку цену. Ја се опредељујем за оне вредности које по сваку цену треба бранити од људског заборава.“ Зато је у та, вунена времена, на трибину СКЦ-а позивао и ректора Богословије „Свети Сава“, проту Душана Кашића, али и Ксенију Атанасијевић, и многе, многе друге значај¬не људе које је идеолошки терор уклонио са обзорја оновремене културе. Зато је, понављамо, Кијук био и остао реметник: борио се против заборава, а за трајне вредности, неодвојиве од усправног стајања пред Богом и људима.

КОСТА ДИМИТРИЈЕВИЋ СВЕДОЧИ

Кијук и Коста Димитријевић су се, баш у време брозоморе, нашли и повезали у заједничкој борби за слободу. Сарадња је почела у петак 26. новембра 1971, када је одржана трибина поводом књиге Косте Димитријевића „Јунаци Српске трилогије говоре“, на којој су говорили хероји описани у роману Стевана Јаковљевића – негдашњи бан и сенатор Драгослав Ђорђевић и пуковник Светислав Крејаковић. Трибина је наишла на одушевљен пријем, и сарадња се наставила.

Коста Димитријевић је сведочио:“Добар пријем мојих „Јунака…“ и пред препуном салом вођени разговори Пеђу су довели до, за мене веома занимљивог, предлога: да у оквиру трибине „Сведочанства“ СКЦ током 1972. године организујемо низ сусрета са врхунским уметницима наше земље, који би били снимљени магнетофоном и уз фото-материјал достојно оглашени у штампи. Међутим, како сам у то време био доста заузет писањем животне исповести за „Политику“, поводом осамдесетогодишњице Иве Андрића, Пеђа је преузео на себе да води преговоре са нашим уваженим ствараоцима – гостима трибине „Сведочанства“, тако да је први 21. фебруара дао пристанак наш чувени беседник, професор светске књижевности Рашко Димитријевић, који је одушевио присутне што су дошли у толиком броју да је чак др Владета Јеротић све време стајао. Док је од Крлеже био одбијен, Пеђа је успео да на своју, односно нашу трибину 28. фебруара доведе председника САНУ др Павла Савића, који је те вечери дошао преморен, тако да сам имао муке да причам што занимљивије на тему „Живот, дело и време Павла Савића“.

Прочитајте још:  Порицање аутошовинизма

Онда је Пеђа, поводом полувековног књижевног рада др Милана Кашанина, тада „писца у сенци славе“ због кумства с кнезом Павлом, успео да Кашанин учествује на трибини, којом приликом је рекао: „Хвала вам што сте се први и једини сетили моје велике годишњице.”

Кад сам др Кашанина довезао таксијем у СКЦ Пеђа је организовао мали пријем у својој канцеларији подаривши писцу велику Јазонову књигу о светској ликовној уметности с нашом посветом. Међу многобројном публиком запазили смо и Кашанинову кћер Марину са децом као и песнике Васка Попу и Свету Мандића, док су на крају питања била доста провокативна. Све што су говорили на трибини „Сведочанства“ проф. Рашко Димитријевић и др Милан Кашанин објавио сам у књизи симболичног наслова „Време забрана“ (1991), као и своје сусрете са Ивом Андрићем и Милошем Црњанским у Лондону. Са своје стране обезбедио сам разговоре 6. марта са великим народним уметником – оснивачем чувене Опарићке школе Јанком Брашићем који је својим казивањима одушевио Пеђу и обећао да ће му насликати портрет.

А 20. марта 1972. гост трибине био је чувени академик проф. др Милан Будимир, а 27. марта вајар Ристо Стијовић поводом шездесетогодишњице стваралачког рада, такође је говорио, иако му је супруга била на самрти, а Пеђа и ја смо нашли особу која ће је гледати док се Стијовић не врати кући.“

Труд Кијука и Димитријевића давао је лепе плодове у култури.
ЗАБРАНЕ СУ БИЛА ЈАЧЕ

Коста Димитријевић ипак каже да се цензури није могло дуго умицати:“Тако је то било: у време мог прогона у „Политици“ добронамерни и племенити интелектуалац, изврсни истраживач наше тада запостављене културно-историјске прошлости, Предраг Драгић Кијук, касније аутор низа драгоцених аналитичко-енциклопедијских књига посвећених српској и словенској историји, посебно византијској цивилизацији, као и проучавању феномена папске идеологије, до сјајних анализа књижевних дела од Достојевског до Пекића – пружио ми је изванредну шансу да уз његову драгоцену сарадњу на поменутој слободарској трибини „Сведочанства“ СКЦ-а 1972. године, као водитељ, остварим низ разговора са најистакнутијим уметницима и научницима. Иако су те наше вечери биле достојно оглашаване и у „Политици“ и осталој штампи, као и на великој табли ипсред самог СКЦ-а, мене је једном изненадио прекор мог уредника Драгослава Зире Адамовића: „Замерам ти, као и остале колеге, што на тој трибини ангажујете масоне и националисте!“ Признајем да ни Пеђа ни ја на то нисмо гледали, али нажалост таква су била „вунена времена“, па је зато од Идеолошке комисије трибина „Сведочанства“ била забрањена. Убрзо потом и Пеђа је био премештен у Библиотеку стране периодике СКЦ где је вредно радио, али је, касније, дошло до жалосног радног спора, па је, почетком деведесетих, опет због неспремности да буде послушник власти, Кијук остао без посла. Какав је однос био према Пеђи најбоље сведочи, после неколико година штампан, зборник СКЦ испуњен мноштвом звезда естраде, док његове, значајне за културу, трибине „Сведочанства,“ нису биле ни једном једином речју поменуте.“

Кијук је потписнику ових редова једном приликом рекао:“Запамтите – највише што српски интелектуалац може постићи је да га не воле, али да га уважавају“. Таква је, уосталом, судбина свих реметника у историји.

Владимир Димитријевић/Васељенска

Бонус видео

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *