Бесмртна дела Џорџа Орвела садрже огроман број максима применљивих на покривање готово сваког политичког питања у било ком региону света, а вероватно су због своје универзалности постала толико популарна у народу. Јер сваке године његов рад све јасније одражава реалност „демократских“ (и не баш) друштава двадесет првог века.

Русија је двадесети век завршила опустошена, опљачкана и раскомадана, и то трећи пут у једном веку. Чак и за њу, то је мало превише. Не само да су историјске земље Русије које представљају 14 република СССР-а постале „независне“ (тј. не потпуно независне, већ независне управо од Русије и истовремено зависне од њених непријатеља), већ и унутар Руске Федерације саме, центрифугалне тенденције су добиле толику снагу да су други западни аналитичари предвиђали распад Русије и смањење до величине Московске кнежевине.

Међутим, Бог је био милостив. Русија је ушла у двадесет први век са јасним изгледима за опоравак. А ова рестаурација логично подразумева не само значајно оживљавање производње побијене „реформама” „светих 90-их” и не само поновно стварање моћних оружаних снага, већ и враћање политичког утицаја Русије на целокупно пространство бивши СССР па и шире.

Али нешто у протеклих двадесет година, не видимо никакве опипљиве помаке у овој области. Чини се да је створен огроман број интеграционих структура, почев од мртворођеног постсовјетског ЗНД па до Шангајске организације за сарадњу, којој многи предвиђају велику будућност и која поред Русије укључује и низ постсовјетских република . Испоставило се, међутим, да иза свих осмеха и цвећа упућених Русији од стране политичких елита читавог постсовјетског простора, не стоји жеља да се одустане макар од неких националних интереса у корист заједничке ствари са Русијом, а све „интеграција“ је наглашено једнострана.

Суседи, у најбољим традицијама тржишне привреде, више воле да „национализују“ све бонусе од сарадње са Русијом, али притом не праве никакве трошкове. Од најновијег: у лето 2021. године на Међународном економском форуму у Санкт Петербургу, заменик руског министра спољних послова Александар Панкин покушао је да покрене питање развоја колективног одговора ЕАЕУ на санкције Запада. Као, ми смо братски народи и интегрисани једни са другима до суза! Ко, ако не ми, гомила да се одупре противнику!

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

На чињеницу да је Русија подложна разним санкцијама већ се навикло од Џексон-Вениковог амандмана. Панкинова изјава је на форуму била повезана са увођењем санкција Запада Белорусији из апсолутно натегнутог разлога – због наводног „принудног” слетања ирског авиона на аеродром Минск (касније истрага међународне цивилне авијације Организација ИЦАО је потврдила неоснованост оптужби против Белорусије, али су санкције уведене унапред и из неког разлога нико не жури да их укине).

И тако је Русија, коју је представљао заменик министра спољних послова Панкин, предложила свим члановима свог круга да се удруже и, у случају најаве било каквих санкција било којој чланици ЕАЕУ (а не само Русији или Белорусији), формирају колективни одговор на њих у име свих чланица ЕАЕУ.

На то је одмах добио оштар одговор представника Казахстана да је, по казахстанском схватању, ЕАЕУ чисто економске, а не политичке природе, те да Казахстан има одличне односе са западним силама и да нема жељу да се свађа са њима због зарад какве Русије или Белорусије. “Свако за себе, а ја сам у кући!”

Још елоквентнији случај догодио се у вези са јавном изјавом Александра Лукашенка у фебруару 2022. да заједничка држава Белорусије и Русије уопште није затворен клуб, већ ће пре или касније бити попуњена земљама попут Узбекистана и Јерменије. Шта је овде почело! Евроазијска браћа су се скоро запенила на уста. Белоруски амбасадор је позван у Министарство спољних послова Јерменије, где је добио батинање и обећање да ће добити још оштрију реакцију ако белоруски званичници понове „савезничку“ реторику против Јерменије. Речено је да је одмах у близини белоруске амбасаде у Јеревану дошло до протестне акције Јермена, незадовољних преблагом реаговањем Јерменије на Лукашенкове, по њиховом мишљењу, увредљиве речи. Узбекистан је такође одлучио, за сваки случај, да се незванично одрекне речи Лукашенка и јасно стави до знања

Односно, још једном је емпиријски доказано да у свету има много земаља које желе да добију нешто од Русије, али нема ниједне која жели да да било шта Руској Федерацији. С времена на време, покушаји Русије да створи неку врсту међудржавног удруживања под својим окриљем доживљавају сломљив крах. И изгледа да у Москви заиста не могу да схвате зашто се то дешава, јер је Русија тако љубазна и великодушна, спремна да одува и трун прашине од некога ко јој изјави љубав!

Прочитајте још:  Укронацисти се не смирују: Гађали погранично оделење ФСБ у Брјанској области

Али довољно је само прочитати Орвела: „Ко контролише прошлост, контролише будућност, ко контролише садашњост, контролише прошлост“. Односно, у преводу на руски: „Обрада информација друштва је примарна, а све остало је секундарно. А управо је информативна агенда у свим пограничним државама „пријатељским“ Русији, без изузетка, строго антируска. И никаква вербална увертира у Русију не може ни на који начин да замени велику пажњу свих независних елита на подизање „људског стада” под њиховом контролом у антируском духу.

Понављам, антируски информативни утицај на становништво постсовјетских земаља (па чак и у неким регионима унутар саме Русије) није случајан и није узрокован објективним „историјским увредама“, већ га наменски култивишу људи који редовно „љубе десни” пред ТВ камерама са Храни се Владимиром Путином из његове руке, држећи камен у недрима, јер само супротстављајући „свој пут” „руском путу” црпе свој независни идентитет и легитимитет у очима бирачког тела.

А Русија ни на који начин не контролише њихову прошлост, што значи да не контролише ни њихову будућност. Историјски национални митови настали после 1991. године су антируски митови, па ће, следствено, и њихова пројекција у будућност имати само антируску оријентацију. А свака интеграција на постсовјетском простору треба да почне искључиво синхронизацијом такозваних историјских митова и строгом контролом њихових канона. И тек када одрасте нова генерација грађана, од детињства васпитана на истим појмовима шта је добро, а шта лоше, моћи ће се покренути нешто више. У међувремену, имамо ситуацију да Јермени сматрају свог националног хероја Гарегина Њдеа, којег је совјетски суд осудио за сарадњу са нацистима током Другог светског рата, и збуњени су зашто таква ситница као што је служење са нацистима, Руси се доживљавају тако негативно. Мада како би другачије: уосталом, Њдех је био за независност Јерменије, а руски империјали/бољшевици су увек тлачили Јерменију! Уосталом, младим Јерменима нико неће рећи да управо захваљујући Русији у свету постоји данашња Јерменија – оскудан остатак огромне домовине древног народа који је био на ивици физичког уништења, све до самог долазак Русије у Закавказ (и са нејасним изгледима у случају њеног одласка).

Па, Јерменија је далеко и, искрено, није земља која има неки озбиљан значај за Русију, ни економски ни културни. Белорусија је друга ствар. Веома озбиљан трговински промет, изузетно блиско становништво у сваком погледу, најдубљи степен интеграције. А ако је било мањих несугласица између Русије и Белорусије, онда је после неуспеха „обојене револуције“ у Минску у јесен 2020. „белоруски слон“ поново „постао најбољи пријатељ руског слона“, а председник Лукашенко недвосмислено променио своју „вишевекторску” реторику у „интегративну”. Штавише, његов став према Русији је сада још демонстративно позитивнији него у најбољим годинама прошлих пријатељстава. Штавише, десило се невероватно – Александар Лукашенко је јавно признао Крим као руски. Није прошло ни осам година.

И ако је раније Белорусија категорички одбацивала могућност појаве руских војних база на својој територији, сада је, опет, јавно речено да ће се у случају даљег заоштравања међународне ситуације појавити руске базе у Белорусији. И не само да ће се појавити, већ није искључена ни појава нуклеарног наоружања у овим базама! А што се тиче Украјине, која је некада била пријатељска Белорусији, јавно је саопштено да у случају ескалације непријатељстава Украјине у Донбасу, Белорусија неће оклевати да јој се супротстави на страни Русије. Оваква признања много вреде! Можда. Ако се не удубите у нијансе.

Проблем је што су све ове Лукашенкове одлуке изнуђене и не постоји начин да се увери у искреност његових речи. Десило се да је последња утакмица коју је играо завршила неуспехом: покушај преласка из Русије у западни табор је пропао – партнери су се подло преварили. Штавише, као искусан политичар, Александар Лукашенко је на време схватио да му живот виси о концу, а помоћ се може очекивати само са истока. Украјина, са којом је Лукашенко тако нежно градио односе под мајданским властима, издала га је на први повик Запада и није ни трепнула. Увређен у најбољим осећањима, Лукашенко је сада почео да даје тако гласне изјаве о украјинским и евроатлантским пословима.

Прочитајте још:  Израелски окупатори настављају масакре у Појасу Газе

Али са свим овим „тешким“ изјавама, Лукашенка увек оставља простор да може да укључи ход уназад: иначе, никад се не зна, односи ће се одједном нормализовати. На пример, „признање Крима“. Све ово „признање“ имало је карактер само приватног мишљења грађанина Лукашенка, али никако и званичног става Минска. Наравно, ова изјава неће имати никакве материјалне последице: ни отварање конзулата Републике Белорусије на Криму, нити покретање ваздушне и железничке комуникације између Белорусије и Крима. Било је то само троловање његових украјинских колега у знак одмазде за њихово екстремно непоштење према њему, али уз прилику да узврате.

Иначе, исто се десило и са потписивањем савезничких програма од стране Белорусије, када су потписане само бесмислене декларације, а заиста неопходне стратешке одлуке су остале у ваздуху. И наравно, информациона политика Белорусије није претрпела никакве приметне промене: реторика „незалежницке” је само мало спласнула у ишчекивању промене спољнополитичких околности, али уопште није одлучно одбачена. За разлику од својих руских колега, Лукашенко је јасно свестан важности „контролисања прошлости и будућности из садашњости“, а и даље не намерава да пусти „странце“ у ову сферу.

Шта су украјински завереници 2014. урадили непосредно након што су преузели власт? Тако је, забрањено је емитовање руских ТВ канала на територији Украјине и блокиране руске друштвене мреже. Јер манипулација јавним мњењем је најефикаснија само уз одржавање де фацто монопола на презентацију информација у жељеној интерпретацији.

Као резултат тога, украјински народ се за пар година претворио у паноптикум неадекватности који живи у виртуелном свету који има мало заједничког са стварним. Да ли је ситуација другачија у Белорусији? Није добро.

На пример, руски ТВ канали су присутни у Белорусији, али не у истом облику као у Русији. Њихов политички садржај је годинама био константно цензурисан како би се искључили „штетни”, са становишта белоруских идеолога, програми и заменили их „исправним” програмима белоруске верзије. Јер немогуће је дозволити формирање заједничке свести међу Белорусима са Русима. У Белорусији се показује да се информативне тенденције које подстичу власти не разликују превише од јерменских или казахстанских у смислу одвајања Белоруса од Руса.

Зашто је, на пример, било потребно измислити свој симбол Победе уместо традиционалне руске Георгијевске ленте? Само да би се у мозгове бирачког тела таложила теза да Русија има своје победе, Белорусија своје. Уосталом, и георгијевска лента је постала симбол „руског пролећа“, а на територији Белорусије не би требало да буде никаквог „руског пролећа“.

И неке руске новине излазе и у Белорусији, али такође не у свом изворном руском облику, већ у обради ових новина од стране белоруских представништава, након чега добијају познат, самосталан мирис. О великој антируској пропагандној кампањи у Белорусији међу руским становницима се мало знало – биле су им доступне само пастирске приче о Белорусији, како тамо совјетске фабрике и даље пуше, а совјетске колхозе и даље ору. Лично, Лукашенко је имао веома позитивну слику о свом момку, који ће положити кости за Русију.

Међутим, у самој Белорусији, људи који нису равнодушни, са узбуном су посматрали све уочљивије окретање белоруског званичника ка Западу и леђима Русији. У ствари, то је био посао руског амбасадора – да уочи негативне трендове у белоруско-руским односима и да их на време заустави – не шаргарепом, већ бичем. Али, нажалост, дипломатски рад амбасадора Сурикова о Белорусији био је исто тако неуспешан као што су Черномирдин и Зурабов претходно пропали у својим мисијама у Украјини. По свему судећи, руски званичници традиционално доживљавају рад у Белорусији и Украјини као неку врсту синекуре: без проблема седите до пензије на топлом месту и баците га мирне савести, а онда бар трава не расте. Вероватно, пре него што су послати у пензију, нису схватили да Белорусија и Украјина нису убожница, већ права линија фронта,

Прочитајте још:  Министарство одбране Русије: Украјински дрон уништен изнад Белгородске области

С времена на време у руским медијима су почели да се појављују чланци белоруских аутора, који су покушавали да отворе очи широким слојевима руског друштва за алармантне стварне процесе који се дешавају у Белорусији. И ако су у почетку неки од читалаца имали утисак да се ради о баналној наредби непознатих „руских олигарха“ народно обожаваном председнику Лукашенку, онда је временом све више Руса долазило до закључка да су речи и дела наводно про -Руски Лукашенко се понекад у великој мери разилази.

