у Дрездену 1928. године, коју су Јосип Броз и подјармљени српски комунисти доследно остварили

„Политика Јосипа Броза Тита, закамуфлирана паролама које су држале српски народ у заблуди, о братству и јединству и равноправности, када се сведе целокупни учинак његове владавине, била је доследно остваривање одлука Дрезденског конгреса КПЈ од 1928. године. И то у сваком погледу. И у погледу растурања Југославије и стварања самосталних држава појединих народа, и у погледу систематске подршке косовским Албанцима у сепаратистичким активностима и напорима да створе ‘велику Албанију’, и у обесправљивању српског народа. Све изузев обећања војвођанским Мађарима је остварено.“ – Борисав Јовић.

Знао је великохрватски фирер-манијак, Павелићев агент од утицаја, буржоаски најамник Јосип Броз тзв. „Тито“ да опстанак прекодринских Срба онемогућава успостављање Независне Државе Хрватске, зато их је обесправио,осакатио, прогонио, уништавао, мрзео и тлачио, као и његов газда Анте Павелић, који је спроводио геноцид над Србима у тзв. „Независној Држави Хрватској“ под окриљем немачких и италијанских окупатора.

Јосип Броз је 31. октобра 1946. године у свом говору у Загребу подвукао особеност решења националног питања у великохрватском ФНРЈ Рајху:

„У нашем уставу, рекао је Тито, јесте највредније то, да је он ријешио национално питање, да је он поставио темеље једној новој држави, која је баш због правилног рјешења националног питања постала тако чврста, тако јединствена, тако монолитна да јој данас завиде многи други народи. У чему се разликује данашње друштвено уређење од уређења у старој Југославији, па и од друштвеног уређења у многим другим државама. Оно се разликује ои томе што смо ми ријешили национално питање. У Старој Југославији национално питање било је неријешено. Умјесто тога било је национално угњетавање и неравноправности. Народи нијесу могли да се развијају и да гаје своју националну културу, јер национална права нијесу била једнака. У нашој новој Југославији свака нација, Хрвати, Словенци, и Македонци и Црногорци, као и националне мањине, имају своја пуна права, имају све услове који су потребни за развитак једног народа, имају све услове за развитак своје културе, имају све услове за пуни привредни развитак…“ (Види: „Политика“, бр. 12443, Београд, 1. новембар 1946).

Полазећи од чињенице да су и пре IV конгреса КПЈ који је одржан у Дрездену 1928. године, подјармљени српски аустромарксисти, комунисти-интернационалисти гушили и умртвљавали националну свест српског народа и да су после Првог светског рата, који је за нас Србе био рат за национално ослобођење и уједињење, нападали нову државу да је „тамница народа“ и да је настала као резултат великих ратова у Европи, коју треба разбити.

Такође, имајући у виду, да су подјармљени српски аустромарксисти, комунисти-интернационалисти организовани одмах после 1918. године у Комунистичку партију Југославије, имали изразито непријатељски однос према новој држави, која је никла из крви и жртава најбољих синова нашег српског народа.

Њихово главно комунистичко–интернационалистичко уточиште био је београдски Универзитет, где су се међу студентима врбовали, усавршавали и припремали „велики кадрови“ Комунистичке партије Југославије (Види: Редакциони Одбор, Три деценије револуционарних збивања у Београду 1920-1950, Београд, 1979; Миломир Марић, Деца комунизма, Београд, 1989; Милица Дамјановић, Напредни покрет студената Београдског универзитета од 1919-1929, књ. I-II, Београд, 1966/1974; Редакциони Одбор, Црвени Универзитет 1919 – 1941 – Зборник радова, Београд, 1966, Даница Баста, Револуционарни покрет у Београду 1918-1921 године, Београд, 1969; Уређивачки Одбор, Комунизам на Београдском универзитету 1929-1940, Београд, 1940).

Њихов вођа проф. Сима Марковић, назвао је нову државу једном од оних држава „које су су постале као узгредни продукти у процесу распадања империјализма централних сила после светског рата“. За њега је „национализам класна идеологија буржоазије“.

У једној дебати у Уставотворној скупштини 18. априла 1921. године Марковић је рекао: „Ова наша држава није резултат једног логичног процеса у развитку националне свести… Наша држава исто тако као и Чехословачка и Пољска, у ствари је само једна од продуката светског рата. Ми имамо за свој постанак у првом реду да захвалимо пропасти имеријализма централних сила. А један од најтежих и најзначајнијих удараца томе империјализму задала је руска револуција. И зато ми дугујемо свој велики дуг за национално уједињење поред американских, енглеских и француских топова, још и руској револуцији, бар у истој мери“.

Марковић је свесно говорио неистуну, јер је хтео да своје мишљење о фабијанско-бундистичко-бољшевичкој „буржоаско-демократској“ револуцији у Русији наметне српској јавности, истичући њене заслуге, којих није било за наше национално ослобођење и уједињење.

Нападајући само биће нове државе, Марковић је подредио националне интересе интересима фабијанско-будистичко бољшевичке револуције у Русији. „Интерес револуцији, каже Марковић, увек је изван интереса сваке поједине нације. И када моментални интерес једне нације дође у сукоб са интересом револуције, онда се онај први мора увек жртвовати“.

Најзначајнији успех коминтерновских најамника, аустромарксиста, комуниста-интернационалиста у Србији били су везани за слободне изборе 1920. године, када је новосонана КПЈ добила већину у 39 општина, међу којима Београд, Ужице, Ниш, Ваљево, Уб, Лесковац, Крагујевац, Ђаковица, Пирот, Скопље, Куманово, Битољ, Охрид, Штип, Велес…(Види: Едиб Хасанагић, Из историје Југославије 1918-1945, Београд, 1958, стр. 170; Ivan Avakumovic, History of the communist party of Yugoslavia, Volume one, The Aberdeen University Press, Prinited in Great Britain, 1964, стр. 49; Саво Пешић, Интернационализам и КПЈ – Анализа интернационализма у теорији и пракси КПЈ између два рата, Загреб, 1986; Енвер Реџић, аустромарксизам и југословенско питање, Београд, 1977).

У вези националног питања и става Коминтерне и резолуције IV Конгреса КПЈ који је одржан 6. новембра 1928. године у Дрездену у Немачкој, цитирали бисмо Мошу Пијаду, Брозовог саветника и првог утавотворца, који је објавио дело под насловом „Историски архив Комунистичке партије Југославије“, где између осталог стоји:

IV КОНГРЕС КПЈ (ДРЕЗДЕН – ОКТОБАР 1928)

в) Борба за водећу улогу у покретима угњетених нација
1. Партија треба да концентрише борбу радничке класе, сељаштва и угњетених нација пре свега против главног непријатеља, хегемонистичке буржоазије и њене војне монархије.

2. У борби против њеног режима националног угњетавања у првом реду треба да стоји наша Партија у самој Србији, где је база хегемонистичког режима, признајући отворено право на отцепљење и право на оружани устанак против националног угњетавања, и проповедајући и сама указујући систематску помоћ покретима угњетених нација…

3. Будући да масе народа теже ка отцепљењу, добила је парола самоопредељења до отцепљења у последње време нарочито актуелни значај, и конкретизовање ове наше пароле значи најпуније помагање свију акција маса које воде ка образовању независне Хрватске…

За независност Хрватске бори се наша Партија без икаквог услова или резерве. Зато Партија не сме ограничити право на самоопредељење само на претставнике радничких и сељачких маса, нити смемо нашу општу агитациону паролу радничко-сељачке власти и Балканске федерације радничко-сељачких република постављати као услов за наше учешће у борби маса за независност Хрватске, него ћемо ми у току борбе за независност Хрватске масама објашњавати да се коначно ослобођење, како хрватског, тако и осталих угњетених народа на Балкану, може осигурати само извојевањем радничко-сељачке власти и стварањем Балканске федерације радничко-сељачких република.

4. Партија ће најпуније помагати све акције маса које воде к образовању независне Црне Горе, притом безобзирно демаскирајући директне експоненте хегемонистичког режима и колебљивост буржоаског воћства Црногорске федералистичке странке и објашњавајући масама да се коначно ослобођење црногорског народа може осигурати само извојевањем радничко-сељачке власти и стварањем Балканске федерације радничко-сељачких република.

5. Партија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, с македонских национално-револуционарним покретом, препорођеним у лицу ВМРО (об) Унутрашње македонске револуционарне организације (уједињене) и позива радничку класу да свестрано помажу борбу за независну и уједињену Македонију.

6. Парија изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије, с албанским национално-револуционалним покретом у лицу Косовског комитета и позива радничку класу да свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију.

7. Признајући мађарској националној мањини у Северној Војводини право на отцепљење и борећи се против свију врста националног угњетавања над војвођанским Мађарима и Немцима, Партија истиче да мађарски радници и сељаци немају очекивати своје ослобођење од енглеских империјалиста и Хортијевог режима, већ само од заједничке борбе с радницима и сељацима осталих угњетених нација Југославије, ау првом реду са српским радницима и сељацима против владајућег режима националног и класног угњетавања, као и против савезника тога режима, мађарске и немачке буржоазије у Војводини.

8. Тежња за независношћу Словеније дубоко је усађена у масама и истичући, насупрот издајничкој и лакејској политици словеначких клерикалаца, као и насупрот неопредељеном и колебљивом ставу СДК у Словенији, паролу независне Словеније, Паритија ће правилно одговорити тежњама широких маса словеначког народа…“ (Види: Моша Пијаде, Историјсхи архив Комунистичке Партије Југославије – Том II, Конгреси и земаљске конференције КПЈ 1919-1937, Београд, 1949, стр. 162-163; Гордана Влајчић, Југословенска револуција и национално питање 1919-1927, Загреб, 1987; Сима Марковић, Трагизам малих народа, Београд, 1985; Перо Морача, Катарина Рашић-Михајловић и Милован Босић, „Пролетер“, Орган Централног комитета КПЈ 1929-1942, Београд, 1968; Убавка Вујошевић и Жарко Протић, Извори за историју СКЈ, „Класна Борба“, маркистички часопис, Орган КПЈ – Секција Комунистичке интернационале, Књ. 1, 1926-1929, Београд, 1984, стр. 541; Уређивачки одбор, Нацонално ослободилачка борба народа Војводине, „Трудбеник“, Орган радног народа Војводине, бр. 1, година 1, јануар 1941; Др. Душан Лукач, Раднички покрет и национално питање 1918-1941, Београд, 1972; Борисав Јовић, Велика превара – Како су Срби изгубили век – Друго проширено и допуњено издање, Београд, 2020).

Чињеница је да су подјармљени српски аустромарксисти, комунисти-интернационалисти деловали као туђинска авангарда Коминтерне и западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и да су се удружили са осталим државним непријатељима. Тактички су заоштравали несугласице између појединих покрајина у новој држави, стварали од њих раздоре, изазивали мржњу једних према другим, да би их довели до најоштријих сукоба. Потрзали су „нерешено“ национално питање и право на самоопределење и отцепљење несрпских нација и националних мањина. На чуму је крајем судбоносног и трагичног ХХ столећа пала Брозова дрезденска и неблагодарна државна творевина Југославија, када су то право остварили уз помоћ тзв. „међународне заједнице“ и завојевачког НАТО пакта несрпски народи и албанска национална мањина на штету нашег обесправљеног потлаченог, осакаћеног, пониженог и окупираног несрећног српског народа.

Душан Буковић/ИН4С

Бонус видео