Немојте нам нудити Вилсона

Немојте нам нудити Вилсона

Градоначелнику Новог Сада

Градоначелнику Београда

Помоћнику Градоначелника Београда

Уважена Господо,

Септембра 2020. године, антисрбска организација позната као Спо(тпад) поднела је иницијативу да се у Новом Саду подигне споменик Томасу Вудроу Вилсону, “иначе блиском пријатељу Михајла Пупина… у знак захвалности за све што је овај амерички политичар учинио за српски народ”, нарочито због тога што је “након завршетка Првог светског рата имао пресудну улогу да Банат уђе у састав Краљевине Србије. На Париској мировној конференцији 1919. године утицао је на премијере Италије, Француске и Велике Британије да се ова одлука потврди”.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Све саме којештарије: није МихаЈло, него МихаИло; нису Вилсон и Пупин били пријатељи – Пупин и сам “признаје” да га је Вилсон познавао, а не он Вилсона; никаква Вилсонова “пресудна улога” за Банат; италијански премијер био је тамо “присутни грађанин”.

Са малим закашњењем, новембра 2021. године, и Горан Весић “досетио” се да исти тај Вилсон, “можда и најзначајнији амерички председник за нас, који је много помагао Србију за време и након Првог светског рата – заслужује споменик у Београду”.

Скоро три и по великоратне године, Сједињене Америчке Државе и њихов председник Вилсон држали су се неутрално према Аустроугарској (дотле, осам месеци били су у рату са Немачком), због чега се србски добровољци пореклом из србских крајева под аустроугарском окупацијом тамо нису могли ни организовано купити, они су прелазили у Канаду и отуд путовали према Европи. Прилике су се измениле тек пошто су, 4. децембра 1917. годи­не, Сједињене Државе пристале да своје ратно стање прошире и на Аустроугарску. Рат је објављен, али Беч није тим чином био забринут јер га је Вилсон уверио да се његова земља неће мешати у унутрашње ствари Хабзбуршког цар­ства и да није заинтересована за његово преуређење.

Ваља знати да су Сједињене Државе мировале све до 7. априла 1917. године кад су објавиле рат Немачкој (Аустроугарску, Турску и Бугарску и даље су сматрале пријатељским земљама), те да су, због тога што им се ратни ци­љеви нису по­кла­пали, избегле да зараћене антантне силе на­зову својим са­ве­зни­цима. Имали су за то бар два видљива разлога: први – Немци су им потопили неколико бродова, а други – Немци су Мексику предлагали савезништво у рату са Сје­ди­ње­ним Државама, уз “победничку” могућност да добију Тексас и Њу Мексико.

Најважнији разлог том непоклапању био је садржан у чињеници да је Велики рат (1914-1918) припремљен у Америци, а подразумева се да је Вудроу Вилсон у тим припремама имао понајзаслужнију улогу; био је циљ да се заустави економски и културни успон царске Русије и да се уклони претња да у сваком погледу надмаши све водеће државе западног света.

Јер, индустријски развој Русије током последњих де­це­нија 19. века био је врло експанзиван, а у време које је претхо­ди­ло избијању Великог рата (1914-1918), он је над­ма­шио стопу раста за­падних индустријских гиганата САД, Енг­ле­ске и Немачке. Еко­но­мски и културни успон тога времена потвр­ђују, рецимо, и сле­дећи пока­затељи:

а) 1860. године Русија је произвела 1.300 тона нафте, а Аме­ри­ка 70.000 тона; 1901 Русија је производила 12,170.000, а Америка 9,920.000 тона (Ралф Еперсон, Невидљива рука : Увод у историју завере, Београд 1999, 108);

б) Обим индустријске производње (према индексу 100% – 1869) у Русији је 1900. порастао на 431,5 – у Америци на 390,1; 1913. ти су односи били 850 : 757,8. У исто време раст запослености показивао је следеће односе: 1900 Русија 267,7 – Америка 265,3; 1913. Русија 384,3 – Америка 403,0; раст продуктивности 1900. био је у Русији 161,8 – у Америци 147,9, а 1913. односи су били 221,3 : 189,0. Прва фа­брика шећера у Русији изграђена је 1802. године, 1860 било их је већ око 400, а 1913-1914. од Русије је у свету више шећера про­из­водила једино Немачка; после укидања крепосног права, пољо­при­вредна производња порасла је двоструко и 1913. житарица је про­изведено 88,6 милиона тона и по томе је Русија избила на прво место у свету – њој је припадало више од половине светске произ­водње ражи, више од четвртине пшенице и овса, око две петине је­ч­ма, око четвртине кромпира. Русија је постала главни извозник по­љопривредних производа, прва “житница Европе” на коју је от­падало две петине укупног светског извоза пољопривредних про­из­вода ( Олег Платонов, Трнов венaц Русије – Историја руског на­ро­да у XX веку т. I, Москва 1997, 19-32, на руском). Ово последње, добрим делом, постигнуто је за­хва­љујући реформама Петра Аркадијевича Столипина, председ­ни­ка владе, способног човека који је храбро започео са поделом зе­м­ље сељацима. Главни циљ ове реформе био је “стварање јаког сталежа независних се­ља­ка, који је Русији до тада недостајао и да се тако оснажи кон­зе­р­вативно земљопоседничко племство, које је тада очигледно про­па­дало… До јануара 1915. године око два милиона домаћина у прерасподељеним општи­нама доби­ло је власничка документа, а око 1,7 милиона домаћина аутомат­ски је произведено у власнике, што је било око једна пе­тина свих земљорадничких домаћинстава. Нажалост, већ октоб­ра 1917. го­ди­не један талас револуционарног насиља прогутао је одско­ра­шње власнике пољопривредних имања (Димитрије Оболенски, Роберт Оти, Историја Русије, Београд 2003, 259);

в) Просечна густина саобраћаја, што је најбољи показатељ привредног успеха, била је већа од оне у Енглеској, а нешто мања него у Немачкој и САД. Са мање од 2.000 километара железни­ч-­ких пруга у 1860. години, уочи Великог рата Русија је стигла на бли­зу 80.000 километара (Д. Оболенски, Р. Оти, Исто, 248);

Прочитајте још:  Нови доказ биолошких активности САД у Украјини

г) Русија је 1895. године увела златну подлогу за све финанси­ј­ске тран­сакције, од 1880. до 1913. она је непрекидно имала позити­ван трговински биланс и то се огледа у чињеници да је од 1886. до 1913. извезла робе у вредности 25,3 милијарди златних рубаља, а њен увоз износио је 18,7 милијарди. До почетка Великог рата, Русија је престала да буде аграрна земља: 1912. године пољо­пр­ивредна производња донела јој је 6,1 милијарди рубаља, а инду­стрија 5,6 милијарди рубаља. По томе је она економски била је­динствена земља у свету јер ни по чему није зависила ни од увоза ни од извоза, а за извоз производили су једино путер (76%) и лан (54%). У то време, истина, Русија је још заостајала за целином пр­и­вредног развоја у најразвијенијим западним земљама, али према сталним развојним параметрима специјалисти су предвиђали да ће она око 1930. избити у први ред светске економске моћи;

д) На све то указивали су још неки подаци: национални дохо­дак у 1894. години износио је осам милијарди рубаља, да би се за ра­вно две деценије повећао скоро три пута; доходак по глави ста­но­вника у том се времену удвостручио, тако да су зараде индуст­ри­јских радника биле веће од зарада у развијеним земљама запад­не Европе, а нешто ниже него у Америци; штедња грађана пове­ћа­ла се за седам пута; била је то земља са најмање пореза на свету (свега девет, док их је у Енглеској било 43, у Француској и Немач­кој 22, у Аустрији један мање (Олег Платонов, Наведени рад, 19-32);

ђ) Економски раст био је праћен и бурним развојем науке, уметности и културе, што је Полу Валерију дало за право да као нај­већа културна достигнућа људског рода именује античку грч-­ко­-римску културу, италијански Препород и руску литературу 19. ве­ка и њене ствараоце: Толстоја, Буњина, Чехова, Куприна, Бло­ка, Јесењина, Цветајеву, Гу­миљова, Ахматову, Белог, Брјусова, Ремизова. То је време које је из­недрило Чајковског, Римског­-Ко­р­сакова, Глазунова, Скрјаби­на, Рахмањи­но­ва, Прокоф­је­ва, Стра­ви­н­ског, време Шаља­пина, Со­би­нова, Неждано­ве, Ане Па­влове, Та­ма­ре Карсавине, Нижин­ског, Фоки­на, време Стани­сла­в­ског и Не­ми­ро­вича-Данченка. То је време ги­гантског успона руске на­уке: Умов је први у све­ту раз­ра­дио про­блем теорије рела­ти­витета, Сто­летов је форму­ли­сао елек­тромаг­нетну теорију свет­ло­сти, то је вре­ме Мендељејева и његовог општег закона о перио­дичности хе­мијских својстава појединих елемената, водећег свет­ског тер­м­о­хемичара Бекетова, првих руских нобеловаца Пав­ло­ва и Мечни­кова; Доку­чајев је засновао светску педо­лошку науку и у свет­ској педо­лошкој тер­ми­нологији после њега на­шло се мноштво руских тер­мина и пој­мо­ва; у светској астро­ном­ској науци огромну улогу оди­грао је Бјело­пољ­ски; проналазак ра­дија и радио-веза везује се за инже­њера По­по­ва; Голицин је засно­вао нову научну дисциплину – се­из­мо­ло­гију и 1911. био иза­бран за председника Међународне сеиз­мо­ло­шке асо­цијације; Жуковски је поста­вио основе теорије и праксе ва­з­ду­хо­пловства, а Циолко­в­ски је (1903) разрадио основе за изра­ду ко­смичких ракета и сма­тра се утемељитељем космич­ких лето­ва и космонаутике.

Отуд, може се за владавину Николаја II говорити “као о злат­ном веку Руске цивилизације. Никада још Русија за тако кратко вре­ме није дала толики број научника, уметника, глумаца, музи­ча­ра. И уз све то, може се без преувеличавања рећи да сва светска историја није забележила такав духовни процват и невиђену екс­пло­зију генијалности и даровитости” (Олег Платонов, Исто, 29-34). Са тим у вези мо­же се рећи и да је дух који је тридесетак година уочи Великог рата владао у школама и на факултетима (много приступачнијим ши­рим друштвеним слојевима), уопштено гледајући, био “демокра­тичнији” од онога који је владао у одговарајућим институцијама на Западу (Д. Оболенски, Р. Оти, Наведени рад, 239-240).

Такав успон Русије био је могућ захваљујући томе што је био заснован на изворним и оп­ште­прихваћеним на­цио­нал­ним и духовним вредностима:

а. на неограничену царску власт на врху државе будући да је “у народној свести царски лик чинио круну духовних вредности Руске цивилизације”, и на њега се гледало као на спону између Бо­га и Отаџбине; лозинка »За Бога, Цара и Отаџбину« изражавала је суштину националне идеје прихватљиву за сваког Руса”; њему је припадала извршна и законодавна власт; именовао је чланове Др­жа­вног савета и ми­нистре, а до 1905. године био је и председник ми­нистар­ског савета; као поглавар Руске православне цркве, на пред­лог Си­нода имено­вао је епископе; био је врховни командант рус­ке арми­је, а по свом је нахођењу именовао носиоце високих ко­манд­них функција;

б. на најчистији облик самоуправе на њеним нижим нивоима, почев од самоуправе у сеоским заједницама и општи­на­ма, преко са­моуправе градских и окружних власти, до самоуправе племић-­ких и грађанских сталежа (Олег Платонов, Наведени рад, 48-52).

Због свега тога, а имајући у виду и започете Столипинове ре­форме, француски економиста с почетка ЏЏ века Едмон Тери, пи­сао је да ће “средином нашег века Русија доминирати Европом, како у политичком тако и у економском и финансијском погледу, и предвиђао да ће њено становништво 1948. бројати 343 милиона људи (а у Европи 336 милиона људи). Међутим, СССР је 1989. го­дине имао 286,7 милиона, а Русија крајем 2002. само 144,5 милиона људи”.

Било како било, таква Русија морала је бити уништена, како због њеног силовитог економ­ског раста – тако и због њене држав­не организације постављене у интересу народа, али и због још понечега. Во­дећу улогу у ра­за­рању Русије имала је Америка, нај­пре финанси­рајући Ја­пан да уђе у рат 1905. и да Русију нападне с и­с­тока, а потом и ДругаЛењира, да 1. маја исте године покрене револуцију. Ти су догађаји тек донекле успели да ослабе Русију, али не и да ус­поре њен економски успон; Лењирова побуна је сломљена и он је побегао у Швајцарску, Троцки се нашао у Америци, а Стаљин у Си­биру.

Прочитајте још:  Да ли се комунистима прохтело да поново узјашу

Прилике су се из основа промениле циљно припремљеним Великим ратом: “слом царске Русије, тј. Октобарску револуцију 1917. године, иницирали су амерички Јевреји” који су у Русију послали Лава Троцког са 275 (двеста седамдесет пет) следбеника и налогом ДругуЛењиру да у Централни комитет Комунистичке партије Русије уведе 90% Јевреја зато што ће Руси после “1000 година писати да су им Јевреји разорили државу и побили становништво, … а (за то) неће оптуживати Владу Сједињених Америчких Држава”. Американци су тај “аранжман” направили у договору с енглеском и француском владом и уз тесну сарадњу с Немцима који су ДругаЛењира и његова 32 (тридесет два) сарадника из Швајцарске (у блиндираном вагону, преко ратом запаљене Немачке) препратили према Шведској, пошто су се с њима претходно договорили да ће Русија из рата иступити кад они преузму власт.
Њихов повратак у Русију 1917, пошто је цар абдицирао, а При­времена влада на челу са Керенским амнестирала све бољ­ше­вике, означио је дефинитив­ну пропаст Русије, што се одразило на си­стематско пустошење еко­номије и уништавање народа. Како су то бољшевици планирали и извели, види се из ДругЛењирових изјава: “Наша снага не познаје сло­боду или правду. Она је у потпу­ности ус­постављена на уништењу по­јединачне воље. Потпуна незаинте­ресова­ност према патњама наша је дужност. У испуњавању наше мисије највећа окрут­ност је врлина”. Или: “Путем систематског терора, током кога ће свако ра­скида­ње уговора, свака издаја и сва­ка лаж бити законите, ми ће­мо наћи начина да човечанство спус­ти­мо на најнижи ниво егзи­с­т­е­н­ције. То је нужно за успостав­ља­ње наше доминације”. Или: “Пра­во на приватно власништво над земљом заувек је укинуто. Сва земља коју поседују Црква, прива­т­на лица и сељаци одузета је без надокнаде” (Ралф Еперсон, Наведени рад, 117).

Вилсонов “успех” у Русији, рус­ко повлачење из рата, као и италијански пораз код Капорета (Koбaридa), учинили су савезничку војну ситуа­ци­ју изузетно те­шком, што је 18. де­цембра 1917. године довело до енглеско-аустријских тајних преговора за закључење сепаратног мира. Полаз­ни ставови преговарачких страна били су потпуно опреч­ни: Енглези су били заин­тересовани за мир само с Аустријом, а Аустрија је тражила да се мир закључи и са Немачком.

Без об­зира на то што се тада чинило да је војна премоћ на не­мачкој стра­ни, а свакако рачунајући с ве­ликим америчким војним потенција­лом, ен­глески преговарач ни­је крио савезничку жељу да пруски ми­ли­таризам бу­де заувек уни­штен. Он је “хабзбуршкој монархи­ји (ставио) у изглед да на­кон рата игра важну улогу као проту­те­жа Њемачкој и да јој се у ту сврху признају и знатна те­ри­то­ри­јал­на проширења. Она би се имала реорга­ни­зирати у феде­ра­л­ну др­жа­ву с аутономијама за њезине народе; с њоме би се за­тим могле по­везати у облику персоналне уније Пољска којој би се при­кључила Галиција, затим Румуњска којој би се дала Буковина и Трансил­ва­нија, и Црна Гора и Србија којој би се уступила Босна и Херце­го­вина”. Услов за све то био је да се претходно потпише сепаратни мир јер, како је то током преговора врло јасно истакнуто, Савез­ници немају намеру да ру­ше Аустро­угарску.

Аустријски преговарач одбио је све понуде (политич­ки фактори у Бе­чу, а на­рочито у Будимпешти, били су против се­паратног мира), ма­да је истакао “да би британска влада ојачала положај аустријске владе у њези­ним односима с Њемачком ако би објавила своје рат­не циљеве и да­ла увјеравање да не иде за рушењем Аустро­-Угар­ске” ( Драгован Шепић, Италија, савезници и југославенско питање, Загреб 1970, 251-252).

И поред таквог аустријског става, председник енглеске владе Лојд Џорџ сматрао је да изгледи за мир с Аустроугарском нису из­губљени, а његов рат­ни кабинет од­лучио је да се изради нов нацрт ратних циљева. Такав вла­дин став био је можда и изнуђен јер су оп­озициона Лабуристичка стр­ан­ка и раднички синдикати водили снажне мировне акције. Лабури­сти­ч­ка странка чак је тих дана из­радила и свој предлог ратних циљева: Аустроугарску не треба рушити, треба дати ауто­но­мију свим на­родима који то траже, а све окупиране територије морају се евакуиса­ти. Пошто се рачунало са новом мобилизацијом, а ни Вил­сон није био за ру­шење Аустро­у­гарске, Лојд Џорџ се 5. јануара 1918. године, на кон­ференци­ји син­диката, изјаснио за “владање при­станком оних којима се вла­да”, што је значило, између осталог, да се и Србија и Црна Гора морају об­новити. Уве­рен да се мир у Европи може остварити једино под условом да се да “стварна ау­то­номија на потпуно демократским начелима оним наро­дима који то одавна желе”, Лојд Џорџ је по­јединачно поменуо само Итали­ја­не и Румуне који оправдано теже да се уједине са својим суна­род­ницима. Србима, Хрва­тима и Сло­венцима у Аустроугарској није дата могућност да се самоопре­де­љу­ју о својој даљој судбини, али би Аустроугарска, и без то­га, по­стала “си­ла која би својом снагом придоносила трајном миру и сло­бо­ди у Европи, а не да буде пуко оруђе у рукама пруске ауто­крације”.

Прочитајте још:  Марија Алимпић: Хлеба и ријалитија

А тамо, преко Атлантика, 8. јануара 1918. го­дине, Вуд­роу Вилсон прочитао је пред америчким Конгресом и Сенатом своју пору­ку нацији, односно своје услове за склапање мира, позна­те под називом Програм од 14 тачака.

Првих пет тачака вербалистичке су природе, седма, осма, девета, дванаеста и тринаеста тичу се Белгије, Француске, Италије, Турске и Пољске, а четрнаеста се односи на будуће Друштво народа.

Десета тачка предвиђала је да ће се “народима Аустроугарске, чије место међу народима желимо видети обезбеђе­но и зајамчено, дати најшира могућност за аутономни развитак”, а једанаеста да се “Србија и Црна Гора морају евакуисати, окупиране територије обновити, а Србији признати слободан и сигуран пролаз ка мо­ру”. И једно и друго било је недовољно одређено, тако да је Никола Пашић затражио од својих посланика на страни да сазнају “шта они подразумевају под горњим формулама и зашто тра­же ослобођење Румуна и Тали­јана, а не траже ослобођење и оног дела на­ше­г народа, који је био под Аустро-Угарском. А тако исто да виде, да ли се по­мишља и на Берлински Уговор, кад се говори о васпостављању погаже­них уго­вора, пошто је и Берлински Уговор, анексијом Босне и Херце­го­ви­не, исто тако једнострано био повређен, као и уговор, који је га­рантовао не­у­т­ра­литет Белгије” (Милан П. Ђорђевић, Србија и Југославија за време рата 1914-1918, Београд 1922, 155-156).

Са тим у непосредној вези ваља знати да је дан-два пре но су поменутих “14 тачака” представљене јавности, по Вилсоновом налогу, његов главни саветник Едвард Мендел Хаус затражио од Миленка Веснића који је тада предводио србску ратну мисију у Сједињеним Државама, да прегле­да нацрт оног дела мировног програма који се тицао Србије и ње­ног изласка на море. “Веснић је одма­х, прочитавши Вилсонову формулацију, изјавио да се уопште не слаже с оним што је про­чи­тао јер то не може задовољити Србију. Рекао је да се сада не мо­же закључити мир и да претресање мировних увјета треба одгодити. Ха­ус му је одвратио да не вриједи расправљати о томе да ли треба или не тре­ба преговарати, у часу кад Русија, Њемачка, Аустро­-У­гарска и Велика Бри­танија воде преговоре о миру” (Д. Шепић, Наведено дело, 255).

Пошто га је Ха­ус замолио да формулише своје примедбе на Вилсонов миров­ни програм, Веснић је, свестан истине да су курс светској политици ипак одређивали Вилсон и Лојд Џорџ, да они јесу тражи­ли да непри­јатељи евакуишу Србију и “слободан и сигуран приступ ка мо­ру”, да јесу инсистирали на васпостављању једнострано погажених уго­во­ра, али да уопште није било јасно шта се све под тим подра­зу­мева, на то­м документу дописао:

“Неће и не може бити у Европи трајног мира, док је на животу са­дашња Аустро­-У­гарска. Народи које она држи, како Срби, Хрвати и Сл­о­венци, та­ко Чеси и Словаци, Румуни и Талијани, наставиће борбу против немачко-мађарске превласти. Србија пре­ма Бугарској стоји одлуч­но на одредбама уговора у Букурешту. Савезничке су јој силе гарантирале те њене границе. Биће морално и материјално немогуће постићи тако бр­зо споразум међу балканским народима, споразум који је сигурно пожељан и који се мо­же постићи. Издаја се Бугарске не може и неће наградити. Искрено верујем да оз­биљ­ни преговори да се закључи мир у овој фази ра­та представљају потпуни слом савезни­ч­ке политике и тежак пад цивили­зације човечанства” (Богдан Кризман, »Српска ратна мисија« у САД – децембар 1917-фебруар 1918 -, Југосло­вен­ски историјски часопис број 1-2, Београд 1968, 62).

Веснићеве процене ни­су биле по вољи Хаусу, а Вилсон, нерасположен што је му тако прошао “пр­ви и једини покушај” да испита мишљење неког другог о планираној пору­ци, прихватио је Хаусову сугестију да у њој ништа не мења.

И тако, сви наведени “тачкасти” Вилсонови ставови били су довољно неодређени и уопштени, што се не може рећи за шесту тачку која гласи:

“Са руске територије евакуисаће се све стране војне снаге, тако да ће, уз најбољу и најслободнију сарадњу других народа света, Русија имати прилику да слободно, неспу­тано и независно одреди правце свог поли­ти­ч­ког и националног развитка. Са уре­ђе­њем које себи сама одабере, Русији ће бити обезбеђен искрен пријем у друштво слободних народа; при томе, она може рачунати на помоћ сваке врсте која јој буде потребна и коју зажели. Не доводећи то у везу са својим интересима, нације-посестриме пружиће доказ своје слободне воље и сопствене интелигентне и несебичне симпатије према Русији и ње­ним потребама”.

Овом тачком, шестом по реду, најопширнијом у свом Програму од 14 тачака, Вилсон указује на стварни значај своје ратне победе против Русије, победе извојеване у специфичним условима: Сједињене Америчке Државе водиле су свој рат, оне су избегле да зараћене антантне силе у Великом рату на­зову својим са­ве­зни­цима јер им се ратни ци­љеви нису по­кла­пали.

Најважнији, ако не и једини амерички циљ, и Вилсонов као америчког предводника, био је да се оствари многовековни труд западног света усмерен на стицање некога “вишег” места на општељудској лествици, те да се уништи стварни творац људске цивилизације.

Србски народ – а Руси су србско племе.

За њих, Сједињене Државе и Вилсона, све остало било је лук и вода. Нарочито Вилсонова парола да је пра­во народа на самоопредељење “императи­в­но начело акције ко­је државници могу игнорисати само на сопствену ште­ту”.

Илија Петровић / Васељенска

"Српске школе на удару џендер лудила"

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com
Српски језикРусскийEnglish