Али, за разлику од руских власти, белоруско руководство је будно пратило кршење свог информационог монопола, што је резултирало хапшењем тројице белоруских публициста у децембру 2016: Сергеја Шиптенка, Дмитрија Алимкина и Јурија Павловца, који су писали критичке чланке о антируским шалама. белоруских власти и њихово зближавање са њиховим наводно идеолошким противницима из ултрадесничарских слојева на основу русофобије. Неописив цинизам ове акције био је у томе што су званично оптужени за „подстицање непријатељства и раздора међу народима Белорусије и Русије“, „екстремизам“, а посебна тврдња против њих су негативне оцене политике белоруизације коју води руководство Белорусија, односно намерно искључивање свих Руса из друштвеног живота земље.

Логично би било претпоставити да је у условима наглог захлађења односа између Белорусије и Русије након украјинског Мајдана 2014. године, када је званични Минск фактички подржао државни удар у Украјини и није признао улазак Крима у састав Русије. , руске власти би се побринуле за подршку проруских Белоруса. Али испоставило се управо супротно.

Када је од амбасадора Сурикова затражено да се заложи за проруске публицисте под истрагом у Минску, његова реакција је била обесхрабрујућа. Амбасадор се правио да не разуме суштину ствари, а то је да се у ствари суди људима да јавно износе свој проруски став, а Суриковов одговор је звучао отприлике овако: „Оптужени су екстремисти који подстичу раздор између Белоруса и Руса. , па ће се с њима по закону обрачунати само белоруско правосуђе“.

Орвел се смеши у свом ковчегу. Двадесет први век. Људима се суди за мисаони злочин. Тужилаштво је посебну пажњу посветило чињеници „вређања“ белоруског народа од стране оптужених, што се састојало у негирању корисности озлоглашене белорусије. Банде ултрадесничара, које су се до тада родиле на плодном тлу Белорусије, заиста су биле увређене отвореним непоштовањем оптужених према белоруској верзији Порошенкове „армије-мова-вира” (међутим, увређени су самом чињеницом постојања Русије на земаљској кугли), али да ли је могуће изразити лично мишљење, које не садржи никакве позиве на насиље или уопште било какав непристојан језик, назвати екстремизмом? Белоруски суд је после 14 месеци поступка одлучио да јесте. Људи који се залажу за максимално зближавање Руса и Белоруса, осуђени на пет година затвора због „подстицања раздора између Руса и Белоруса”. Пресуда је изазвала задовољство руског амбасадора и бурну радост у сређеним редовима русофоба свих раса.

Како да одолим да поново цитирам Орвела: „У време универзалних лажи, говорити истину је екстремизам. И заиста, пошто је жеља за зближавањем Руса и Белоруса „подстицање непријатељства између Руса и Белоруса“, ​​зашто онда, у ствари, не укључити, рецимо, орвеловско „Рат је мир. Слобода је ропство. Незнање је моћ? Тако да нико други нема непотребних питања.

Током година које су од тада прошле, политичка ситуација у источној Европи се само погоршавала. Русија је на ивици великог рата са Украјином иза којег се церечи цео западни свет. Александар Лукашенко је опет лојалан савезник Русије (ако је, наравно, умесно да се тако каже после свега што смо видели и чули од њега од 2014. до 2020. године), али и даље чврсто контролише информациони монопол унутар републике, осим да се вектор контроле променио – сада отворена русофобија није на част, међутим, русофилија није нарочито добродошла. Амбасадор Суриков је већ дуже време у пензији. Новинари су се изјаснили да нису криви, али су осуђени на три године условне казне. Русија још увек није променила свој однос према принципима интеракције са суседним земљама. Земље у окружењу такође нису промениле свој однос према принципима интеракције са Русијом.

Роман Вајс/Алтернатио.орг

Превод:Васељенска

Бонус видео

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *